Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Дејан
    Дејан
    Sign in to follow this  

    Христова радост је другачија

      Христова проповед и учење Цркве које представља наставак живот историјског присуства Његовог на земљи сваком речју доносе наду и радост. Покајање у хришћанској традицији није приношење наше муке и бола неком далеком и суровом Божанству које од нас тражи да му стално приносимо умилостивљење и жртве како би нас у својој увређеној части помиловао и поштедио вечног мучења.

    Покајање је дубока унутрашња спознаја пута светлости и живота услед чега долази до преображаја нашег живота, мењања нашег умног склопа (μετάνοια - meta+noia, преумљење). Ми приносимо молитве и жртве не као умилостивљење, већ као израз наше љубави и благодарности (евхаристија).

    Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа на посланицу Јеврејима 15, 8 PG). У јеванђељима нигде немамо запис да се Господ смејао или шалио, али се помиње да је плакао, уздисао, осећао бол. Св. Ава Јустин у беседи на Рођење Св. Јована Крститеља том 1, беседа 3 пише: "Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим." Св. Ава овде у потпуности прати Св. Јована Златоуста.

    Треба имати у виду да Господ засигурно није ноншалантно шетао Јудејом на начин како то можемо видети у неким холивудским верзијама Његовог живота. Христос у тим филмским остварењима личи на савременог револуционара, хипика, на Исуса Христа супер-звезду (Jesus Christ Superstar) по истоименитој рок-опери. Христова радост је другачија. У разговорима са облагодаћеним људима, посебно старцима подвижницима, можемо да осетимо ту неизмерну љубав и топлину радости која зрачи из њиховог срца. Хришћанска радост је пута унутрашње радости која је различита од необуздане радости и грохотног смеха. Лице Божијих угодника је увек насмејано без гримасе и извештачености. Њихове шале су увек примерене и поучне и у њима никада нема оне ироније и вулгарности која често прати обичан хумор.

    У време свог земаљског живота Христос је волео не само децу већ и сваког човека, и праведника и грешника који се каје и бори се да нађе пут ка светлости и радости. Исто тако, Христова туга није била она мрачна и тешка туга која обремењује срце које живи у безнађу и очајању. Свети оци подвижници су зато сковали посебну реч - χαρμολύπη (хармолипи, радостотворна туга). У тој атмосфери радостотворне туге писана је богослужбена поезија, сликане су православне иконе у њој се изражава цео православни етос.

    Господ нас позива да изиђемо из овога света, али не на начин да физички нисмо у њему јер је то немогуће, него да не будемо овладани овим светом и сујетом овог света. То значи да као хришћани треба да живимо у овом свету као ходочасници, путници који су стално свесни да иду ка Царству небеском. Све чиме се бавимо: науком, сликарством, музиком, градитељством, укратко било којом професијом, треба прихватати и обављати у светлости Христовог еванђеља, све на духован начин просуђујући и расуђујући. Зло не лежи у самој творевини, већ у злоупотреби те творевине и њеном бунту против Бога и његове љубави. Савремена култура и цивилизација великим делом су саздани као материјални израз тог бунта, али исто тако, све око нас треба да стално заквашујемо смислом наше вере у Господа. Циљ хришћанства није, дакле, да преобрази физички овај свет и да створи савршено људско друштво као царство небеско у овом простору и времену. Зато свим вредностима друштва које нас окружује прилазимо тражећи дубљи смисао који води вечном животу. Слушамо музику, читамо књижевност, бавимо се науком, градимо и стварамо, не ради личне сујете или беспослице, већ сагледавајући и сведочећи у сваком сегменту онога што нас окружује премудрост у тајни сакривену.

    Када сам прошле године имао прилику да обиђем већи број музеја у Италији осећао сам дубоко унутрашње испуњење гледајући у тим уметничким радовима одраз божанског стваралаштва и љубави према творевини као дару Божијем. Сасвим је сигурно да многи уметнички радови нису направљени у том душевном настројењу, али ми својим приступом уметности дајемо тим делима други смисао и доживљавамо је као слављење Бога. Тако је и са музиком, посебно оном музиком која је и стварана у Божијем надахнућу и љубави према Богу као што је то случај код Јохана Себастијана Баха. Ако ништа друго у уметности увек проналазимо тежњу и вапај ка Богу, ка вечности јер је уметност пре свега покушај да се досегне оно што превазилази људске биолошке оквире. Правилан приступ уметности помаже нам зато да уметничка дела доживљавамо као значајан подстицај за благодарење Богу и не представља само по себи сметњу у духовном животу.

    У коментару који сте цитирали осећа се посебна нелагодност у вези симбола крста. Крст је за Цркву симбол не мучења и страдања већ победе над смрћу јер је Господ смрћу смрт победио. Тај симбол ужаса и страха, јер су у антици на крсту разапињани разбојници и бунтовници, постао је симбол радости и вечног живота. Зато ми православни хришћани Распетог на крсту не представљамо као неког јадника коме је и самом потребна наша помоћ, већ као Бога и Цара славе, који на крсту стоји ширећи руке у загрљају да обухвати васцели свет и творевину. Погелдајмо само разлику између нашег познатог студеничког распећа и неких готичких распећа. Разлике су огромне. Студенички Христос је победилац смрти, који осећа бол у страдању, не зато што је по нужности овладан тим болом, већ зато што сам жели да буде по свему једнак нама. То је бол љубави, а не очаја и патње. Али његово лице зрачи унутрашњом радошћу и тријумфом, па се чак и Св. Јован Богослов у подножју крста благо осмехнуо јер је видео да смрт његовог љубљеног учитеља није крај већ почетак. На готичким распећима слика је потпуно другачија: измучено и мршаво тело Господа, згрчено у боли и патњи. Запад је увек посебно наглашавао реалност Христовог страдања што никада не смемо да изгубимо из вида. Христос је заиста пострадао, заиста умро на крсту, а пре тога претрпео мучења, шибања. Сетимо се само филма Мела Гибсона "Страдање Христово" који је у потпуности иконографски гледано одраз средњовековне западне традиције Христа паћеника. Цео филм је усресређен на страдање које је приказано у крајњој графичкој реалности (која се вероватно не разликује много од поступака којим су Римљани кажњавали своје осуђенике).

    Православна Црква никада није негирала реалност Христовог страдања на крсту као што су то чиниле неке секте (нпр. докетисти, по којима је Христос привидно страдао или муслимани (који на пример верују да пророк Иса није пострадао на крсту већ да је жив узнесен телом на небо). У савршеној равнотежи халкидонске формуле о личности Христовој у две природе, божанској и људској, нема места за претеривања било које врсте. Запад је историјски више наглашавао Христово страдање и муку, док је Исток увек страдање гледао у светлости Васкрсења. Потенцијална опасност за Запад је стога увек била у томе да се Христос исувише хуманизује и претвори у човека хуманисту, револуционара, страдалника, док је Исток историјски много више имао проблема са монофизитским тенденцијама по којима је у сједињењу две природе Божанство толико надсенило његову човечност да је страдање више шематски приказивано (обратити пажњу на коптску и сиријску иконографију). Хвала Богу, православни Исток је успео да очува чврсту доследност Халкидонској вери, иако и дан данас за православне сусрет са реалношћу Христовог страдања делује донекле саблажњиво и неправославно, посебно када се прикаже ван ширег контекста Његовог домостроја спасења. Зато на православним распећима стоји често натпис Цар славе, као ознака победника над смрћу и подсетник да његово страдање није био пораз већ вољни акт љубави Бога који смрћу побеђује смрт.

    Архимандрит Сава Јањић


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×