Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау: Литије ће пробудити свет!

    img_2561.jpg
     
    Демократија је друштвено уређење у ком власт потиче од народа, народ је извршава, и служи његовим интересима. Била би то једна општија, уџбеничка, дефиниција демократије, инспирисана речима које је 1863. године изговорио Абрахам Линколн у Гетисбургу: „government of the people, by the people, for the people“. Међутим, у стварности се много тога подводи под овај појам, управо зато што се демократија остварује на најразноврсније начине, те тако његов садржај заправо зависи од интерпретације демократског идеала у конкретном друштву.
     
     
    Али ма како да је у практичној примени извитоперен, чини се да појам демократије никако не губи позитивну конотацију. Као што Черчил рече: „Нико се не претвара да је демократија савршена (…) Заиста, демократија је најгори облик уређења државе ако изузмемо све остале.“ Пуна је недостатака, али је најбоља опција коју имамо. Стога већина модерних друштава и инситутуција тежи да се окити епитетом „демократски“ и тиме себи обезбеди неоспориви кредибилитет.
     
    „Да бисмо неки режим сматрали демократским, у њему морају бити заштићена права индивидуа и мањина – другим речима, мора бити гарантована слобода његових грађана.“ Нажалост, демократија, чију окосницу представља поштовање људских права и слобода, ретко кад је апсолутно остваривана. Чак ни у древној Атини која је изнедрила, демократија се није тицала свих људи, него само ограниченог слоја друштва. О свему су одлучивали носиоци грађанских права – слободни пунолетни мушкарци Атињани, од оца и мајке Атињана, док хиљаде жена, деце, досељеника и робова нису учествовали у политичком животу града. У директној, античкој демократији, за разлику од модерне посредничке, није било ни политичких партија за које би људи гласали на изборима, већ би се грађани сами окупљали, гласали о некој измени и потом враћали свакодневним обавезама.
     
    Чини се да је једини изузетак представљало античко позориште, институција која је у почетку имала религијски, али је временом стекла и снажан друштвени карактер. Наиме, Аристотел је писао да нам се у позоришту ствари предочавају делањем, а не приповедањем. Сартровским језиком речено оно што позориште може, а остале уметничке форме не могу, или бар не у тој мери, јесте да ангажује.
     
    О Дионисијевим светковинама у Атини, представе су могли да прате сви. Истини за вољу, робови су долазили у пратњи господара, жене нису ишле са мужевима него су седеле у последњим редовима, али ипак ником није био ограничен приступ овој психагогији. А античко позориште је то заиста и било, вођење, неговање и оплемењивање људских душа (од гр. ψυχή-душа и αγωγία-вођење), а не пука разонода, како се данас та реч употребљава. Кроз позориште су гледаоци увођени у неку „другачију стварност“, различиту од свакодневног живота, која их је трајно преображавала. Трагедију су сматрали поводом за дубока преиситивања и доживљаје, а Аристотел таква осећања које трагедија избацује из дубина наших подсвести назива катарзом. Једини дакле простор и време где се демократија заиста остваривала у пракси било је позориште, у ком су сви, без разлике, макар на кратко били слободни и имали једнак приступ уздизању ума и душе. Тај степен истинске демократије се ретко остваривао у људском друштву. Усудићемо се да кажемо да се у најпотпунијем облику поновио само у хришћанском богослужењу, или чак да је било његова праслика.
     
    У цркви, на богослужењу, сав сабрани народ, без обзира на узраст, пол, друштвени положај, имовинско стање, расну или националну припадност, и на било коју разлику која може постојати међу људима, једним срцем узводи своје душе ка Богу. У богoслужењу par excellence – Светој евхаристији, сједињује се у једно Тело Његово и у целости улази у „другачију стварност“, истиниту и аутентичну. Свака разлика престаје да буде узрок поделе и преображава се у лепоту богатства творевине. Свако има исто право на молитву, док га љубав ограничава у угрожавању другога и његовог права.
     
    Свакако да се овај идеални поредак међу људима не може остварити у оквирима историје. Он постоји као блесак, као што је истинска демократија у Атини постојала само у позоришту. Јавља се у оним тренуцима када есхатон изађе у сусрет историји, да би нам показао шта нас очекује и за шта треба да се припремамо. А ту припрему вршимо сада и овде, покушавајући да остваримо есхатолошку задатост у највећој могућој мери, како у Цркви као историјској институцији у коју су хришћани организовани, тако и шире у друштву.
     
