Jump to content
  • Иван Ивковић
    Иван Ивковић

    Дух унинија – узроци, последице и средства против њега (трећи део)

       

      Прочитај други део >>> (овде)

    Kако се борити са унинијем и његовим последицама

    Велики руски светитељ преподобни Серафим Саровски је говорио: “Треба се удаљавати од унинија и трудити се имати радостан дух, а не тужан. Према Сираху “туга је многе убила, а од ње нема користи” (Сир. 31, 25)”.

    Али како се удаљити од унинија?

    Сетимо се на почетку чланка поменутог несрећног младог бизнисмена, који током многих година не може ништа да уради са унинијем које га не напушта. Он се на свом искуству уверио у истинитост речи светог Игњатија (Брјанчанинова): “Овоземаљске забаве само заглушују тугу; оне је не искорењују: мало је ућуте и туга одахнувши и као да је укрепљена тим одмором почиње да делује још јаче”. Сада је дошло време да кажемо нешто детаљније о тој посебној животној оклоности тог бизнисмена, коју смо раније прећутали. Његова жена је дубоко верујућа и ослобођена је те мрачне туге којом је обавијен живот њеног мужа. Он зна да је она верница, да одлази у цркву и чита православне књиге, као и то да она нема “депресије”. Али свих тих година колико су њих двоје заједно њему ни једном није дошло у главу да повеже те чињенице и покуша и сам да иде у цркву, да прочита Јеванђеље …Он као и раније редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање али не и исцељење.

    Kолико људи постају изнемогли од те душевне болести не желећи да поверују да је исцељење – сасвим поред њих. И тај бизнисмен је нажалост један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана он заинтересовао за веру која његовој жени даје снагу да се не преда унинију и сачува животну радост. Али авај, то се још није десило. И дотле ће он остати убројан у оне несрећнике за које је свети Димитрије Ростовски рекао: “Нема код праведника туге која се не би претворила у радост, као ни код грешника радости која се не би претворила у тугу”.

    Али ако би се одједном тај бизнисмен обратио ризници православне вере шта би он сазнао о свом стању и какве би методе исцељења добио?

    Сазнао би између осталог да у свету постоји духовна реалност и да делују духовна бића: добра – Ангели и лоша – зли духови. Последњи по својој злоби теже да причине што је могуће већу штету човековој души и да га одврате од Бога и од пута ка спасењу. То су непријатељи који се труде да убију човека како духовно тако и телесно. Они користе разне методе за остварење тог свог циља а међу њима је најраспрострањенија – убацивање људима одређених мисли и осећања, па тако и помисли унинија и очајања.

    Њихова лукавост се састоји у томе што се зли духови труде да убеде човека да су то његове сосптвене мисли. Неверујући или маловерни човек је потпуно неприпремљен за такву саблазан и не зна како да се односи према таквим мислима већ их заиста прихвата као соспствене и следећи их све је ближе погибији – исто као и путник у пустињи који прихвата фатаморгану као истинито виђење, почиње да је прати и све даље одлази у дубину безживотне пустиње. Верујући и духовно искусан човек зна за постојање непријатеља и за његову лукавост, уме да распознаје његове помисли и да их одсеца, па самим тим и да се успешно супротстави злим духовима и победи их. Човек у унинију није онај који повремено има помисли унинија, већ онај који је њима побеђен и не бори се. И супротно томе, није ослобођен од унинија онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи, већ онај који се с њима бори и побеђује их.

    Свети Јован Златоусти је говорио: “Страшно униније је штетније од сваког другог демонског дејства, јер демони ако неким владају онда је то преко унинија”. Али ако је човека дубоко поразио дух унинија, ако су демони добили такву власт над њим, значи да је сам човек урадио нешто што им је дало такву власт над њим. Горе у тексту је већ речено да је један од узрока унинија код неверујућих одсуство вере у Бога и сагласно томе одустсво живе везе с Њим, Извором сваке радости и добра. Али и одсуство вере је нешто што је ретко кад природно за човека.

    Веру у човеку убија нераскајани грех. Ако човек греши и не жели да се каје онда он раније или касније неузбежно губи веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова. Неверујући сами себе лишавају два најефикаснија начина борбе са депресијом – покајања и молитве. “Молитва и непрекидно размишљање о Богу искорењују униније”, пише преподобни Јефрем Сирин. Треба да наведемо списак основних средстава борбе са унинијем, којима располаже хришћанин.

