Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • ризница богословља

    Тодор Митровић: Идемо мало горе

    Andy-Warhol-Silver-Clouds-1966-National-Gallery-of-Victoria-in-Melbourne-2015.jpg
     
    Недавно сам прочитао у дневној штампи да је индијска влада одлучила да пошаље космонауте у свемир. Тиме би ова многољудна земља била четврта у свету – после Русије, САД и Кине – која је успела да изведе овакав подухват. 
     
     
    Одобрен је буџет од 1,4 милијарде долара у ове сврхе, што значи да ће у питању бити најјефтинија мисија те врсте, уколико се упореди са кинеских 2,3 милијарде, те потом са „задивљујућих“ 110 милијарди долара (по данашњем обрачуну), колико су САД потрошиле на слање првих људи на месец. Индијски премијер је – што је за расправу која следи занимљивије – нагласио како је овај подухват врло важан за напредак науке, престиж његове земље у свету, а и – донеће много нових радних места. Испод овог информативног текста репродукована је, данас већ готово архетипска, фотографија ракете која полеће са земље, бљујући пламен и ширећи неописиво велик облак дима око себе.
     
    Та „архетипска“ слика ме је подсетила на једну другу групу информација, коју сам недавно изнова усвајао обнављајући са сином градиво из Географије. Наиме, по површини, индијски потконтинент заправо и није претерано велики. Другим речима, милијарда људи је смештена на површину која је значајно мања од површине Кине, што Индију претвара у једну од најгушће насељених земаља на планети, са невероватних 362 становника по квадратном километру, чиме значајно превазилази густо насељену Велику Британију [257] и почиње да наликује, на пример, хипер-насељеној, од мора отетој, Холандији [398]. Укрштање слике индијске пренасељености – која нам је свима више него препознатљива по фотографијама возова и аутобуса из којих људи готово испадају – са сликом ракете која бљује пламен и шири облаке дима око себе ствара непријатан укус у устима. Колико ће  заиста  коштати тај свемирски програм? Коме и чему тако нешто  заиста  треба?
     
    Наиме, Американци су одавно редуковали своје свемирске програме. Зашто би се они гушили у облацима дима и слали своје високо обучене (=скупо плаћене) астронауте у неизвесност. Ракете које носе прêко потребне сателите се углавном лансирају из Русије, Казахстана или Кине, па и из – Индије. Ако се настави овај тренд, вероватно ће и Русима дотична улога ускоро досадити. Као што је преузео индустријски напредак, други/трећи свет ће преузети и свемирске програме. Нек се гуше. Кога, уосталом, више брига за тај свемир, боље да сачувамо нашу планету, а нарочито оне њене области у којима ми живимо – одлучили су људи који управљају капиталом.
     
    Ово нас најзад доводи до занимљивијих тема. Када сам, пре неких четрдесетак година, био дечак, сваки други међу дечацима је желео да буде пилот а свака друга међу девојчицама је желела да буде стјуардеса. Да путују, брате, и – што је још лепше – да лете. Наравно, елитна верзија пилота био је космонаут [астронаут], што је било резервисано за одважније сањаре међу нама. Али, времена су се променила. Пошто се публика заситила безбројних телевизијских преноса из орбите, неко се ваљда досетио да се запита шта уопште раде ти космонаути, осим што „уживају“ у лебдењу по свемирском броду? Елем, није било тешко схватити да они тамо углавном заливају експерименталне биљке или укључују и искључују неке прекидаче, по прецизним инструкцијама неких људи који седе удобно заваљени у земаљским фотељама, типкајући по рачунарима и „уживајући“ у свим благодетима гравитације (на коју смо се ипак тако добро навикли). Па ко ће онда да се мучи, непрекидно вежба, контролише здравље и врти се на оним бизарним вртешкама – само да би мало летуцкао по свемиру? Боље је да ми останемо у својим кућама, за компјутером, и уз кафу (која не лебди по свемирском броду) притискамо дугмиће – одлучили су људи који насељавају малопре поменуте области (у којима се води рачуна о екологији и окреће велики капитал). Ово је не само помогло описану миграцију свемирских програма ка другом и трећем свету, већ је довело до крупне смене на архетипском плану, која ће нас овде превасходно интересовати.
     
