Jump to content
  • зоран ш
    зоран ш

    „ДВА ЧОВЕКА УЂОШЕ У ХРАМ ДА СЕ МОЛЕ БОГУ“ - Да ли нам је све јасно у причи о царинику и фарисеју?

      Када је знаменити Галилеј потврдио Коперников хелиоцентрични модел устројства васионе, и када се испоставило да се не окреће Сунце око Земље, него Земља око Сунца, то је у тадашњој научној и религиозној заједници имало ефекат „разорне бомбе“. Чак више у религиозној средини. На Галилеја се тада нису толико окомили научници колико католичка црква: хелиоцентрични модел васионе, по мишљењу црквених делатника, противречио је тексту 103. псалма, првој глави Књиге Проповедникове, као и епизоди из Књиге Исуса Навина где се говори о непокретности Земље и кретању Сунца (ИНав 10, 12). Галилеј је „осумњичен за јерес“ и предан је црквеном суду...

    Христова парабола о царинику и фарисеју, о којој ће данас бити реч, у неком смислу слична је Галилејевом Дијалогу о два главна светска система – Птоломејевом и Коперниковом. И Дијалог и парабола изазивају одлучујући преокрет у свести савременика, с тим да парабола то не чини у астрономији, већ у области, како би то данас рекли, моралног богословља, и тиче се другачије васионе – човековог унутрашњег света.
    Дакле, да видимо. Основни религиозно-морални системи и интуиције дохришћанског човечанства, укључујући и старозаветни декалог, сматрали су да је за човека благостање искључиво у испуњавању формалног добра. Другим речима: „чини добра дела и биће ти добро (= имаћеш благостање)“. Функција таквих схватања благостања и добра потпуно је јасна и оправдана. Она се састојала у руковођењу ка Христу, у педагогији за Христа. Неспособно да прими норме највише хришћанске моралности, човечанство се до Христа учило елементарним моралним истинама. Очекујући у личностима својих најбољих синова „високу математику“, учило је „алгебру“...
    Али, наступило је време Месије, Који доноси у много чему нове представе о добру и злу. Он, предназначен „за пад и устајање многих у Израиљу“, говори да се оправдање од Бога не добија толико у области чињења ових или оних добрих дела, колико у области самосагледавања човека. Ову за тадашње јудејско друштво „галилејски“ револуционарну истину Христос најјасније и најразумљивије открива у причи о царинику и фарисеју. Пред нама су два човека потпуно различита по свом духовном стању. О једном од њих, респектабилном, по спољашњости врлинском и побожном, говори се подробније (обратимо пажњу на то). Он, стојећи у храму, почиње своју молитву Богу захвалношћу Њему за то што он није као остали људи, „грабљивци, неправедници, прељубници“, или као овај цариник, који је стајао у храму недалеко од њега. Он даје десетак од свега што стекне, и пости двапут у седмици. А цариник, који је стајао недалеко од њега, није смео чак ни очи да подигне ка небу, ударао се у груди (знак срдачне скрушености), и само се молио: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Али, управо је он отишао својој кући оправдан од Бога, за разлику од фарисеја, који, по тумачењу Отаца, није добио оправдање. Један покајни уздах цариников, уз све његове грехе, био је у Божијим очима довољан за оправдање, а фарисеј није добио оправдање уз сва своја „добра“ дела! Зашто се фарисејева добра дела стављају под знаке навода? Зар давање десетка није добро дело? Зар пост није добро дело? Оставимо за сада ова питања без одговора. Овде ћемо само подвући главну мисао параболе: оправдан пред Богом није онај ко чини много добрих дела, него онај ко себе сматра највећим грешником пред Богом, недостојним Његове милости.
    Мисао о томе да достојан милости од Бога не бива онај ко је учинио много дела, већ онај ко је скрушен срцем, запањила је Христове савременике. Она је разарала вековима формирано схватање Јевреја да је праведан пред Богом онај ко до детаља испуњава сва прописе Закона и предања отаца. Уместо тога, као средство оправдања пред Богом овде се предлаже молитвено уздизање руку човека скрушеног срцем. Нечувено! Али, ова прича није запањила само Христове савременике. Она ће запањити и нас, ако почнемо озбиљно да је разумевамо. Покушајмо да поставимо себи питање: да ли нам је у овој причи заиста све јасно? Свакако ћемо схватити да не само да нам није све јасно, него и да се јавља мноштво питања. На пример, није ли боље остати грешник и просто бити свестан своје беде, него чинити добра дела, и имати свест о томе, и захваљивати Богу? Није јасно. Или, испада да за оправдање пред Богом добра дела нису потребна, она могу бити чак и штетна, и боље је просто скрушавати се пред Богом због своје греховности? За шта се тада награђује праведник, и ко је, уопште, „праведник“? Такође није јасно.