    Демократија је, као уређење које се заснива на поштовању права и слобода сваког грађанина у мери у којој њихово остваривање не угрожава права и слободе другога, заиста позитивни идеал коме треба да тежи свако друштво. Није достојно човека и његове величине ниједно друштво које гази или занемарује његову слободу. А хришћани су, као они који живе ту слободу у црквеном богослужењу, тога можда најсвеснији. „Логика евхаристијске теологије захтева постојање демократске државе“, јер су хришћани, сједињени у различитости, позвани да преобразе свет, а тој мисији је најкомплементарније друштво засновано на демократским вредностима и принципима.
     
    У последње време смо сведоци призора који се ретко среће. Грађани Црне Горе се неуморно, већ више од два месеца, окупљају у литије, тражећи од државе да поштује демократска начела и да уважава вољу народа. Окупљају се под ведрим небом где им улица даје услове привременог укидања свих хијерархијских разлика и баријера међу људима. Слободан фамилијарно-улични контакт међу људима не зна ни за какву дистанцу међу њима. Међутим, нису окупљени као случајна, аморфна маса, него као литија, која освешћује њихов ход. Литија, која потиче из старогрчких богослужбених процесија, добила је свој хришћански смисао када су крајем 4. века мошти светитеља у саборном ходу пренете из Свете Софије Цариградске у 13 километара удаљену цркву апостола Томе. Друштвени карактер јој је дао Свети Јован Златоусти позивајући верни народ да се окупља на јавним местима да би певајући псалме надгласали аријанце.
     
    Ни данашње „лице са улице“ није појединац у реци случајно сабраних људи. Оно је свесна личност која се у богослужбеном ходу креће ка бољем друштву, док је улица, налик на простор грчког театра, организована као простор заједништва. Сједињени у чину трагедије, антички гледаоци, као и глумци, губе свакодневну свест о себи и увиђајући грехе ликова на начин на који никада нису у стању да сагледају своје, долазе до прочишћења. Литијска шетња као катарзични корак напред и још дубље, у себе, отвара управо такав покрет, покрет ослобађања од конвеционалних норми. Актуелност литијских шетњи стога није локалног карактера. Иако су чврсто укорењене у наш животни простор, оне су ван нашег времена. Те литије су по свом духу дубоко универзалне, способне да комуницирају и са онима изван пригодног круга у коме су настале. Нису те литије покушај клерикализације друштва и његовог повратка у „мрачни Средњи век“. Оне су хор из античке драме који изражава вољу народа. Полазе из јединог простора истинске слободе – из црквеног богослужења, и крећу се ка друштву у настојању да га оплемене. Оне се не могу окарактерисати као израз великосрпске националистичке пропаганде само зато што тај простор слободе институционално припада Српској православној цркви. Не могу служити ни утврђењу црногорске нације, јер њихов извор није у прошлости, него у будућности. Њени учесници – народ Црне Горе, се хамлетовски налази између два света. Један је овоземаљски свет у коме је све неизвесно, неодређено и несигурно, у коме убице имају осмех на лицу. Други је свет из кога долази Дух, у који је Хамлету било дато да баци један поглед, и у коме је све извесно, сигурно, одређено и дефинисано. Баш зато што су богослужбени покрет, укорењен „у свету Духа“, у есхатону, литије не губе на својој снази. Уколико своје тежиште преместе у било шта историјско, престаће као што све у историји пролази, не постигавши никакав преображај и не оставивши суштинског трага.
     
    У својој књизи Узбудљиво позориште Владимир Јевтовић пише да небо изнад Епидауруса током представе постаје саставни део архитектуре самог театра. Небо као снажно огледало појачава значења и утиске током представе. Над свим краљевима и боговима из трагедија је небо као врхунски владар коме су сви подређени. Понеки поветарац доживљава се као одговор неба на збивања на тлу. Тај ветар у Епидаурусу, сличан звуку жице из Чеховљевог Вишњика, делује као „знак ниоткуда“ који нагло шири простор у коме се радња представе догађа и даје друге димензије радњи и ликовима. Тај ефекат такође помаже „просветљавању“, схватању смисла.
     
    Грчко позориште је рачунало са природом, са народом. Оно је на врло успешан начин одговарало на потребу људи да реше битна егзистенцијална питања, да се искупе сви на једном месту и да, под једнаким условима за све, поделе искуство које је деловало катарзично и уједначавајуће. Свест о свом Полису, о домаћем огњишту, о владајућим етичким вредностима, чинила је суштину колективног бића. Можда је ово у Црној Гори само генерална проба пред судбоносни корак који ће нас одвести даље у иницирању промена, у простор слободе која je блесaк вечности у пролазном свету.
     
     


    User Feedback

    Recommended Comments

    There are no comments to display.



    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...