    Данас сваки други дечак жели да буде ИТ стручњак и свака друга девојчица жели да буде – ИТ стручњак. Осим очигледног напретка по питању родне равноправности, запитаћемо се о неким другим значењским слојевима ове смене на архетипском „трону“. Зашто је некада човек толико желео да лети и зашто то данас много мање жели? Процес претварања детета-које-сања-да-лети у дете-које-сања-да-седи-(за-рачунаром) подразумевао је, како се чини, огромну промену у архетипском „поретку“. Но да ли је та промена тако радикална како се на први поглед чини? Ако знамо да се човек ипак не мења тако лако, запитаћемо са каква се то  заиста  промена догодила када је визија homo-astronauticus-а замењена визијом homo-informaticus-а? У контексту у коме се намећу, ова питања – по мом мишљењу – имају дубоко религиозну димензију. Да бисмо до ове димензије дошли, запутићемо се у неке мање популарне сазнајне сфере.
     
    Савремена теорија се већ одавно замислила над догматским конвенционализмом, који је хуманистиком суверено владао током већег дела ХХ века. Другим речима, иако има мноштво таквих, није баш свака човекова мисаона активност ствар социјалног договора. Неке су, на пример, последица телесне датости. Једна од ових датости се може препознати у такозваној семантичкој категорији „вертикалности“, у којој су примарна телесна искуства лако и спонтано пронашла пут до језичких структура. Наиме, дубоко у нашим језицима је похрањен, не само начин да човек представи (вертикалну) оријентацију ка горе или ка доле, већ и универзало препознатљиви доживљај да је усмерење ка горе нешто позитивно а усмерење ка доле нешто негативно. Када кажемо да нас је нешто подигло, или да нам расположење расте, мислимо на добро, позитивно расположење. Као што нам расположење расте или пада, тако нам могу расти и падати углед, самопоуздање, друштвени статус, примања, привреда… Ако не говоримо о негативним стварима – као што је на пример морталитет, чији пад логично доводи до двоструке негације – падање на доле је увек негативно, а раст ка горе увек позитиван. Тако је, негде од искона – од кад смо добили тело какво имамо, рекло би се – спрам ове теме подешен важећи симболичко-метафорички поредак. Напослетку, падамо у сан и устајемо из сна, падамо мртви и, уз Христову помоћ, потенцијално из мртвих устајемо. Очигледно је да се овај дубоко похрањени, подразумевани метафоричко-концептуални сазнајни склоп заснива на природном, Богом-даном положају човековог тела. Спуштање ка доле вуче човека земљи, из које је настао, али у коју ипак не жели да се врати, а подизање ка горе га вуче… где, ваљало би се запитати?
     
    Одговор је, наравно, једноставан: ка небу. Међутим, једноставни одговори обично отварају безброј нових питања. Шта је, где је и каква је та узвишена, горња област ка којој тежимо? Ако знамо да (је) у различитим културним оквирима ова тежња поприма(ла) различите облике, онда се морамо запитати шта она нама данас значи? У трагању за одговором на оваква питања врло се лако, готово неизбежно, прелази из архетипских у религиозне сазнајне оквире, у којима помињане људске свемирске авантуре – како се чини – носе посебно занимљиве симболичке потенцијале. Из ове се перспективе, пак, први летови у свемир могу сагледати као својеврсни екстатички покрет човечанства које жели да се ослободи сопствених физикалних датости. Вертикални, ка горе, ка архетипском добру, усмерени покрет човечанства, које бежи од себе самог као смртног и од планете која га неумољивом гравитацијом вуче ка својој тамној и злокобној утроби – у којој злурадо чува место за свакога појединца. Тамо на висини, лебдећи у свемирском модулу као у топлој мајчиној постељици, окружен бескрајним хоризонтом који тек треба откривати, човек се најзад могао изнова пронаћи у (архетипском) стању детињег, ембрионалног незнања – незнања смрти. Тамо је, гледајући планету како се весело шарени и смањује, био толико далеко од свог гроба, да се макар на тренутак могао осетити слободним. Како поједини летач, тако – наравно – и човечанство које се у њега инвестирало. И због тога је цео људски род тако радосно и еуфорично правио „велике кораке“ за својим свемирским херојима, који су се са месијанским доживљајем јављали из својих у бело обојених и блиставом, неземаљском светлошћу окупаних свемирских станишта.
     