    Добро је што постоје ова питања, она говоре о томе да заиста желимо да разумемо и схватимо ову параболу. И ми ћемо, уз Божију помоћ, обавезно наћи одговоре на њих. Најпре ћемо покушати да схватимо зашто се оправдао цариник који је смирио себе пред Богом, а не врло речити фарисеј. Одговор налазимо код преподобног Исака Сирина, који у својим подвижничким словима пише: „Награђена не бива врлина, нити труд ради ње, него смирење које се од њих рађа. Ако ово изостане, онда ће оно прво (врлина и труд ради ње) бити узалудно“ . Другим речима, правилно учињена добра дела, а под тиме, у првом реду, мислимо на испуњавање заповести Христових, треба да приводе човека смирењу и свести о себи као о непотребном грешнику. И управо смирење које се рађа у души привлачи на нас благодат Божију која нас оправдава.
    О томе нам говори и друга изванредна парабола, она о десет девојака. Та прича је много дубља него што нам се на први поглед чини. Она не говори само о томе да врлина треба да испуни наше срце у тренутку доласка Женика. Она говори и то да нас спасавају само она добра дела која су се у нашим срцима претворила у Божанску благодат. Покушаћу да појасним своју мисао. Сетимо се, да је од десет девојака пет било разумних (мудрих), оних које су имале доста уља у светиљкама, и пет лудих, којима су се светиљке гасиле због недостатка уља. Материја – уље – није овде изабрана случајно. Уље је другостепени производ, производ прераде зрна. Ако је зрно прерађено правилно, добиће се добро уље, а ако није, ништа нећемо добити. Тако је и у човековој души. Зрно – то су добра дела која чинимо, а уље је благодат Божија која се стиче у срцу човековом као плод „прераде“ добрих дела! Не спасавају сама дела, него благодат Божија. И као што је могуће да се семе оштети и да се не добије никакво уље, тако и добра дела, чињена неисправно, неће дати човековој души благодатног плода!
    Али, шта значи „исправно учињена добра дела“? Зар грешимо када сматрамо да дело може бити или добро или зло, и ту стављамо тачку? Изгледа да грешимо. Показује се да суштина овде није у томе какво је добро дело по својој форми и садржају, већ у томе са каквим га духовним настројењем човек чини. И правилно настројење, по речима Самога Господа, је такво: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк 17, 10). „За све што год радиш“, коментарише ове Господње речи светитељ Теофан Затворник, „сматрај да си дужан. Ти си био дужан да све то урадиш. Да ниси урадио, био би подвргнут казни, а што си урадио, нема за шта да будеш награђен, ништа посебно ниси учинио“ . Дакле, постиш ли? То је добро. Али ако, постећи, сматраш да чиниш врлину, а не нешто неопходно за тебе, не очекуј благодат. Чиниш милостињу? То је похвално. Али ако при том очекујеш награду, онда си сличан фарисеју који је из храма отишао осуђен. Јер ни он није схватио да је само у некој мери испунио оно што је био дужан да испуни, и „уписао“ је то себи у заслугу пред Богом, од чега се у његовој души родило преузношење. А без смирења, као што смо већ схватили, узалудни су сав труд и све врлине.
    Дакле, с фарисејем као да нам је све јасно, али за шта је похваљен цариник? Па његово „достојност“ је, као што се чини, само у томе што је, водећи грехован живот, био потпуно свестан тога. Испоставља се да је довољно, остајући грешник, просто се скрушавати пред Богом зато што си грешник, и више се не бринути о моралном квалитету свог живота? Је ли тако? Разуме се да није тако. Јеванђеље не похваљује цариника због његовог живота, већ обраћа нашу пажњу на његово исправно духовно настројење. Само су покајање и смирена свест о својој недостојности услов стицања благодати и залог оправдања човека пред Богом. А такво настројење стиче се управо на путу испуњавања Христових заповести, никако на „лежању на ловорикама“. О томе говори преподобни Симеон Нови Богослов: „Брижљиво испуњавање заповести Христових учи човека његовој немоћи“ . Како ово схватити? Овако: своју духовну немоћ може спознати једино онај ко се са усрђем труди да живи по заповестима.
