Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Теологија једне древне болести [II]

    Fr-Nebojsa-2-1.jpg

    У првом делу овог, да га тако назовемо, фељтона о теолошком тумачењу једне старе болести, поред уводних напомена, било је речи о томе како су на лепру гледали библијски писци. Сада ће пажња бити усмерена на списе црквених отаца и учитеља који су деловали у првим вековима.

     

    1. Метафора губе у раном хришћанству

     

    У периоду од 300. до 500. године, Византијско царство je искусило епидемију лепре сличну оној која ће задесити западну Европу два века након Првог крсташког рата, 1099. године.[1] Анализа грчких и латинских извора открива нам како је лепра далеко превазишла оквире болести и постала метафора са широким спектром значења, теологизирана и чврсто постављена у саме темеље хришћанске културе и Истока и Запада.

    У односу на период паганске антике, рановизантијско доба донело је драстичну промену што се тиче односа према сиромашнима и болеснима, од којих су најбројнији били они који су оболели од губе. Тада је реч губа, осим метафоричне употребе, почела да се користи за описивање cимптома одистинске болести. Ову болест, коју је археологија идентификовала међу скелетима који потичу из Египта из 200. године пре н. е., писци патристичког периода звали су света болест.

    Градиле су се болнице за губаве, њихово стање се детаљно описивало, а њихова болест се називала елефантијазис или леонтијазис. Ово стање трајало је све до времена Св. Јована Дамаскина (777–857), који je проширио значење израза лепра, и у њега укључио симптоме које је Аристеј описао под поменутим називима.[2]

    (Да бисмо избегли забуну, наставићемо да анахроно користимо израз лепра или губа, иако се у изворима користе термини елефантијазис и, посебно, света болест, да би се описали симптоми болести која повезана с патњама оних најсиромашнијих и од друштва одбачених.)

    Да ли је Јован Дамаскин допринео конфузији која је владала у медицинско терминологији, не можемо рећи. Његова одлука да библијску болест која је изопштавала оне који су од ње боловали, а која се у Септагинти назива лепра, изједначи са болешћу која се у његово време називала елефантијазис или леонтијазис, по свему судећи, базира на колоквијалној употреби овог израза у манастиру Мар Сабе у којем је он боравио пред крај живота. Дела Дамаскина била су веома популарна на западу.

    С јењавањем епидемије губе на византијском истоку, списи овог монаха лекара, заједно с болести коју је преименовао, преселили су се у подручја којима је доминирало римокатоличко хришћанство, а које је већ раније имало текстуалну потпору коју је припремио Свети Јероним (око 347–420) са својим преводом Старог завета.

    Писци латинског запада сада су на директнији начин разрадили идеју која се само назирала код писаца раног патристичког периода који су писали на грчком језику, те су ову болест, као што ћемо видети. на експлицитан начин повезали с Месијом и месијанском идејом.

    Даље, приликом анализе патристичке литературе из овог периода, потребно је, пре свега, указати на чињеницу да искуство болести које називамо губа или лепра, није дошло до нас у виду личних исказа оних који су од ове болести патили. У већини случајева, не знамо на који начин су људи који су били заражени лепром доживљавали своје стање, поготову када је с поруком коју доноси Јеванђеље, односно пример Господа Исуса Христа, однос према онима који пате доживео трансформацију.

    Другим речима, губа је из сфере нечистог прешла у сферу светог. Уместо прогона, сада се о губавцима брине. Они више нису били од Бога проклети, него управо супротно, од Бога изабрани. Опет, требало би да имамо у виду да су о губи и губавима писали они који су били здрави, који са зараженима нису делили искуство болести, тако да свака њихова изјава представља својеврсну конструкцију ове болести.

    Губа је и даље била метафора како с позитивним, тако и с негативним конотацијама. Ова амбивалентност најбоље је дефинисана термином табу, или терминима светост, опасност и издвојеност који подразумева старозаветни корен קדש – кадош. Језиком Мери Даглас (Mary Douglas), губа и губавци били су у исто време и чисти и опасни, свети, али у стању да контаминирају, а свака интеракција са собом повлачи ризик благослова или проклетства.[3]

    Као губави, описани су они који су припадали другима, било да се радило о групама или појединцима, о јеретицима, паганима или Јеврејима. Говори се о духовној губи, о греху губе, али и о светости губе итд. Селективним избором писаца из првих векова хришћанства, настојаћемо да укажемо на веома богату имагинацију која је почела да се ствара око болести која се помиње у Старом завету и с којом је Господ, као што је то приказано у Новом завету, дошао у додир.

