Jump to content
  • Иван Ивковић
    Иван Ивковић

    Митрополит Јеротеј Влахос: Антиисихазам

    Будући да смо претходно сажето изложили шта је исихазам и рекли да је [исихазам] био потврђен Сабором који би се с правом могао назвати Васељенским, осврнимо се укратко на антиисихастички меход богопознања и антиисихастички начин живота који, на жалост, у наше време преовладава и показује да су ово рђави дани.

    „Умно тиховање [исихазам, безмолвије] је увек наилазило на многе противнике, нарочито на Западу. Услед недостатка нужног искуства, они овом начину молитвеприлазе апстрактно, сматрајући да се ту ради о изналажењу неке механичке методе путем које би се дошло до созерцавања Бога.“ (архим. Софроније, „Старац Силуан“, стр. 130) Овај западни начин живота је, на жалост, извршио утицај и на саму Грчку, тако да се сусрећемо са озбиљним искривљавањем православног Предања. Сигурно је да ће многи потврдити да нас је изменио дух Запада и повезаће ту промену са разним другим елементима, као што су навике и обичаји. Ја, међутим, верујем да се највећа промена одиграла у области исихије и исихазма. Исихија [безмолвије] се сматра за застарели метод, за пасиван живот неприлагођен нашем времену, које је доба акције. Такво схватање, на жалост, преовладава чак и међу људима који би желели да живе у оквирима православног Предања. Наше доба је доба акције. „Савремени свет није свет успомена и тиховања, него свет акције и борбе.“ (Г. Манзаридис, нав„ дело, стр. 25)

    Исихазам не може да нађе одјека у времену као што је наше, које је хедонистичко и самозаљубљено. Догодило се оно што је рекао св. Јован Лествичник: „Риба бежи од удице што брже може. Тако и сластољубива душа бежи од безмолвија“. Сластољубиво доба је у великој мери антиисихастичко. Једна монахиња ми је рекла да у наше време „дува врућ антиисихастички ветар и да спаљује све око себе“. Сматрам да је тај суд сасвим истинит. Може се рећи да данас много више преовладава атмосфера Варлаама, него атмосфера светог Григорија Паламе.

    Богословље се данас развија „разрађивањем“ интелекта. Оно је, једноставно речено, постало интелектуални систем. Ја бих га окарактерисао као философски. То je историја богословља. То није плод безмолвија и причасности Богу. Због тога су се појавиле многе грешке и многе разлике у богословским мишљењима и гледиштима. Већина нас данас не доживљава богословље као исцелитељску науку, о чему сам претходно већ говорио. Ми не препознајемо пут православие побожности. Ако читамо Добротољубље, у којем су сконцентрисани највреднији текстови везани за богословски метод, видећемо да већина њих говори о исцелењу страсти. Они не праве анализе, нити се задовољавају само приказивањем виших стања, али истовремено описују начине које човек мора користити да би се исцелио од страсти. Верујем да је основни недостатак савременог богословља његова мала заинтересованост за Добротољубље. Можда би требало основати посебну катедру за аскетизам и исихазам, базирану на текстовима из Добротољубља.

    Осим тога, постоји потреба за личним опитом метода православног богословља, описаног у светоотачким текстовима.

    Врло је карактеристично оно што каже архимандрит Софроније, указујући на разлику између интелектуалног богословља и оног које се доживљава у Богу: „Достизање истинског созерцања немогуће је без очишћења срца. Само срце које је очишћено од страсти може да доживи неизмерно дивљење созерцавајући непостижност Божију. У оваквом стању духа ум радосно ћути, поражен узвишеношћу созерцања.

    Пут који води созерцању разликује се за богослова-мислиоца и за аскету монаха. Ум подвижника није обузет никаквим размишљањем. Он, попут стражара, безмолвно пази да нешто туђе не уђе у срце. Срце и ум у том свештеном безмолвију живе од Христовог Имена и Његових заповести. Они живе јединственим животом, контролишући све што се дешава у унутрашњости, и то не помоћу интелектуалног истраживања, већ путем нарочитог духовног осећања.

