Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо

    Јерођакон Александар (Суботић) - Пасха мати Марије кроз огањ и воду

    Sign in to follow this  

      Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“

      Ма­ти Ма­ри­ја

    Mother_Maria_Skobtsova.jpg

    На са­мом кра­ју про­шлог ме­се­ца (31. мар­та) фак­тич­ки се на­вр­ши­ло 70 го­ди­на од смр­ти Све­те Ма­ри­је Па­ри­ске, али по­што је она сво­је му­че­ни­штво про­шла на дан Ве­ли­ке су­бо­те, мо­же се ре­ћи да и го­ди­шњи­ца у ства­ри па­да на Ве­ли­ку су­бо­ту. Уче­ње ове пре­по­доб­но­му­че­ни­це нај­бо­ље са­жи­ма­ју два ње­на ис­ка­за. Пр­ви: „Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“ И дру­ги: „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“

    Ма­ти Ма­ри­ја Скоб­цо­ва би­ла је ова­пло­ће­ње и жи­ва илу­стра­ци­ја обе ове тврд­ње. Са јед­не стра­не шо­кант­но ван кли­шеа, а са дру­ге стра­не слу­шки­ња дру­гим љу­ди­ма до ме­ре соп­стве­не смр­ти. Ро­ђе­на је као Ели­за­ве­та Пи­лен­ко 1891. го­ди­не у Ри­ги а скон­ча­ла је у освит сло­бо­де у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ра­вен­збрик 1945. го­ди­не. Из­ме­ђу ове две гра­ни­це би­ћа про­те­же се је­дин­стве­на при­ча. Ево тек не­ких де­та­ља.

    m_marija_skobcova.jpg

    Ли­зин – Ма­ри­јин отац био је јав­ни ту­жи­лац у Ри­ги. Он је, ме­ђу­тим, на­пу­стио град и пре­се­лио се са по­ро­ди­цом на има­ње свог по­кој­ног оца тик уз ло­кал­но гро­бље, ко­је је на­да­ље слу­жи­ло као стал­но игра­ли­ште за ма­лу Ли­зу и ње­ног бра­та. Мо­жда је због тих гро­бљан­ских ига­ра ма­ла Ли­за би­ла оп­сед­ну­та те­мом смр­ти и шо­ки­ра­ла ро­ди­те­ље сво­јом при­чом ка­ко ће умре­ти у пла­ме­ну. Ипак, че­тр­на­е­сто­го­ди­шња Ли­за је би­ла са­тр­ве­на пре­ра­ном смр­ћу свог нај­дра­жег та­те, и та­да је за­пи­са­ла: „Јад­на ја ко­ја сам из­не­на­да од­ра­сла по­што сам раз­от­кри­ла тај­ну од­ра­слих: Да Бо­га не­ма, и да је свет во­ђен жа­ло­шћу, злом и не­прав­дом. Та­ко се за­вр­ши­ло де­тињ­ство.“ У кул­тур­ну и по­ли­тич­ку пре­сто­ни­цу Ли­за се се­ли 1906. го­ди­не и ту у Пе­тро­гра­ду при­кљу­чу­је се ра­ди­кал­ним гру­па­ма. Кре­ћу­ћи се са сво­јих 15 го­ди­на у кру­гу сим­бо­ли­ста, упо­зна­је свог стал­ног при­ја­те­ља Алек­сан­дра Бло­ка, ко­ји на ње­ну буч­ну и не­на­ја­вље­ну по­се­ту од­го­ва­ра сти­хо­ви­ма: „Са­мо онај ко је за­љу­бљен има пу­но пра­во да се на­зо­ве људ­ским би­ћем.“ Жа­ли­ла се по­сле да у то вре­ме ње­ни иде­а­ли­стич­ки дру­го­ви „ни­су раз­у­ме­ли да ре­во­лу­ци­ја зна­чи осе­ти­ти ко­но­пац око вра­та“. У том пе­ри­о­ду Ели­за­ве­та по­ста­је пр­ва де­вој­ка ко­јој је по­шло за ру­ком да упи­ше те­о­ло­шку се­ми­на­ри­ју (при ма­на­сти­ру Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду). Тих да­на Ли­за да­њу учи а но­ћу др­жи кур­се­ве рад­ни­ци­ма у фа­бри­ци „По­у­ти­лов“.