    Приликом ишчитавања текстова хришћанских писаца који су ову болест помињали, требало би, пре свега, имати у виду да је хришћанска порука, која се заснива на чињеници да се једно од лица Свете Тројице оваплотило, дошло међу људе у телу, довела до теологизирања теме тела и телесности. Грех односно болест постали су тако предмет теолошких расправа. Управо је овде потребно да сваку изјаву о губи посматрамо у контексту веровања да је Бог на себе узео тело, да се тело и крв Христова приносе и примају на светој литургији, и да увођење у Цркву, односно крштење, представља излечење како душе тако и тела.

     

    Лепра као грех (Јустин Мученик и Иринеј Лионски)

     

    Утврђено је да се лепра јавила у Египту око 200. године пре н. е., а да је епидемија ове болести, као што смо рекли, захватила свет касне антике у периоду од 300. до 500. године н. е.[4] Стога, можемо претпоставити да је однос према ономе што је дефинисано као лепра, био различит у периоду који је претходио вековима епидемије, односно за време њеног трајања. Хронолошки и идејно донети текстови раног хришћанства, упоређени с текстовима из IV века, показаће да је метафора губе доживела своју трансформацију.

    Почетак прве велике епидемије поклапа се с јачањем хришћанске Цркве и с престанком њеног прогона. Из тог разлога, метафора губе и став према овој болести разликују се код писаца раног хришћанства у односу на оне који су писали у рановизантијском периоду.

    Јевсевије Кесаријски, у својој Црквеној историји, наводи наслове осам дела која је написао Свети Јустин Мученик (око 100–165), ранохришћански апологета и мученик.[5] Од Јустинових дела, три су дошла до нас у целини, док су друга сачувана у фрагментима. Разговор са Јеврејином Трифуном, као и Прва и Друга Апологија, представљају дела која су сачувана у целини. У Разговору са Трифуном Јеврејином Свети Јустин настоји да објасни смисао литургије, као и у Првој апологији, доносећи старозаветне символе који су указивали на Господа и Цркву. Тако, он настоји да типолошки означи фино брашно које се помиње у Лев 14, 10, 21, као евхаристијски хлеб:

    А принос финог брашна, господо, рекао сам, за које је прописано да се приложи, за оне који се чисте од губе, био је тип евхаристијског хлеба, прослављан, које је прописао наш Господ Исус Христос, као сећање на његово страдање, које је поднео зарад оних који се чисте у души од сваке нечистоће, како би ми могли у исто време захвалити Богу што је створио свет, са свим оним што је у њему, зарад људи, и да нас избави од зла у којем смо били, и за потпуно свргавање поглаварства и власти, од стране Онога који је страдао по вољи својој.[6]

    Међу делима која су сачувана у фрагментима, налази се и део дела О Васкрсењу, у којем Јустин разматра значење обреда за очишћење од губе, који се, такође, помиње у Лев 14, 4–7:

    Христос је означен с две птице, у исто време мртав као човек и жив као Бог. Он је повезан с једном птицом зато што је схваћено и обзнањено да он потиче одозго, и с небеса. А жива птица, када је потопљена у крв мртве птице, касније је пуштена да иде. Јер, жива и божанска Реч, била је у разапетом и мртвом храму [тела], као учесник у страдању, а ипак нестрадална Богу.

    […] али што се тиче опраштања греха, да се губа у исто време разуме као знамење за грех, а да су ствари које су жртвоване знамење Њега, који ће бити жртвован зарад греха.