    Сада више не треба објашњавати због чега су деца желела да лете. Због чега су они успешнији међу нама стизали до виших слојева атмосфере, а они најуспешнији до стратосфере, па чак и даље. Али је такође јасно због чега ова врста еуфорије није могла дуго трајати. Ти изабрани надљуди, којима нити један зуб није смео бити кваран – претворени у идеале са којима је ваљало идентификовати се – нису могли остати да живе у свемирској постељици, већ су – гле чуда – остарили као и сви други. Штавише, неке од мисија нису ни успеле, а неки од неуспеха су резултовали страдањем посаде. Буквалним, не симболичким. И тамо горе се попело древно проклетство – борба живота и смрти. Снимљени су високо-буџетски филмови о овој борби, шатлови бачени на ђубриште, а космонаути достојанствено изашли из моде. Часне старине и славни дани, наравно, нису заборављени, али је месијанска нада ове врсте ипак морала исхлапити. Међутим, као што нам је сама ова свемирска авантура лепо показала, месијанска нада није склона да нестане, већ радије да промени облик. Запитаћемо се, стога, где се она преселила данас, када је стратосфера изашла из моде?
     
    Природно је претпоставити да се, пошто више немамо шта да питамо дете-које-је-желело-да-лети, за одговор на ово питање морамо обратити детету-које-жели-да-седи(-за-рачунаром). Пошто се прималне, у телесности укорењене сазнајне матрице, које су наше небо учиниле тако пожељним, међутим, не могу избрисати попут неког софтвера, то објашњава због чега ће чак и дух људи-који-седе тежити ка томе да се креће по – виртуелном додуше – облаку. Зашто, наиме, није имало смисла назвати област у којој се на најбезбеднији начин похрањују подаци, дакле оно што је homo-informaticus-у најважније, на пример – земљом, складиштем или сефом? Док се злато, драго камење и слична „материјална добра“ и дан данас на најбезбеднији начин чувају под земљом – из које су уосталом и потекли – подаци се чувају на другачијем месту. Подаци су нематеријални и бестелесни и било би ружно рећи да се чувају под земљом или на земљи, тамо где се њихови банални физички носиоци морају налазити. Могло би се рећи да је њихово порекло суштински другачије од порекла традиционалних, хтонских блага. По много чему, дакле, свет електронских података ће имати разлога да се уклопи у вечито актуелну сазнајну схему: горе је добро а доле лошије. Стога савременом човеку није било нимало тешко да прихвати термин облак као конвенционалну ознаку за мистично место где се чува његово бесцен-благо. Може ли се, на основу овога закључити да је истинско порекло наших драгоцених података у неким – макар и симболичким – небеским сферама?
     
    Одговор је, поново, једноставан: може. Но да бисмо до њега дошли на коректан начин, морамо – како што је то и до сада бивало – одговорити на нека друга питања: зашто су подаци благо и, ако јесу, какво је то благо? Ако није реч о (контра)обавештајним подацима, који заиста „злата-вреде“ и не чувају се у облаку о каквом је овде било речи, благо савременог човека су најчешће његове фотографије, текстови, музика, филмови… Спрам неких од ових дигиталних ентитета он/она се односи као аутор, спрам неких као конзумент, али сви они заједно представљају својеврсне трагове његовог/њеног индивидуалног постојања у ширим културним оквирима. Другим речима, оно што нас је учинило субјектом који јесмо сада може остати забележено и негде изван нас. Када су ови трагови „подигнути“ на један озбиљнији медијски ниво, уласком у динамичне комуникацијске структуре какве чине (електронске) друштвене мреже, на пример, наша виртуелна, електронска слика је дефинитивно створена. Та слика може бити тако прецизна и детаљна да је у стању – као што нас уверавају стручњаци који су научили да манипулишу овим садржајима – да нас представи „боље од нас самих“.
     