    Ум сабран у срцу пребива у таквом стању које му омогућује да види сваки покрет који се збива у сфери подсвесног (овде смо се послужили термином савремене научнепсихологије само условно, јер се он иначе не уклапа у поставке православие аскетске антропологије). Пребивајући унутар срца, ум у свом окружењу запажа представе и мисли које долазе из сфере космичког бића и настоје да овладају срцем и умом човека. У форми помисли, тј. мисли повезане са некаквом чулном представом, јавља се енергија овог или оног духа. Навала помисли које долазе споља је веома снажна. Да би ослабио њихово дејство подвижник треба да покушава да током целог дана не допусти себи ниједан страсни поглед, да не дозволи себи пристрасност према било чему. Он непрестано чини напоре у том циљу да се број спољашњих утисака сведе на најмању меру. У противном, за време умно-срдачне молитве дневни утисци преплављују његово срце и изазивају велику пометњу.

    Циљ подвижника је да достигне непрекидну умно-срдачну пажњу. Када после дугогодишњег упражњавања у овом најтежем од свих подвига срце стекне особити танани осећај, а ум од многог плача задобије силу да одбије сваку врсту помисли, тада молитва подвижника постаје непрекидна а осећање Бога и Његовог присуства и дејства доживљава се снажно и јасно.“ (нав. дело, стр. 126-127)

    Православно богословље мора бити прожето овим безмолвијем [исихазмом], како би уистину било православно, а не академско. У тој области су учињени извесни напори. Проблем, међутим, у суштини остаје проблем. Да ли савремено богословље говори о сузама и жалости, о самоосуђивању и смиреноумљу? Да ли заиста као начин да се позна Бог сматра „мировање ума и света и заборав доњег [овоземаљског], одлагање помисли због оног што је боље?“ Да ли претпоставља да, због задобијања заједнице са Богом, треба да „оставимо чула и оно што се чулима опажа и да се високо уздигнемо изнад логичких судова и силогизама, изнад сваког знања и разума, налазећи се у потпуности под дејством духовног чувства [осећања] о којем је предсказивао Соломон, називајући га „божанским чувством“ [осећањем, Приче Сол. 1; 7, по Септуагинти], и достижући незнање које је изнад сваког знања, односно изнад сваког вида знамените философије.“ (св, Григорије Палама, 53. беседа, нав. дело, с. 445)

    Верујем, напротив, да је савремено богословље интелектуално, рационалистичко, Базирано је на „богатству“, а то је разум [интелект]. Карактеристичне су речи архимандрита Софронија: „Најзад, ево још једног облика маштања: покушај интелекта да проникне у тајну бића и да докучи Божији свет. Овакви покушаји су неизбежно пропраћени маштањем, које су многи склони да назову високим именом богословског стваралаштва. Подвижник умног безмолвија и чисте молитве одлучно се у себи бори против ове врсте „стваралаштва“, јер је то процес супротан стварном поретку бића, пошто човек тада ствара Бога по свом образу и подобију.“ (стр. 140)

    Архимандрит Софроније пише и следеће: „Богослов рационалиста изграђује свој систем отприлике онако као што један архитекта гради неки дворац или храм, користећи емпиријске и метафизичке појмове као грађевински материјал и бринући се при томе више о величанственом изгледу и хармоничности свог идеалног пројекта у његовом интелектуалном аспекту него о његовој сагласности са стварном истином бића.
    Ма колико изгледало чудновато, чињеница је да многи велики људи нису умели да одоле овом, у ствари наивном искушењу, чији се узроци крију у гордости.
    Богослову-рационалисти је пород оштроумности драг онолико, колико и мајци њено дете, пород њене утробе. Он воли своју творевину као самога себе и идентификује се са њом, учауривши се у њену љуштуру. У таквим случајевима људско посредовање не помаже ништа. Наиме, ако се човек сам не одрекне свога умишљеног богатства никада неће достићи ни чисту молитву ни истинско созерцање.“ (стр. 144-145)

    То је варлаамско, а не паламитско-православно богословље.
    Данас постоје предрасуде и у погледу молитве Исусове и начина на који се изговара. Ми, свакако, морамо рећи да данас: постоји процват молитве, да се улажу напори да се објаве светоотачка дела и студије о молитви, али се истовремено запажа и да су људима ове ствари непознате и да не знају како да приступе молитви. Када се чита, чита се углавном зато да би се „било у току“. Поново се сусрећемо са феноменом „духовника“ који исмевају исихазам или, што је још горе, спречавају људе којима руководе да се њиме баве. Често слушамо ставове да „те ствари нису за нас“ и сл. Многи мисле да је за људе довољно да посвете неколико минута ујутро или неколико минута увече импровизованој молитви или да прочитају неколико канона са пригодним одломцима. Штавише, чак се и свештена атмосфера тиховања, односно, умилења, самоосуђивања и плача, сматра неодговарајућом за мирјане, супротно од онога што, како смо видели, кажу Свети Оци.