    У сво­јој 18. го­ди­ни (1910. го­ди­не) уда­је се за „бољ­ше­ви­ка“ Ди­ми­три­ја Ку­зми­на. Ме­ђу­тим, тај брак „из са­жа­ље­ња пре­ма деч­ку из за­тво­ра“ про­па­да (1913. го­ди­не). Ли­зи оста­је ћер­ка Га­ја­на, док њен бив­ши муж ка­сни­је по­ста­је ри­мо­ка­то­лич­ки ак­ти­ви­ста. Та­да из­ла­зи ње­на пр­ва књи­га по­е­зи­је (Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла и пе­сник). У пи­сму Бло­ку по­во­дом ње­не дру­ге збир­ке Ко­ре­ни ка­же: „Же­лим са­мо да ис­ка­жем про­сту Бо­жи­ју реч“.

    image.jpg

    По­чет­ком ра­та се­ли се на да­ле­ки југ Ру­си­је. Та­да ски­да ла­нац ко­ји је но­си­ла у по­ја­су „да је под­се­ћа на Хри­сто­ву ег­зи­стен­ци­ју и пат­ње чо­ве­чан­ства“ раз­у­мев­ши да „хри­шћан­ство ни­је ауто­мор­ти­фи­ка­ци­ја не­го од­го­вор дру­гом“. При­дру­жу­је се Ре­во­лу­ци­о­нар­ној пар­ти­ји со­ци­ја­ли­ста, гру­пи ега­ли­тар­ни­је ори­јен­та­ци­је од Ле­њи­но­ве Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је (по­зна­тој под ка­сни­јим име­ном „бољ­ше­ви­ци“). У ок­то­бру 1917. го­ди­не би­ла је у Пе­тро­гра­ду ка­да су бољ­ше­ви­ци зба­ци­ли при­вре­ме­ну вла­ду. Би­ла је уче­сни­ца Све­ру­ског со­вјет­ског кон­гре­са и чу­ла је ре­чи Троц­ког упу­ће­не ње­ној гру­пи: „Ва­ша ре­во­лу­ци­о­нар­на уло­га је за­вр­ше­на, са­да иди­те где вам је ме­сто: у исто­риј­ску кан­ту за ђу­бре“ (та­да је чак по­ми­шља­ла на ње­го­во уби­ство).

    У фе­бру­а­ру 1918. го­ди­не по­ста­је гра­до­на­чел­ник Ана­па. По ње­ним ре­чи­ма, „чи­ње­ни­ца да је гра­до­на­чел­ник жен­ско та­да је ви­ђе­на као не­што очи­глед­но ре­во­лу­ци­о­нар­но“. Ме­ђу­тим, ка­да су „бе­ли“ за­у­зе­ли град, Ли­зи је су­ђе­но као бољ­ше­ви­ку. Ње­на од­бра­на је гла­си­ла: „Не­мам ло­јал­но­сти ни пре­ма јед­ној вла­ди не­го пре­ма они­ма ко­ји­ма је прав­да нај­по­треб­ни­ја... би­ли бе­ли или цр­ве­ни... ра­ди­ћу за прав­ду и убла­же­ње пат­њи... по­ку­ша­ва­ју­ћи да во­лим бли­жњег.“ На­рав­но да јој та­ква од­бра­на ни­је спа­сла гла­ву. Ег­зе­ку­ци­ју је из­бе­гла са­мо за­хва­љу­ју­ћи сим­па­ти­ји у њу за­љу­бље­ног су­ди­је, у ко­га се и са­ма за­љу­би­ла, ње­ног бу­ду­ћег дру­гог му­жа Да­ни­је­ла, са ко­јим је, по­сле мно­гих пе­ри­пе­ти­ја, по­бе­гла из зе­мље. Ли­за се та­ко са мај­ком, му­жем, си­ном Ју­ром и ћер­ком Ана­ста­си­јом (ћер­ка из пр­вог бра­ка Га­ја­на, пре­ко оца за­вр­ша­ва у Бел­ги­ји) 1923. го­ди­не на­ла­зи у Па­ри­зу. Ипак, ње­на ћер­ки­ца На­стја ту уми­ре од гри­па, и по­сле по­гре­ба Ли­за, по сво­јим ре­чи­ма, „по­ста­је још све­сни­ја све­о­бу­хват­ног и ши­рег ма­те­рин­ства“.

