Jump to content
  • Поуке.орг инфо

    Јерођакон Силуан: Учење о трпљењу

    Тема о трпљењу је увек актуелна, увек се мало тргнемо и потсетимо шта нам је чинити. Кад кажемо трпљење, увек је осећај нечега што нам није најпријатније, у овом свету хтели ми или не, мало смо навикли да нам све буде пријатно и да кажемо ово ми прија, ово не.

    Где год живимо да ли у манастиру или у породицама нешто морамо, а нешто треба да трпимо. Свугде, на сваком месту се очекује, или захтева трпљење. Али, морамо рећи најбитније ми нисмо од Бога створени да трпимо, то не говорим ја већ Свети оци. Први људи Адам и Ева нису створени да трпе, нити Бог нама жели да трпимо. Ово мало звучи дрско, али је истинито. Адам и Ева су створени у Рају, Бог по Светим оцима, када ствара ствара из свог савршенства и савршеним својим погледом без икаквих примеса, Он жели нама савршенство и зато је рекао: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3 Мој. 19,2).

    Адам и Ева су живели у Рају. Да ли је у Рају било потребно трпљење? Није. Живели су у благодати Божијој и усавршавали се. После пада Адама и Еве као природна последица греха настаје трпљење. После тога долази благослов Божији да ће жена у мукама рађати децу, а Адам (човек) у зноју лица свога јести хлеб свој. Синоним за ове речи јесте трпљење. Као да је Бог рекао сада ћете трпети, зато што сте преступили. Ми људи треба да знамо да Господ хоће од нас да имамо у срцу радост, милостивост, да наше срце буде пуно елана за Христа, за духовни живот. Такође да сами не тражимо од Господа нешто што би требали да трпимо. То је добро, али није за свакога већ само за велике подвижнике и старце. Ми као почетници не можемо тражити од Господа да ли ћемо да трпимо или нећемо. Него ћемо, по Светим оцима, да имамо потпуно поверење у Господа, што више да се трудимо да будемо пуни љубави, да имамо поверење не какво би ми хтели него предање и поверење заједно. Предати са поверењем себе, ето то треба, а да ли ће Господ од нас тражити да будемо трпељиви или не то је друго.

    Монах када дође у манастир већ је одлучио да себе преда трпљењу, али није оно трпљење које свако од нас може да замисли у свом уму него као што рекосмо предајемо себе Господу па како Господ благослови.

    У Светој Гори након монашења, монаху прилази братија и пита га: Како ти је име? И кажу му: Брате спасавај се монашким чином и већина му говори и имај доста трпљења. То су поздрави на самом почетку монашког живота. То су жеље и честитке. Е сад, неко би се наљутио да му желиш да трпи, а монаси се радују, јер наша психологија је другачија од мирске психологије. Када кажем психологије мислим на став, мишљење, однос, мисли... Зато није за све исти пут. Господ је за нас претрпео смрт (за све нас, све људе). Његовом раном ми се исцелисмо, каже црквена песма. То је наша радост, то нам је подстрек за живот. Са једне стране ми нисмо ти који одлучујемо да ли ћемо трпети или не, али смо потпуно предати Христу Богу. Ту је наше поверење према Господу и како Он благослови тако ће бити. Као и када одемо код духовног оца и кажемо своје немоћи, своје слабости, дужни смо да послушамо а кроз то и отрпимо оно што нам је благословио. Ми бирамо духовног оца, онога у којег имамо поверења, а сам Господ кроз своју Цркву нас учи и кроз искуство Светих отаца и Светих мученика, да је њему мило када неко трпи њега ради. То је јако утешно.

    Упознајући се кроз житија, чини ми се највише су трпели мученици, па подвижници у пустињама, затим остали. И сви са истим циљем – Христа ради. Сећате се када је било најтеже мученицима у трпљењу јављао им се сам Господ или им је слао утеху преко анђела и Светитеља. То су чињенице. Зашто? Зато што је у трпљењу потребна утеха. Са једне стране видимо да Господ шаље утеху, јер не жели да човек страда а са друге стране Он је отворио тај пут, који ће човека одвести до спасења. Такво трпљење је богоугодно дело.