    О њима говори свети Инокентије Херсонски:

    “Без обзира због чега настаје униније, молитва је увек прво и последње средство против њега. У молитви човек стаје директно пред лице Божије: јер ако стане на сунце и не може а да се не озари светлошћу и да не осети топлину, тим су пре духовна светлост и топлота директне последице молитве. Поред тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светог, а где је Дух Утешитељ тамо нема места унинију, тамо је и сама туга сладост.

    Читање и слушање речи Божије, посебно Новог завета је такође снажно средство против унинија. Спаситељ није узалуд призивао к Себи све уморне и натоварене обећавајући им мир и радост. Ту радост Он није понео са Собом на небо већ ју је у потпуности оставио у Јеванђељу за све тужне и оне у унинију.

    Јеванђеље је за све тужне и оне у унинију. Kо се испуњава јеванђелским духом тај престаје да тугује: јер дух Јеванђеља је дух мира, успокојења и радости.Богослужења, а посебно свете тајне Цркве су такође велики лек против духа унинија јер у Цркви, као у дому Божијем, за њега нема места; тајне су све усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно тајна исповести и Причешћа. Скидајући са себе тежину грехова путем исповести душа осећа лакоћу и бодрост, а примајући у Евхаристији Тело и Kрв Господњу осећа оживљење и радост.

    Разговори са људима који су богати хришћанским духом је такође средство против унинија. У разговору ми мање или више излазимо из мрачне унутрашње дубине у коју се душа погружава због унинија; поред тога, разменом мисли и осећања у разговору са таквим људима, осећамо од њих неку снагу и животност која је тако потребна у стању унинија.

    Размишљање о утешним стварима – јер мисао у стању унинија или уопште не делује или кружи око тужних ствари. Да би се избавили од унинија треба себе приморати да се мисли о супротном.

    Бављење неким физичким радом такође одстрањује униније. Нека човек у унинију почне да ради, чак и не желећи; нека настави да ради чак и безуспешно; од кретања оживљава најпре тело а потом и дух и човек почиње да осећа бодрост; мисли се у току рада неприметно одвоје од ствари које наводе чоевка на тугу, а то већ много значи у стању унинија”.

    Молитва

    Због чега је молитва најделотворније средство против унинија? Из много разлога. Kао прво, када се у време унинија молимо самим тим се боримо против злог духа који покушава да нас убаци у то униније. Он то чини ради тога да бисмо очајавали и одступили од Бога, то је његова замисао; када се с молитвом обраћамо к Богу кидамо све непријатељске лукавости показујући да нисмо упали у његову замку већ, напротив, користимо његове замке да бисмо појачали везу са Богом коју је зли дух покушао да прекине.

    Kао друго, пошто је униније у већини случајева последица наше гордости онда молитва помаже да се исцелимо и од те страсти, то јест она извлачи из земље сам корен унинија. Јер свака смирена молитва Богу за помоћ –чак и најкраћа као “Господи помилуј!” значи да признајемо своју слабост и ограниченост и почињемо да верујемо Богу више него себи. И зато свака таква молитва чак изговорена на силу представља ударац за гордост, сличан удару огромног клатна које руши зидове старих кућа.

    И коначно, треће и најважније: молитва помаже зато што представља обраћање к Богу Kоји Једини заиста може да помогне у свакој чак и најбезизлазнијој ситуацији; Он Једини има снагу да пружи истинску утеху и радост и слободу од унинија”.

    „Господ нам помаже у тугама и искушењима. Он нас ослобађа од њих и даје нам снагу да их лако прескачемо а да их чак ни не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу онда нас никаква невоља не може смутити а радост ће испунити наше срце тако да ћемо се радовати и у невољама и у време искушења.” (преподобни Никон Оптински)

    Kоје молитве треба читати против унинија?

    Неки саветују да се треба молити ангелу чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да треба читати акатист Исусу Сладчајшему. Такође се саветује да се много пута узастпоно изговори молитва “Богородице Дјево радујсја”, надајући се да ће Господ ради молитава Мајке Божије дати мир нашој души.

