Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Умна посвећеност православног вероучитеља

    Прво што издваја православног вероучитеља у односу на предаваче других школских дисциплина јесте православна вера. 


    Овде се не ради о питању да ли дотична школа припада већински православном окружењу. Вера о којој је реч није (само) мишљење или идеолошка пропозиција којом се неко одликује у односу на друге. Вера је унутрашњи, животни став личности, који се огледа и посведочава у односима које он успоставља. Када је реч о сведочанствима вере, не сме се размишљати у правцу споља видљивих индикација: начина одевања, говора или манира које неко може да увежба. Оно у чему се очитава вера јесу ''унутрашњи закони живота''. Најважнији параметар у погледу припремљености једног катихете несумњиво је његов или њен однос према Богу, примарни и референтни однос који се рефлектује у његовом општењу са ученицима, као и у односу према себи самоме. Односима које успоставља и негује на настави и ван ње, вероучитељ неизбежно, макар то и не желећи, нешто сведочи. Било би добро, значајно и у складу са очекивањима да то у континуитету буде сведочанство вере. Међутим, управо је такво сведочанство нешто са чим се не може олако рачунати, што није реално увек подразумевати нити се ослањати да оно вероватно постоји. Можда је то нешто што се не сме губити из вида када је реч о катихетској припреми и оспособљавању, али и о евалуацији учинака – која се не може решавати уобичајеном процедуром инспекције.

    Адекватно припремљен и стручно оспособљен православни вероучитељ је, пре свега, човек православне вере, а не познавалац и применитељ метода. Као такав, он се препознаје, изабира и поставља (шаље) на службу, будући васпитаван литургијским учешћем и подвижничким искуством. Квалитетна припрема и одабир вероучитеља не могу се вршити само на основу методичке обуке, па ни под условом припадности заједници Цркве. Друго је питање на који начин уочавати, мерити и админситративно проверавати, па и сврсисходно унапређивати, духовни квалитет личности. Вера човека састоји се у живом односу са Богом, не просто у убеђености да Бог постоји или у придржавању правила која квалификују црквену дисциплину. Наравно, верник јесте убеђен да Бог постоји и придржава се поретка црквеног живота, као што и добар катихета познаје и примењује погодне наставне методе. Међутим, differentia specifica његове православне вере је стање његове унутрашње, умне посвећености.

    Божанско откровење нема у виду човека уопште, већ људе који су изабрани и позвани на завет са Богом. Истина о Богу није објективно знање које се обраћа људима на усвајање, те јој се ни на Верској настави не може тако приступити. Она је божански позив на који човек одговара одлуком вере. Онај ко друге поучава катихетским садржајима мора бити човек те одлуке. Сва питања његове припремљености и способности могу се одмеравати тек на основу тога. Верска настава је сведочење вере која је сопствени чин вероучитеља - у посланству и са благословом црквене заједнице - његова сопствена одлука, чин његове савести, сазнања и хтења. Његова посвећеност вери значи престанак правдања пред било којом другом инстанцом: неким системом, програмом, статутом, методом, идеологијом, била она философска, политичка или теолошка, па макар се та инстанца доживљавала и као хришћанска. Ова посвећеност није питање његових снага и способности, већ прихватања, личног односа према вери коју проповеда. Сведочење Божје речи, на Верској настави и ван ње, немоћно је ако не живи у одлуци вере, ако то није херојство и страдалништво вере, већ истрајава у некој врсти неутралног држања.

    Из сазнања о животу као Божјем дару проистиче молитвено осећање благодарности. Оно је одраз нечијег унутрашњег стања и суд над човековом душом. Молитвени став човека значи сусрет са Богом и стајање пред њим у свим својим поступцима, речима и делима. Он урађа чувством страха Божјег, које има неизбежан утицај на његове односе са ближњим. Ово је вредност која спада у област тајне и не може се евалуирати рационалним критеријумима, али чији се плодови дају искуствено наслутити. По опхођењу вероучитеља према ученицима, по начину његовог обраћања и резоновања, може се препознати стање духовне моћи смирења – свести о властитој недостојности и стрпљивог самопредавања Божјој вољи. Важна особина православног катихете је духовна стабилност, непредавање сумњи, пометњи и узнемирењу. Она потиче из унутрашње скромности и одрицања, неочекивања од себе и неоправдавања себе. Смирење пред ученицима и другим ближњима је услов развијања односа љубави са њима. Оно је показатељ већ успостављеног и у извесној мери култивисаног односа са Богом.