    Сећате се, када је Господ дао, рекао бих, благослов Адаму и Еви да ће трпети и они и сви њихови потомци, а са друге стране даје утеху у трпљењу. Трпљење са Божијим благословом је уписано кроз Христа у нама. Сам Христос страдајући на крсту, трпећи ране, најтеже патње и страдања је поднео за нас. И то је заиста тако, да нико више никада није пострадао ни најмање, довољно је Христово страдање да нас спасе, ако ми желимо са својом љубави да се сјединимо са Христом.

    Међутим, тај његов благослов и љубав имају снагу и силу да спасе цео свет. Али, Господ нас је даровао слободом и Господ нам тиме даје могућност да сами одлучимо по својој љубави да ли хоћемо и желимо да састрадавамо са њим. Није то Богу потребно, али ако хоћемо саобраз са њим у трпљењу. Наравно као Христове иконе задато нам је да будемо као Христос, колико год можемо. У Јеванђељу Господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лука 21,19). У Јеванђељу имамо од Господа заповести, поука, похвала, критика, а ове наведене речи су пророчке. Господ нам указује да ћемо имати трпљење кроз живот и тако ћемо спасавати душе своје. Ми као људи нисмо сви спремни да имамо исто трпљење па Господ као Створитељ наших душа, нâс и нашег срца, који нас сваког појединачно познаје, зна колико ће ко моћи да претрпи и како ће кога да спасе. Ми као људи, сви имамо по неку слабост а те слабости не могу другачије да се исправе до саобразним леком. Да би се човек излечио потребно је трпљење.

    unnamed.jpg

    Свети оци кажу што је рана дубља више ће болети. То је нормално. Рецимо за малу дечицу не прича се иста прича као за одрасле. Постоје ступњеви у нашем православном духовном животу. До неких граница има када треба духовни човек или верник да трпи, после му Господ даје неке друге степене, да ли трпљења или неких других искустава, и свако следеће искушење другачије. Сви имамо различите путеве задате од Господа.

    Сећам се, причали су ми, да је Старац Пајсије говорио да нам Господ у неком тренутку даје трпљење, а када то издржимо са љубављу после нам даје „чоколадице“. Дакле, даје нам после благослове, јер познаје нашу слабост. Такође Старац је говорио: Милије је Господу једно Господе помилуј, једно Слава Ти Боже у болу, када си болестан и немоћан у невољи, него хиљаду Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. Зашто? Зато што човек у трпљењу учествује сав, цео, не само ум, већ срце, душа, ум, тело све. И онда, чим цео човек учествује, ако трпи Христа ради, ето и Господ да га утеши. Знате, разлика је да ли људи трпе из ко зна којих разлога или трпе Христа ради. Свети Старац Пајсије читао је само Јеванђеље и Св. Исака Сиријског. Св. Исак Сиријски је написао само једну књигу. Ту једну књигу и Јеванђеље, тако су ми пренели оци који су добро познавали Старца, Старац Пајсије је читао. Како је читао? По један пасус или поглавље и онда се трудио да у току дана изврши то што је прочитао, да живи у складу са прочитаним.

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Игуман Григоријата, Блаженопочивши Старац Георгије Капсанис имао је једну дисертацију о затвореницима. Ишао је у затворе, разговарао са затвореницима и направио једну дисертацију о томе како живе затвореници. Описао је њихову психологију. И каже, да они који су били верници у затвору лакше им је пролазило време и себе су осећали потпуно психички здраво, за разлику од оних који нису веровали у Цркву Христову, него су били затворени у себе. Било им је тешко и многи су се психички, а и телесно разбољевали, како би рекли психосоматски, јер то трпљење нису осмислили. Треба назначити да то није само психичко осмишљење невоље, казне итд него нема покајања, јер где је хришћанин мора бити покајања, а покајање призива и даје благослов, благослов даје силу, а силу када човек прими осећа се са Христом заједно. И на даље када пати за Христа он није сам њего је Христова благодат уз њега.