    Али посебну пажњу заслужује савет светог Игњатија (Брјанчанинова), који је препоручио да се за време унинија понављају ове речи и молитве:

    “Слава Богу за све”.
    “Господе! Предајем се Твојој Светој вољи! Нека буде Воља Твоја”.
    “Господе! Благодарим Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш”.
    “Одиста примам по делима мојим; помени ме Господе у Царству Твоме”.

    Свети Оци су приметили да је човеку посебно тешко да се моли у стању унинија. И зато не могу сви одмах да испуњавају велика молитвена правила већ свако може да изговара те кратке молитве на које је указао свети Игњатије. Што се тиче невољности за молитву у унинију и очајању треба схватити да тај осећај не долази од нас већ га је зли дух убацио у нас посебно с тим циљем, да би нас лишио тог оружја којим можемо да га победимо. Свети Тихон Задонски овако говори о тој невољности за молитву у стању унинија:“Саветујем ти следеће; убеђуј себе и принуђуј на молитву и на свако добро дело, чак и ако то не желиш. Kао што људи бичују лењог коња да би ишао и трчао тако и ми треба да се принуђујемо на свако добро дело а посебно на молитву. Видевши такав наш труд и старање, Господ ће нам дати радост и усрдност”. Од четири фразе које је предложио свети Игњатије, две су захвалне. О томе, због чега је њих дао, он сам објашњава:“Посебно се благодарењем Богу одгоне тужне помисли; при наиласку таквих помисли благодарење се изговара једноставним речима, са пажњом и често – док се у срцу не осети мир. У тужним помислима нема никаквог смисла: оне не избављају од невоља, не доносе никакву помоћ, само растројавају душу и тело. Значи оне су од злих духова и треба их одгонити од себе… Благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху, а напослетку и небеску радост – залог, предукус вечне радости”.

    У време очајања зли духови човеку убацују мисао да њему нема спасења и да његови греси не могу бити опроштени. То је највећа демонска лаж!
    “Нека нико не говори: “Много сам се огрешио, нема ми опроштаја”. Kо тако говори, заборавља на Онога Kоји је доашо на земљу ради страдалника и рекао: “…бива радост пред Анђелима Божијим за једног грешника који се каје” (Лк. 15, 10) и још: “Ја сам дошао да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање” (Лк. 5, 32)“,  учи преподобни Јефрем Сирин. Док је човек жив за њега заиста постоји могућност да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да добивши опроштај измени свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Зли духови покушавају да лише човека те могућности убацујући му помисли очајања и самоубиства – јер је покајање немогуће после смрти.

    Тако да “нико од људи који су чак дошли до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако су задобили навику и ушли у природу самог зла”. (Свети Јован Златоусти)

    Свети Тихон Задонски објашњава да искушење унинијем и очајањем чини хришћанина пажљивијим и искуснијим у духовном животу. И “што дуже траје” такво искушење, “то ће оно донети души већу корист”.

    Православни хришћанин зна да колико је туга тежа од свих других искушења толико ће већу награду добити они који су је поднели с трпљењем. У борби са унинијем се дарује највећи венац. И зато “нећемо бити у унинију када нам се шаљу горчине и невоље већ ћемо се напротив радовати јер идемо путем светих”, саветује преподобни Јефрем Сирин.

    Бог се увек налази поред сваког од нас и не дозвољава злим духовима да поразе човека унинијем онолико колико би они хтели. Он нам је даровао слободу и Он се такође брине о томе да нам тај дар нико не одузме. Тако да човек у сваком тренутку може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Уколико човек то не ради – то је његов избор, зли духови сами нису у стању да га на то принуде.

    У закључку желимо да приложимо молитву коју је саставио свети Димитрије Ростовски за људе који страдају од унинија:

    Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Оче доброте и сваке утехе, Kоји нас тешиш у свакој нашој невољи! Утеши свакога ко је у невољи, ко тугује, очајава опетерћен духом унинија. Јер сваки човек је створен рукама Твојим, умудрен премудрошћу, узвеличан десницом Твојом, прослављен добротом Твојом…

    Али посећени смо сада Твојом Очинском казном, краткотрајним невољама!

    Ти састрадално кажњаваш онога кога љубиш и милујеш и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши помилуј и утоли тугу нашу; пошаљи нам милост Твоју, дивни у светима Владико, Непостижни у судбама Господе и благословени у делима Твојим у векове векова. Амин.

    Превод са руског: др Радмила Максимовић

    Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...