    Односи у Верској настави примарнији су од метода. Далеко већи учинак постиже катихета који је утврђен у односима божанске љубави, а заостаје у познавању и примени метода, од најбољег зналца и мајстора наставне методике који ове односе није успоставио нити развио. Та чињеница баца ново светло на питања припреме и стручног оспособљавања кадрова Верске наставе. Могуће је обучавати људе у коришћењу метода, али припрема за примерено општење нешто је сасвим друго. Читав живот човека је једна континуална припрема да наредне етапе одношења са ближњим. То није стручно, већ егзистенцијално, животно оспособљавање. Сваки сусрет или ситуација у којој се неко нађе, свака реч коју чује, свака молитва и богомислије којима се посвети, чине га способнијим или мање способним за општење са другима. Овај пут људског усавршавања није могуће организовати и надгледати, јер се основна постигнућа на њему догађају у домену тајне. Уколико би се етичко оспособљавање људи за катихетску службу планирало и спроводило, оно би лако могло да се претвори у параду притворства, низ обмана у духовном расуђивању, као и несвесно следовање многим нижим, споредним мотивима. Избор и постављање катихета више одговарају подручју архипастирског благослова за свештеничке и друге службе у Цркви, него што је то питање стручне обуке и стицања формалних квалификација. Када је реч о припремању и стручном оспособљавању православног вероучитеља, мора се разликовати духовни од техничког аспекта тог процеса. Не сме се сва припрема сводити само на технички аспект, као што се ни духовни аспект не сме представљати у техничким категоријама.

    Можда се највећи недостатак хуманистичке педагошке традиције састоји у непознању и непризнавању моћи људског греха. Одрасли који затварају очи за своје духовне слабости нису способни да духовно поучавају децу и младе. Они функционишу у ''телесном стању'' људског бића, са позиције старог, благодатно непрепорођеног човека. Као такви, они су подложни обманама духовног, демонског порекла. То је кота на којој падају сва настојања на припреми и стручном оспособљавању одраслих за послове образовања. Суштинска идеја припреме за катихетску службу полази од неоснованог поверења у аутономне људске могућности давања и примања потребне обуке. Важна претпоставка стварног духовног примера који одрасла особа може дати детету јесте неуздање у себе и своје људске капацитете, концентрација на своје грехе, јасно увиђање властитих недостатака и немоћи. Православни вероучитељ треба да буде поучен у одговорности смирења. Да му се укаже на које све начине у улози наставника треба да сузбија свој егоизам и чува ученике од својих поступака руковођених страстима било које врсте. Велики део обуке и саветовања катихета треба да буде посвећен темељним питањима духовне борбе против самих себе и одликама крстоносног живљења у свету. Потребна је концепција православне педагогије, светоотачки инспирисана, која ће бити оријентисана на самоосуду и покајање као опште делање одраслих верних, у сврху што је могуће већег чувања деце од утицаја греха. Од користи може да буде подробна анализа уобичајених аномалија које се у односима између наставника и ученика јављају у дотичном цивилизацијском окружењу.

    Греховне страсти којима верочитељ као човек подлеже делују погубно не само по његове односе са ученицима и окружењем. Оне се неизоставно огледају и у његовом приступу знању које преноси, грађи коју предаје или искуству које сведочи. Вековни проблем хришћанског образовања у прошлости био је однос самих проповедника према истини. Тај однос кретао се у широком распону: од надмених позиција непогрешивости до смирења и позиција служења ближњима, макар то били и људи нижег положаја: неугледни, прости и деца. Овај распон понекад се, у различитим амплитудама, показивао и у ставу једне особе. Вероучитељи су и сами верски образовани људи и процес њиховог образовања још увек траје. Нико се не може поставити тако као да је до краја усвојио све потребно знање о вери или дошао до краја пута свог личног духовног узрастања. Без обзира до ког ступња образовања је достигао, човек се увек одликује одређеним ставом, или односом, према знању које је стекао и које је у прилици да преноси другима. Шта је за њега то знање? Колика је улога личног фактора при његовом усвајању? Да ли тај вероучитељ сматра да је у питању знање које је лично његово, које је он задобио у личном односу са Богом или преузео из природе, или је то објективно знање, независно од личног односа, које на исти начин припада свима и никоме посебно? Од одговора на ово питање зависе очекивања која он има од својих ученика: да ли ученик треба да упосли капацитете личности при усвајању знања које му се предаје, или том знању треба да приступа на објективни начин? Од тога зависи и став тог вероучитеља према самоме себи, начин на који он доживљава своју улогу у процесу сведочења божанске истине. Како он, с обзиром на истину коју преноси, види своје место пред Богом и пред ученицима? Сматра ли он себе сувереним поседником те истине, или смиреним служитељем, носиоцем Божјег благослова и послаником Божје речи? Да ли одређени катихета верује и понаша се као посредник између Бога и својих ученика, или радије брине о свом личном односу са Богом, упућујући ученике да и сами изграђују личне односе са Богом?