    Замислите човека који са свом решеношћу и брижљивошћу почне од данас да испуњава све заповести Христове: да никога не осуђује, осим себе; да воли своје непријатеље, тј. да их благосиља, чини им добро и остало; да се никад ни на кога не љути, да не празнослови, да не угађа стомаку, да никад не проводи време упразно. Јесте ли замислили? А сада ми реците: шта ће такав човек да схвати за пар дана? Тачно. Схватиће да не може достојно да испуни не само све заповести, већ ниједну. Схватиће да таквих снага он просто нема и да треба да их тражи од Онога Који их заиста има. Схвативши то, он ће ускоро схватити и то да без Онога Кога смо управо поменули не само да не може испуњавати заповести, већ ни грех не може чинити без Њега. Он ће схватити да уопште ништа не може без Њега. Тек кад то спозна и осети, он ће моћи заједно са цариником да завапи: „Боже, милостив буди мени грешноме“, и удостојиће се благодати. Сви свети прошли су тим путем и угодили Богу. Трудећи се да са свим усрђем живе по заповестима, они су видели потпуну недовољност својих сопствених напора, обраћали су се молитвом Богу и добијали у својој борби Божију помоћ. Али, добивши је, они више нису заборављали своје самосталне бесплодне напоре, нити Онога Коме треба приписивати победу.
    И ипак нам није лако да схватимо зашто ће бити награђене не толико практичне врлине, колико смирено мишљење о самом себи. Ето, и прича о Страшном Суду као да говори супротно. У њој су благословенима названи они који су нахранили гладнога, оденули нагога, примили странца, посетили болесника и затвореника. И немогуће је овде било шта спорити, јер и ова прича излази из уста нашег Господа. Али, и у овој причи постоји једна слабо приметна, али никако случајна нијанса, која само потврђује нашу основну мисао. Сећате ли се како „благословени“ питају Цара: „Кад смо те видели, Господе, и послужили Ти?“ Шта значи то питање? То су били праведници-хришћани, који су знали учење Христово, и то да онај ко служи браћи служи Њему Самоме. И ипак се нису сећали да су некад послужили браћи. Пошто је потпуно бесмислено осумњичити праведнике за лукавство, и то још на Страшном Суду, онда остаје само једно. Они, савршивши све врлине, нису видели у њима своје заслуге, заборављали су на њих и искрено су сматрали да ништа нису учинили. Свети нису разумели сами себе! Само се тиме може објаснити феномен да су најдубље покајне молитве саставили у своје име преподобни и богоносни оци.
    И последње. Захвалност Богу није увек угодна Њему. О речима благодарности, са којом фарисеј почиње своју молитву, наше богослужење каже: „Овај се, пак, узношаше, говорећи: Боже, благодарим ти – и друге безумне речи“ . Светитељ Игњатије о захвалности фарисеја пише: „Фарисеј у својој самозаслепљености приноси захвалност Богу за своје душевно стање. Он сакрива своје преузношење, и оно се сакрива од њега под маском захвалности Богу“ . Слично преузношење, које се крије иза маске захвалности Богу, сусрећемо понекад и у нашој свакодневици. Како тумачити, на пример, захвалност Богу боксера који је нокаутирао противника? Или, дозволите да кажем, предузетника који је конкуренту одузео „парче колача“ и затим дошао у цркву да се захвали Богу за то? Или лупежа, који се уз помоћ сваке правде и неправде дочепа власти и потом „одслужи“ захвални молебан у цркви? Није свака захвалност пријатна Богу, а нека, изгледа, „сакупља пепео“ на главу „благодарног“...
    А, ипак, ни фарисеј није лишен свог доброг удела. Није случајно што Господ о њему говори детаљније. Своја болесна места – високо мишљење о себи, преузношење, осуђивање ближњег – он је открио за време своје молитве Богу, и то се у причи дешава ради наше користи. Прича о царинику и фарисеју је за сваког хришћанина шанса да сагледа „фарисеја“ у себи и да, покајавши се, постане „цариник“. И ову шансу нипошто не треба пропустити.

    свештеник Димитриј Видумкин

    19. фебруар 2016.

    Извор: http://www.pravoslavie.ru/90775.html
    са руског превео Зоран Шаренац




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...