    image.jpg

    Ње­ни те­о­ло­шки спи­си у два то­ма Же­тве Ду­ха из­ла­зе из штам­пе 1927. го­ди­не. Уз по­др­шку вер­ног при­ја­те­ља Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ли­за – Ма­ри­ја отва­ра вра­та свог до­ма за ру­ску и оста­лу си­ро­ти­њу: ку­ва за њих, на­ба­вља но­вац, ор­га­ни­зу­је жи­вот из­бе­гли­ца, „бо­ра­ве­ћи сва­ки дан са де­се­ти­на­ма ту­жних љу­ди“. Исто­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња о До­сто­јев­ском. Њен дом по­ста­је на­род­на ку­хи­ња, свра­ти­ште, као и ака­де­ми­ја где се оку­пља­ју сви ка­сни­је по­зна­ти те­о­ло­зи, ве­за­ни за Ин­сти­тут Све­тог Сер­ги­ја.

    Ли­за је за­мо­на­ше­на под име­ном Ма­ри­ја 1932. го­ди­не; за­мо­на­шио ју је њој до­жи­вот­но ода­ни Ми­тро­по­лит Евло­ги­је, ко­ји је при­ло­жио нео­п­ход­них 5000 фра­на­ка за 9 vil­la de Sa­xe, ко­ју је ма­ти Ма­ри­ја пре­тво­ри­ла у свра­ти­ште. По­сле две го­ди­не пре­се­ли­ла се у 77 rue de Lo­ur­mel, где су жи­ве­ле нај­си­ро­ма­шни­је ру­ске из­бе­гли­це, да би им по­моћ би­ла бли­же.

    Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла чу­ве­ни при­зор на ули­ца­ма Па­ри­за тих го­ди­на. Тр­че­ћи по луд­ни­ца­ма и спа­са­ва­ју­ћи „лу­де“ из мен­тал­них бол­ни­ца, чи­не­ћи све од ра­да до про­шње не би ли обез­бе­ди­ла хра­ну за на­род у свом до­му. Ипак, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је Блум у сво­јим се­ћа­њи­ма опи­су­је Ма­ри­ју из тих да­на овим ре­чи­ма: „Би­ла је то нео­бич­на мо­на­хи­ња... у свом по­на­ша­њу и ма­ни­ри­ма... Јед­но­став­но сам се уко­чио ка­да сам је угле­дао пр­ви пут. Ше­тао сам бу­ле­ва­ром Mont­par­nas­se и ви­део: Ис­пред ка­феа на тро­то­а­ру ста­јао је сто, на сто­лу је ста­ја­ла кри­гла пи­ва, а иза кри­гле је се­де­ла ру­ска мо­на­хи­ња у пот­пу­ној мо­на­шкој оде­ћи. По­гле­дао сам је и од­лу­чио да ни­кад ви­ше не при­ђем тој же­ни. Та­да сам био млад и екс­тре­ман...“ Дру­ге мо­на­хи­ње ни­су ту мо­гле да бо­ра­ве ду­го, на­зи­ва­ју­ћи Ма­ри­ју и ње­ну ку­ћу „цр­кве­на бо­е­ми­ја“. Ма­ри­ја је ме­ђу­тим пи­са­ла: „Ка­кве оба­ве­зе про­ис­ти­чу из сло­бо­де ко­ја нам је да­ро­ва­на? Из­ван смо до­ма­ша­ја про­го­на: мо­же­мо да чи­та­мо, пи­ше­мо, отва­ра­мо шко­ле. У исто вре­ме осло­бо­ђе­ни смо тра­ди­ци­о­на­ли­зма ста­рог до­ба. Ми не­ма­мо огром­не ка­те­дра­ле, укра­ше­на је­ван­ђе­ља и ма­на­стир­ске зи­до­ве... Наш по­зив је ве­ћи јер смо по­зва­ни на сло­бо­ду.“ Има­ју­ћи по­др­шку је­ди­но од сво­јих при­ја­те­ља Ми­тро­по­ли­та Евло­ги­ја, оца Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, као и ње­ног бу­ду­ћег са­бра­та у му­че­ни­штву, све­ште­ни­ка ко­ји је у до­му слу­жио Ли­тур­ги­ју, оца Ди­ми­три­ја, Ма­ри­ја је пи­са­ла: „За цр­кве­не кру­го­ве ми смо су­ви­ше ле­во, а за ле­ви­ча­ре ми смо су­ви­ше цр­кве­но­ми­сле­ћи.“