    Дакле, патња и трпљење се као имена подударају као да су једно. Тако да, јесте чињеница да је овај наш живот испуњен, без обзира колико ми то хтели или не, трпљењем, патњом, страдањем, и то сви узрасти од детета до старца. Имамо и духовна трпљења. И свако осећање има трпљење. И љубав. Показивање љубави према некоме условљено је човековим стрпљењем. Да би другоме угодио мораш бити трпељив. Молитва – човек мора да буде пун трпљења да би молитву изнео ка Господу. Стојати у цркви је трпљење. Али, верујте, и сам сам сведок у манастирима стоје монаси и по осам сати и не уморе се, јер је за Христа. Заврши се служба питам неког брата да ли је уморан, а он каже: За Христа би могао још оволико па и више да стојим. Сигурно да га ноге боле, али он не осећа, са радошћу целокупног свога бића и еланом принео је себе у молитви да не осећа да трпи. Са друге стране је потребно трпљење и када одете на исповест, са једне стране свештеника, духовника, да саслуша а са друге стране верника да себе изнедри колико може и смири себе, да се стрпи, буде уздржан, сконцентрисан.

    Мала дигресија, имамо млађе људе који кажу да не могу на богослужењима да буду дуже од пола сата-сат, заболе их ноге, а исто кажу да у клубовима и дискотекама могу да проведу целу ноћ. И признају да им на богослужењу споро пролази време а када су „у проводу“ јако брзо.

    Ми сада говоримо о Христообразном трпљењу које нас освећује, али слободном трпљењу као себеприношење а постоји и оно када Господ нама шаље да имамо благослов, то увек прихватајмо као благослов. Много пута сам чуо у Светој Гори од стараца који су се разболели где кажу: То је посета Божија. Они тако прихватају, али од срца тако прихвата, не теши он себе да би га лакше прошло. Видите колико значи само то што је рекао. Види се да има поверење у Бога и трпи њега ради. То трпљење о коме сада причамо треба да нам буде мило са љубављу и да није увек трпљење оно како ми често мислимо да треба да нам донесе грч и непријатност, то трпљење је осмислио Христос и Он је за нас претрпео, Он је за нас страдао, претрпео крст, тешку смрт, најтеже муке и ми предајући се њему по његовом благословом трпимо.

    Виши степеник је онај којим теже искусни монаси да претрпе нешто више Христа ради. Човек треба да достигне тај ниво да би могао да жели. Самим тим што човек има поверење према Христу, према Цркви, то је сасвим довољно да Господ види и зна да смо се ми њему предали, отворили смо се ка њему као руже да може да нам спусти благослове.

    Видео сам на Светој Гори старце који су провели по 70 и 80 година у светогорским манастирима и разболе се, легну у постељу и доста пострадају у тој болести. И онда се ми млађи монаси и упитамо, зашто се муче сада на крају, а Бог зна да су му цео живот посветили. Међутим, они сами нам дају одговор а да их и не питамо и то најчешће кажу: Допуњујемо оно што смо пропустили у животу и зато нам Господ даје да трпљењем очистимо оно што је остало да би нас спремио за вечни пут – сви су исто говорили.

    Видите, све је ово лепо причати и лако, али ко смо и шта смо и колико смо спремни на трпљење заиста знамо тек када нас Господ постави у тај амбијент. Ми у молитви Оче наш кажемо: И не уведи нас у искушење но избави нас од зла, а са друге стране добро је по учењу Светих отаца предати себе Христу и по његовом благослову без икаквих наших мисли да је могло другачије. Међутим, Господ од нас захтева да будемо јунаци, јер су сви Свети оци и Свети људи који су живели у свету мирским животом, породичним били јуначки настројени. То Христос од нас захтева и очекује. Треба да нам је циљ да својом јачином и чврстином у вери радујемо нашег Господа Исуса Христа. За то нас и Црква свакодневно спрема кроз богослужења, постове, беседе, поклоничка путовања. Господ нас на све начине спрема да издржимо у ономе у чему се нађемо. А силу и снагу црпимо из Христовог благослова. Настројењу да будемо снажнији и јачи треба да тежимо сви, без обзира на године од детета до старца. Да молимо Господа да нам подари благодат, и силу своју пошаље да ради њега можемо све да претрпимо. Трпљење је и када чекамо Божији благослов. Када га добијемо то осећамо у срцу. Један духовник из Свете Горе каже да је важно да осетимо тај Божији благослов у срцу, јер тиме Господ потврђује да је са нама, даје нам елана и снаге.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Када говоримо о трпљењу имајмо увек на уму поред крста христовог и Васкрсења.