    Најгоре од свега је што овај „световни“ став, „антиисихастички живот“, доминира чак и међу монасима, што је прожео чак и манастире, за које се веровало да су „школе посвећене Богу“, медицинске школе у којима се изучава наука исцелења. Преовладава став да морамо познавати те ствари, али да оне нису за нас! Лично знам да „истакнути“ монаси, одговорни за православно руковођење младих монаха, све теме везане за исихазам карактеришу као „бајке“ недостојне да се о њима говори, као случајеве прелести!

    То је уистину тужно. „Исихазам је од самог почетка био карактеристично обележје православног монаштва. Православно монаштво је уједно и исихазам.“ (Г. Манзаридис, „Предање и обнова у богословљу св. Григорија Паламе“, стр„ 9 на грчком)

    Срећом, сада заиста можемо да запазимо један покушај повратка Светим Оцима. Под тим утлавном подразумевамо покушај да се живи светоотачким животом, превасходно исихастичким животом. Постоји много младих људи, разочараних савременом атмосфером борбе и напетости, акције без починка, мисионарења без тиховања. Они се све више окрећу исихастичком животу и њим се надахњују. Многи људи долазе у манастире са таквим жељама и настављају да живе на изворима Светих Отаца, односно православног Предања.

    Такав живот би требало развити и неговати и у градовима. Ја тако замишљам организовање Цркве и парохијског живота. На тај начин ћемо разумети да је Црква место где се исцељују душе, али исто тако и место теофаније [богојављења]. Очишћењем долази и до богопознања, до боговиђења. Требало би да сваки човек, сагласно својим могућностима, упражњава молитву Исусову, која ће онда бити учитељ у његовом целокупном духовном животу. Научиће нас кад да говоримо а кад да ћутимо, кад да прекинемо молитву да бисмо помогли брату а кад да је наставимо, кад смо сагрешили, а кад имамо Божији благослов. Осим тога, морамо се борити да стекнемо и очувамо чист ум.

    Изрека светог Таласија треба да постане правило нашег духовног живота: „Затвори своја чула у тврђаву безмолвија и она неће уплитати ум у своје жеље.“ (Добротољубље, 2. том, стр. 313)

    Речи светог Григорија Богослова које смо навели на почетку требало би сматрати основним животним циљем: „Мора се најпре тиховати да би се разговетно беседило са Богом и ум вратио са својих лутања.“ (P.G. 95, 1245)

    Морамо бити у потпуности свесни да је безмолвије, исихија, истински и незаблудни начин живота у Богу, који смо, према речима Калиста и Игњатија (Ксантопули) примили од Светих Отаца.

    Желео бих да ово размишљање о исихазму завршим речима св. Калиста и Игњатија: „Овај пут, овај духовни живот у Богу, ово свештено делање правог хришћанства је истински, незаблудни, и стварни скривени живот у Христу. Поставио га је и по њему тајноводио најслађи Исус, Богочовек, а следили су га божански апостоли, као и они што су за њима дошли. Од самог почетка, од Христовог доласка на земљу па све до наших дана, наши славни учитељи, који су га следили сијајући у свету као светиљке блиставошћу својих животодавних речи и чудесних дела, све до данас су један другоме преносили ово добро семе, ово свештено пиће, овај свети заметак, ово неповредиво знамење, ову вишњу благодат и силу, овај скупоцени бисер, божанско наслеђе Отаца, благо закопано у пољу, залог Духа, краљевски символ, набујалу воду живота, овај божански огањ, ову скупоцену со, овај дар, овај печат, ову светлост… Ово наслеђе ће се преносити из поколења у поколење, чак и након нашег времена, све до Другог доласка Христовог, јер је истинито обећање Онога Који је рекао: Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.

     

    Одломак из књиге "Православна психотерапија" [pdf] >>>


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...