    Из тог разлога, због тога, наређено је да се скарлет потопи у исто време у воду, предсказујући тако да плот неће више имати своја природна [зла] својства. Из тог разлога, такође, тамо су и две птице, једна која је жртвована у води, и друга која је потопљена у исто време и у крв и у воду, а потом пуштена да иде, као што је, такође, написано што се тиче два јарца (Лев 16). Јарац који је пуштен да иде представља симбол Њега, који ће узети људске грехе. Али оба садрже представу једног промисла Бога оваплоћеног. Јер он је рањен зарад преступа наших, и понео је грехе многих, и био је предан зарад наших преступа (уп. Ис 53, 5).[7]

    Јустиново читање старозаветних стихова без сумње одаје познавање јеврејске егзегезе његовог доба. Аналогија коју прави између ритуала с две птице за очишћење губавца и јарца који се шаље у пустињу, те са спасоносном жртвом Господњом, повезују Јустина с истим тумачењем које доноси Посланица Варнавина, анонимни старохришћански спис који потиче с краја I века.[8] Писац ове посланице међу првима указује на снажан утицај јеврејске литургијске имагинације, пре свега, празника Јом ха-Кипурим, на ранохришћанску традицију.[9]

    Иринеј Лионски (око 140–202) говори о губи као метафори, када наводи да се верни у водама крштења ослобађа од греха губе. Као илустрацију он доноси старозаветну причу о сиријском војсковођи Нааману:

    И [Нааман] се погружио […] седам пута у реци Јордану. Није било без разлога да је Нааман из старих времена, када је патио од губе, био очишћен, када је крштен, али [ово служи] да би нам се показало, да будући да смо ми губавци у греху, очишћени смо од наших старих преступа, помоћу свете воде, и призивом Господа. Ми смо тада духовно препорођени, ко новорођена деца, као што је Господ прогласио: Ако се човек не роди поново водом и Духом, он неће ући у Царство небеско (Јн 3, 5).[10]

     

     Седам грехова губе (Тертулијан и Ориген)

     

    Тертулијан (160–225. године), представник Цркве северне Африке, оставио је за собом први значајан опус на латинском језику, тако да се с правом може назвати оцем латинске теологије. Склон екстремизму, после 207. прихватио је од Цркве одбачено Монтаново учење о новом пророштву, тако да је овај по свему заслужан теолог ране Цркве остао ван њених граница. Међу Тертулијановим делима која се баве побијањем јереси налази се и петотомни спис Против Маркиона.

    Маркион (око 70–150) био je уважени члан Римске цркве, све док није почео да проповеда своје учење које се заснивало на идеји да Бог Старог завета није исти Бог о којем је проповедао Господ Исус Христос.[11] Маркион је написао само једно дело под називом Антитезе или Контрадикције које није сачувано. Један од главних извора за реконструкцију његове мисли представља поменуто Тертулијаново дело у којем он настоји да га побије.

    У 4. књизи овог дела, у IX и XXXV глави, Тертулијан говори о лепри као о греху, загађењу, нечистоћи од које може да оболи појединац, али и читави народи и предели.[12] Поредећи Христа са пророком Јелисејем, он указује на то да је пророк Божији очистио само једног губавца, иако их је у Израиљу било много више, и то губавца који је припадао сиријском народу, којег његов бог није могао очистити.

    Излечење припадника једног од народа, човека који није био од Јевреја, указује, према Тертулијану, на будућу Христову мисију:

    Пре ће бити да је очишћење Сиријца значајно због будућег очишћења народа света у Христу, светлости њихове, који су били огрезли у прљавштину седам смртних грехова: идолопоклонство, богохуљење, убиство, прељуба, блуд, лажно сведочење и крађу. Седам пута се он опрао у Јордану, као да се пере од сваког греха понаособ, у исто време да би предсказао очишћење свих седам грехова, и због снаге и пуноће једног крштења које је сачувано за самог Христа…[13]

     

    Исто тако, Прича о Господу и десет губаваца има своје значење, будући да

     

    верник зна да постоји дубљи разлог за ово. Узми у разматрање одистински мотив. Ово чудо се десило у области Самарије, чија земља се, такође, сврстава међу губаве. Самарија се побунила против Израиља, одводећи са собом десет незадовољних племена… Према томе, онај који је рекао: Тешко онима који верују у брдо самарићанско (Ам 6, 1) изволео је сада да обнови цео тај крај, када је намерно рекао људима да оду и да се покажу свeштенику, јер су се ови налазили само на месту где је пре стајао Храм, потчинивши тако Самарићане Јеврејима, јер спасење је од Јевреја (Јн 4, 22), било Израиљцима, било Самарићанима.[14]

    Исто тако, Ориген (185–254), представник Александријске цркве и један од највећих теолога ране патристике, у Проповеди на Књигу Левитску, које су настале између 238. и 244, указује да Свето писмо има троструко значење: буквално, морално и духовно.[15] Шест врста лепре које помиње Лев 13, Ориген, слично Тертулијану, тумачи као одређени облик греха, који захтева посебан лек и посебно очишћење.