    Свети Апостоли су пострадали за Христа и то је највећи ступањ у хришћанском животу, међутим ми као почетници смо слабашни, зато заволимо Христа и својом љубави и поверењем предајмо се Христу и искрено говоримо са Христом, тако ће Господ уважити наше трпљење и дати нам што је за наше освећење потребно и за спасење. Свети оци говоре увек заједно освећење и спасење. У Светој Гори кажу да у све сегменте живота треба ставити по кашичицу трпљења и промешати, у сваки рад, сваку реч, свако дело. Кад питамо старце: – Старче како да решим неки проблем? – Стави кашичицу трпљења и промешај.

    Да, враћам се на чин монашења, дакле, новом монаху желимо сви пуно трпљења, што ће рећи велики број трпљења. Јер, апсолутно је тачно што је веће трпљење већа је и благодат. У свему нам је потребно трпљење и трпљење треба да нам буде нормалан животни амбијент. Мала дигресија, у савременом свету све мање је жеље за страдањем и трпљењем, људи желе да из свог живота избаци крст и страдање и да само имамо радост Васкрсења. Свети оци говоре, а и Владика Његош је рекао: Нема Васкрсења без смрти. Васкрсне радости нема без крста, то је повезано крстоваскрсна радост, покајање, бол трпљења доноси покајничку умилну радост.

    Најбоље је да свако од нас и мирјани у породицама и ми у манастирима стално имамо на дохват руке кашичицу трпљења коју ћемо промешати у савакој нашој ситуацији. Тада смо на сигурном путу. У свакој врлини је потребно трпљење, у љубави, смирењу (ту поготову). Да би себе смирили, много треба да претрпимо. У породици је потребно да претрпимо критику свих наших чланова, у манастиру критику брата, старца, сестре. Поготову је трпљење осмишљено када нас неко „на правди Божијој“ окриви, а ми претрпимо и не кажемо ништа. Тек смо тада исповедници за Христа, јер када те неко прекори и сам знаш да си погрешио, претрпиш ту критику, то је нормално, али некима ни то није нормално јер због гордости не прихватају своју  грешку, свој промашај. Најбоље би било када бисмо сви могли да упућену критику ћутке претрпимо. Свети оци кажу тада оћутиш, па када се стиша ситуација онда кажеш опрости. И на такав поредак дешавања долази благодат Божија. А, када бисмо одмах рекли опрости чим примимо критику, значило би да немамо стрпљења.

    Љубав потребује трпљење, смирење потребује трпљење, вера потребује трпљење, покајање највише трпљења, молитва не може без трпљења. Али не трпљење као притисак, него трпљење од срца као благослов, као радост, јер нас то освећује. Не трпимо ми за неког другог, већ за себе јер нам се то враћа као храна. Не треба ми као неки велики подвижници да исчекујемо и радујемо се трпљењу, али свакако од трпљења не треба да бежимо.

    Дакле заложимо у радости кашичицу трпљења, у смирење кашичицу трпљења, у молитву кашичицу трпљења, у покајање и ту кашичицу трпљења. „Сервирајмо“ кашчицу трпљења у породицама, у манастирима, у свим заједницама, поготову у данашње време. Гледајмо у крст Христов, у самог распетог и васкрслог Христа. Кажу Свети оци да је Господ са ранама васкрсао и те ране су видне, када будемо дошли испред Христа показаће нам његове ране, видећемо их, иако је васкрсао и дао нам све. То ће нам бити утеха, ако смо у овом животу били трпљиви.

    Дај Боже да сви уз Божију помоћ, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих, прођемо у љубави кроз ова мала трпљења кроз која пролазимо, и милошћу Божијом будемо заједно са Христом. Само милошћу Божијом, а не нашом заслугом. Амин!

     Будва, 18. јул 2021.                                                         

    Манастир Успење Пресвете Богородице           

    За Поуке.орг  

    Јерођакон Силуан (Поповић), сабрат Манастира Григоријата на Светој Гори

                                                                              

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...