    За нашу даљу расправу ће, пак, ова врста слике бити важна превасходно због својих двеју особености. [1] Иако може бити врло детаљна, слика је неумитно и идеализована, пошто настаје кроз селекцију података – пре свега од стране самог субјекта, али и од стране „безличног“ медија (који, на пример, графички филтрира фотографије или не допушта постављање непристојних садржаја). [2] Из перспективе субјекта, његова медијска слика има бескрајне потенцијале по питању трајања, пошто – попут неке речи у језику – теоријски може да остане запретена у мрежи неограничено дуго.
     
    Наше идеално и трајно „ја“ је најзад постало „стварност“. Подједнако је важно, међутим, то што није само наше ја задобило идеалну форму у овом подигнутом свету. Треба бити искрен: све што је нашло место на мрежи изгледа лепше и прочишћеније него у стварности. Не само филмови, фотографије, музика или текстови које је неко уметничким, имагинативним поступком смишљено обликовао као „улепшану“ стварност: родбина на слави, излазак у град, пут на море, наш кућни љубимац, наше мисли, кухињски рецепти, туђе мисли, па чак и наше грешке [fails] – све то добија једну прочишћенију, трајнију и узвишенију димензију када је подигнуто „тамо горе“. Да ли је, најзад, случајно што је незамисливо рећи да се ти драгоцени подаци „спуштају“ на интернет, већ се искључиво – а ко би се сад томе надао – на мрежу „подижу“, а са мреже „спуштају“. Мрежа је напросто горе, у најчистијем архетипском значењу речи. Сан о летењу не само да је добио једну сасвим другу димензију, већ је – што је много важније – постао стварност која је свакоме, буквално свакоме, доступна. Штавише, сваки лет, сваки боравак на висини, остаје похрањен у вечном памћењу мреже која не спава и у чијој топлој, гостољубивој меморији за свакога има довољно места. 
     
    Тиме је, како се чини, незаменљива Платонова архетипско-утопијска визија не само изнова добила на актуелности, већ и – заживела. Идеални, етерични, нематеријални свет заиста постоји, и – што је још важније – нема никаквих ограничења његовом приступу. Не треба нам ни Платон ни учитељ, не треба ни филозофија ни теологија, ни иницијација нити аскеза… Ако нисмо међу оном (горе помињаном) „срећном“ половином, која је остварила своје дечачке/девојачке снове и запослила се на самом изворишту ове врсте (ИТ) благодати, онда не можемо дочекати да завршимо своје баналне свакодневне послове и дограбимо драгоцену направу која нас „подиже“ у овај идеализовани, нематеријални свет. Нек половина нас ради на његовом одржавању а друга половина на његовом конзумирању, али важно је да сви будемо тамо, горе. Све и да смо се вратили са космичког лêта, нећемо часити часа да усмеримо свој поглед ка нечему што се данас, на најдрагоценијој скали човековог вертикалног сазнајног успона, сматра за узвишеније. Чак и онда када морамо да улазимо на нежељена места као што су институционалне чекаонице или градаски превоз, блажени осмех са нашега лица ипак неће спасти, докле год постоји приступ мрежи. Ако пак одемо на нека дивља и неприступачна места, на којима мреже нема, овај одлазак нема никаквог смисла уколико потом није објављен на мрежи. На крају крајева, наши доживљаји више уопште нису ни битни ако нису нашли место на мрежи.
     