    Ка­да је Па­риз оку­пи­ран ма­ти Ма­ри­ја и отац Ди­ми­три­је кри­ли су је­вреј­ску де­цу и швер­цо­ва­ли их у ко­ли­ци­ма за ђу­бре, де­ле­ћи, при­том, од­ра­слим Је­вре­ји­ма ла­жне сер­ти­фи­ка­те о кр­ште­њу и ико­не Бо­го­ро­ди­це да их но­се у нов­ча­ни­ку као „по­моћ“ јер за љу­де ко­ји но­се ико­не ма­ње се сум­ња да су Је­вре­ји. На по­је­ди­не при­го­во­ре ка­ко Је­вре­ји ни­су про­блем хри­шћа­на Ма­ри­ја је од­го­ва­ра­ла: „Да смо ствар­но хри­шћа­ни, сви би­смо но­си­ли зве­зду, јер вре­ме ис­по­вед­ни­ка је до­шло.“

    Ма­ти Ма­ри­ја је ухап­ше­на 8. фе­бру­а­ра 1943. го­ди­не и за­вр­ши­ла је у ло­го­ру Ра­вен­збрик, док су њен син Ју­ра и отац Ди­ми­три­је пре­ме­ште­ни 40 ки­ло­ме­та­ра да­ље у ло­гор До­ра где су и уби­је­ни. У пи­сму ко­је је про­на­ђе­но на­кон ње­го­ве ег­зе­ку­ци­је Ју­ра пи­ше: „Са­свим сам ми­ран... чак на не­ки чу­дан на­чин и по­но­сан што де­лим ма­ми­ну суд­би­ну... Дра­ги, обе­ћа­вам вам да ћу са­чу­ва­ти до­сто­јан­ство... шта год да се до­го­ди... Пре или ка­сни­је сви ће­мо би­ти за­јед­но.“

    О то­ме ка­ква је ма­ти Ма­ри­ја би­ла уте­ха свим сво­јим са­пат­ни­ци­ма у ло­гор­ским да­ни­ма, до­вољ­но го­во­ре ре­чи јед­не од пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ши­ца: „Би­ли смо иш­чу­па­ни из сво­јих по­ро­ди­ца и, не­ка­ко, она нам је по­ста­ла по­ро­ди­ца...“ На кра­ју пре­жи­вев­ши чак и та­ко­зва­ну „ба­њу“ – оде­ље­ње у ко­је су сла­ли рад­но не­спо­соб­не да умру од гла­ди, 30. мар­та 1945. го­ди­не, ка­да се у ло­го­ру већ мо­гла чу­ти ар­ти­ље­ри­ја Цр­ве­не ар­ми­је и ка­да је осло­бо­ђе­ње би­ло пи­та­ње да­на, ма­ти Ма­ри­ја је за­ме­ни­ла свој ло­го­ра­шки број и та­ко у га­сној ко­мо­ри за­у­зе­ла ме­сто мла­де Је­вреј­ке, ко­ја је та­да ка­да се сло­бо­да већ мо­гла чу­ти има­ла ве­ли­ку шан­су да пре­жи­ви. Цр­ква је то­га да­на пра­зно­ва­ла Ве­ли­ку су­бо­ту а ма­ти Ма­ри­ја је оба­ви­ла сво­ју Пас­ху „кроз огањ и во­ду“ да би до­че­ка­ла Вас­крс у Цар­ству Бо­жи­јем.

    Све­ти Са­бор Ва­се­љен­ске Па­три­јар­ши­је ју је 16. ја­ну­а­ра 2004. го­ди­не увр­стио у Дип­тих Све­тих за­јед­но са ње­ним си­ном Ју­ром, са­рад­ни­ком Или­јом и све­ште­ни­ком Ди­ми­три­јем. За дан њи­хо­вог пра­зно­ва­ња од­ре­ђен је 20 ју­ли.

    Је­ро­ђа­кон Алек­сан­дар Су­бо­тић

    „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“

    Ма­ти Ма­ри­ја

    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 16–18.

    Online извор: Поуке.орг

    преузмите оргиналну страницу из Православља

    View attachment: o. A. Subotic, Pasha Mati Marije Pravoslavlje 1154, str. 16-18.pdf

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...