    Једна од кључних претпоставки методике православне верске наставе је уверење да се извор познања духовног живота налази само у божанској благодати, никако у аутономним људским интелектуалним способностима. Улога људи – катихета, родитеља, пастира и осталих – јесте да донекле усмере, упозоре на препознатљиве путеве обмане, или охрабре развитак младих у правцу поузданих сведочанстава вере. Ова улога је духовна колико и интелектуална: треба пратити личности у развоју како се утврђују у вери и чувати их сваке непостојаности, претеране захтевности и непотребних усхићења. Атмосфера Верске наставе треба да се одликује љубављу, поверењем, једноставношћу, послушношћу, незнатижељношћу, без сувишних притисака и пожуривања. Неадекватан став вероучитеља према истини коју сведочи може се показати и у сувише смелим разговорима о тајнама божанског живота, разговорима који доносе велики губитак за душу. Овакав приступ се готово увек одражава у хладном, дистанцираном и повремено насилном односу према ученицима, путем којег се преноси наслеђе првородног греха. Сведочанства примереног односа према духовној тематици јесу осећања страха Божјег, покајања, смирења, свест о људској немоћи и ограниченостима, понекад и духовна радост и умиљење.

    Однос наставника према себи и ученицима је меродавни хришћански критеријум и призма за посматрање свих методичких захтева у Верској настави. То је и становиште богословске критике одређених аномалија везаних за актуелне образовне традиције и наставне праксе. Православна верска настава је прилика да хришћани посведоче пут духовне изградње личности не само у причи која попуњава наставне садржаје већ и у методима које користе у настави, а више од свега у односима које на настави успостављају. Православни вероучитељи позвани су да на делу превазиђу препознатљиви мит који су наставници хуманистичке образовне традиције вековима гајили о себи на штету реалних односа у настави. Према том миту, наставник је суверени поседник и располагалац истином, који је властан да путем контроле, притиска и дисциплинских захтева наметне прописано знање својим ученицима. Ауторитет непогрешивог предавача истине намеће наставницима искушење гордости, која се испољава у надменом ставу према ученицима, окружењу, друштвеној заједници, па и самим школским властима које га упошљавају. Значајан део узрока кризе савременог хуманистичког образовања препознаје се у овој неадекватној слици наставног особља о себи и стварности око себе. Тек се наслућује колико је напора потребно уложити у еманципацију наставе, како би се изашло на крај са аномалијама комуникације у њој. У тој просветитељски значајној борби наше епохе реално је очекивати допринос хришћанских катихета. Њихова мотивација треба да буде још дубља од хуманистичке, онолико колико су хришћанске вредности шире од захтева политичке коректности на којој инсистира савремено друштво.

    Изабрани и постављени вероучитељ треба да се руководи искључиво духовним настојањима, не тражећи ни славу, ни бешчашће, ни власт управљања, ни понижења у својевољном служењу. Он треба да буде спреман на попуштање и повиновање према ситуацији, у мери у којој то од њега захтева црквена служба. Другим речима, он не треба да истрајава на својевољној иницијативи, већ да се држи посланства које му је додељено. Православне катихете не треба да се противе одговорности службе. У највећој мери, они могу да упозоре на своју недостојност, али не треба да одбијају ствари које им тренутно лично не одговарају нити да се сувише радују ономе што им одговара. Духовни задатак православног хришћанина је да се труди на личном неистицању, показујући добру вољу, једноставност, спремност на испуњавање свих послова који су у његовој могућности. На тај начин верни се у сваком послу уче смирењу, кротости, послушности и сузбијању сваке самовоље. Умови оних који се нађу на том путу постају слободни од мисли о стварима и интересима овога света.


    Др Ивица Живковић

    Из књиге: 
    Студије о верској настави Православне цркве


    Извор: Српска Православна Црква



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...