    Чиреви указују на унутрашње нечисте страсти које, иако једном опроштене, јављају се наново да на скривен начин муче душу. Ране од упале указују на зле апетите амбиције и беса, ране на ћелавој глави указују на грех који је поново опсео душу након што је једном била очишћена, када се губа појавила на глави онога, којем Христос није глава, него Епикур на пример, који је прогласио задовољства за највеће добро итд.[16]

    Евидентно, ова алегоризација пре указује на Оригеново схватање природе греха него на разматрање које се односи на специфичну болест. Штавише, он не настоји да јасно дефинише сваки грех понаособ, него да укаже да грех који се једном усели у душу, и након излечења на њој оставља видљиве ожиљке, који опет могу да постану гнојне ране, односно да се видљиво пројаве и заразе унутрашње биће човека.

    На крају, у свом Коментару на Јеванђеље по Јовану које је, по свему судећи, почео да пише око 231. године, непосредно након што је завршио своје дело О начелима, Ориген приповеда причу о излечењу сиријског војсковође Намана, који испрва није разумео велику мистерију Јордана, чије воде Ориген пореди с водом крштења.

    Јер као што нико није добар осим Бога Оца, тако међу рекама ниједна није добра осим реке Јордан, нити је у стању да од његове губе опере оног који вером својом не пере душу своју у Исусу. [17]

     

    Губа код оних који су напустили разум (XVI и XVII канон Сабора у Анкири)

     

    Сабор који је 314. одржан у Анкири, главном граду тадашње малоазијске покрајине Галатије, годину дана након доношења Миланског едикта, имао је циљ да наново учврсти црквени поредак. Двадесет и пет канона овог сабора, баве се првенствено питањем отпадништва од вере, које је пре тога уследило за време Диоклецијанових прогона. Шеснаести и Седамнаести канон односе се на оне који су названи ἀλογευσάμενοι, што буквално значи они који се неразумно понашају, или они који су напустили разум, а што се у преводу који доносимо тумачи као бестијалност:

    XVI Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесет година, нека петнаест година проведу с онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе с онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек на самрти.

    XVII Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле с онима који су под налетима буре (ветра).[18]

    Иако је језик, пре свега XVII канона, неразумљив, из текста произилази да се ради о некој врсти сексуалног преступа. Даље, овај канон напомиње да би они који су заразили друге грехом губе, требало да се налазе ван Цркве, међу онима који су опседнути злим духовима.[19] Основно питање које нас овде занима односи се на повезаност сексуалног греха који се наводи у канону XVI и XVII било да се ради о бестијалности, односно скотолоштву, хомосексуалном преступу или мужеложништву или инцесту, с изразом лепра. Јасно је да је реч лепра овде метафора за одређени сексуални преступ или за више њих.

    Модерни аутори сматрају да се овај канон односи на бестијалност, док рани латински преводи овог канона сматрају да се он односи како на бестијалност, тако и на хомосексуалност.[20] Дуга покора коју овај канон прописује постала је пракса која се преписује управо за оне који су починили грех мужелоштва.[21]

    Овде се, можда, назире став да већи грех сноси онај који је грех и иницирао, можда преузео активну улогу, односно онај који је друге принудио или наговорио на грех, те их тако учинио губавим.[22] Од оних који су починили овај грех захтевало се да се налазе ван Цркве, управо међу онима који су потпуно изопштени, опседнути злим духовима, можда и онима који су уистину били од губе болесни и који су се за време службе налазили ван светиње.

    У трећем наставку биће речи о томе како су се према лепри односили сиријски оци Цркве, а у четвртом (последњем) како су на ту болест гледали византијски богослови

    Небојша Тумара

     

    Извор: Теологија.нет



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...