    Не знамо да ли би се мудри Атињанин обрадовао или уплашио када би могао да види ову врсту утопијског остварења свога интелектуалног пројекта, али је сасвим јасно да његова (такође) вертикално подешена сазнајна схема није случајно компатибилна са оним што је управо описано. Штавише, још један од архетипских сазнајних дуализама ове врсте, које су и Платон и различити религијски системи подједнако радо користили, нашао је своје место на нашим ИТ небесима: опозиција светлости и таме. Подједнако стабилно као и архетипска опозиција високог и ниског, опозиција светлог (као позитивног) и тамног (као негативног) похрањена је у прималним, предрефлексивним слојевима наше човечности. Стога не треба да изненади још један занимљив податак, до кога сам пре више година дошао у дневној штампи. Наиме, неки марљиви електро-енергетичари су прорачунали колико би се у том тренутку (у оптицају су још увек били катодни екрани) енергије уштедело уколико би Гугл заменио своју белу насловну страницу црном, те милијарде екрана смањиле своју потрошњу. Не памтим конкретне бројке, али се сећам да су размере хипотетичке уштеде биле запањујуће, и еквивалентне – на пример – затварању неког броја нуклеарних електрана. И поред све еколошке харизме која га прати, свезнајући ИТ гигант није могао ни помислити да учини овако нешто. Не само да није ни покушао да узме у обзир ову племениту могућност, у недавном пројекту редизајнирања своје насловне странице „светски ум“ ће је чак додатно прочистити, учинивши је још бељом и етеричнијом него што је била, те доводећи до крајњих консеквенци моду белих сајтова, која још увек влада индустријом ИТ дизајна. Па зар да људи гледају у таму уместо у светлост? Па зар би нас до наших идеалних слика могла водити тама? Гуглова насловна страница, која представља симболичко срце и душу глобалне мреже, напросто мора бити окупана „небеском“ светлошћу. Нема те екологије која се може носити са овом врстом архетипа: енергија је потрошна, планета је пролазна, али мрежа је вечна – наставиће да одзвања реконтекстуализована архетипска порука на светлуцавом сазнајном хоризонту homo-informaticus-а.
     
    Ако их сагледамо из овакве перспективе, најзад, подаци заиста јесу наше бесцен-благо, а место на коме се они налазе заиста јесте нека врста (симболичких) небеса. Наше идеалне слике су, наравно, много боље, важније и трајније од нас самих, те – по древним пререфлексивним сазнајним схемама – морају бити и изнад нас… у облацима окупаним светлошћу. Оно што, међутим, ипак остаје као загонетка на коју не можемо сасвим јасно одговорити је онај блажени осмех, који почиње да лебди над нашим лицима када се укључимо у идеализовани поредак. Тачније, један његов аспект. Ти минимални надражаји, који нас непрекидно одржавају у „подигнутом“ расположењу ипак не долазе само од свести о постојању нашег бољег ја у свету „идеалних форми“. Они долазе и из података који подразумевају додир наше идеалне форме са идеалним формама других људи. Треба и овде бити сасвим искрен: да нема те врсте размене, осмех би ипак свенуо. Идеални свет ипак није само идеалан. Иза, или испод, њега ипак стоје неки други људи. То што су нам они можда дражи у својим идеалним него у стварним формама не чини их мање људима и не чини их (сасвим) одсутнима. У крајњој линији, блаженство које нам медиј омогућује ипак не би постојало без њих, а њихово присуство изгледа ипак није тек пуки колатерални медијски сувишак. Штавише, чини се да је све време реч о потреби за идеалном заједницом, која неће бити условљена пропадљивошћу и смртношћу. А, може ли се ишта религиозније од овога замислити?
     
    Не беше ли, најзад, управо облак – једини старозаветни епифанијски знак/ентитет који ће се појавити и у новозаветним епифанијама? (… гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени...) [Мт 17, 5; упореди и: Мк 9, 7; Лк 9, 34-35] Не беху ли, штавише, облаци небески један од препознатљивих знакова есхатолошког Христовог доласка? (… и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом.) [Мт 24, 30; уп. Мк 13, 26; Мк 14, 62; Лк 21, 27; Откр 1, 7] Шта ако пристанемо на претпоставку да су подаци тако високо-цењени управо зато што су међу нама и ми међу њима? Шта ако су узвишеност и бљесак које мрежа свима и свему додељује, заправо последица потребе за једном посебном врстом сусрета(ња) – сусрета(ња) на висинама, у светлости? Можемо ли, напослетку, можда ипак говорити о дубокој религиозности и специфичној месијанској нади, расплинутим али чврсто запретеним у мистериозним чворовима и етеричним облацима мреже која живот значи?
     
     



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×