Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Свештеник Дражен Тупањанин: Да ли тзв. академска теологија стоји насупрот тзв. црквено-подвижничке теологије? (Варијација на тему)

    jn.jpg?resize=800%2C456

    На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.

     

    Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.

    Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.

    На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.

    Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.

    Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.

    На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?

    Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).

    У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?

    Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.

    Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.

    Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.

    На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?

    Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.

    Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.

    Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.

    Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.

    Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.

    „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“

     

    Извор: Теологија.нет



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Добар текст, само се не слажем са овом ставком да не би у овом тренутку било користи од оснивања таквог манастира. Мислим да би било добро да постоји али са добрим, реалним духовницима.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Osvrnucu se samo na glavnu tacku teksta.

    Autor kaze da nasem monastvu nedostaje bogoslovsko promisljanje i da akademska teologija treba da priskoci u pomoc. 

    Jedini nacin koji ja vidim kao uspesan je da nasi mladi bogoslovi daju zavete i obuku mantiju. Ako toga nema nikakva pomoc "spolja" ne moze doci.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    Пре сат времена, Жика рече

    Добар текст, само се не слажем са овом ставком да не би у овом тренутку било користи од оснивања таквог манастира. Мислим да би било добро да постоји али са добрим, реалним духовницима.

    Ne znam koliko je to ostvarivo u praksi, ali npr. ne bi bilo lose da u dvomilionskom gradu postoji manastir otvoren 24/7, sa dezurnim jeromonasima, gde bi ljudi mogli u svako doba da dodju na ispovest, ili na razgovor, kad ih pritisne muka.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    Цитат

    Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“

    He-he, Nikodim je doktor bogoslovskih nauka. Doktorirao je u Solunu. Rad se zvao: Uticaj hristologije Sv. Grigorija Palame na ikonopis.

    Цитат

    Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава.

    I ovde je uzročnih raskola Artemije, koji je doktorirao u Atini na Sv. Maksimu Ispovedniku.

    Jasno je šta autor teksta želi da poruči, ali ukazujem na previde i na to da ništa nije crno-belo.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

     

     

    пре 14 часа, Логос рече

    Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију.

    Занимљиво запажање о. Дражена. Он говори да су данашњи теолози такође подвижници, али не "класични" (монашки, пустињачки), него другачији. И наводи непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, боравак на литургији, и "погруженост у теологију". Е сад, у чему је проблем? У томе што нигде не помиње ни молитву, ни пост, ни покајање, ни послушност - оно што су одлике "класичног" подвижништва. А без тог класичног подвижништва, ово "некласично" је у ствари најчешће онај рационалистички, валаамски "подвиг", који је православље имало прилике да разматра у "сусрету" св. Григорија Паламе и Валаама Калабријског, а о чему су писали у новије време проф. Целингидис и митр. Влахос. И што је врло прегнантно изразио у свом чланку о. Оливер овим речима:

    "Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола."

    А могли бисмо ту навестои и речи еп. Атанасија које цитирао. Слободан у свом чланку:

    "потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме". 

    Ту је читава ОГРОМНА разлика између подвижничког и академског богословља - једно је у виђењу и доживљају, а друга најчешће у проучавању и промишљању.

    Добра илустрација је и 2. глава Прве посланице Коринћанима св. апостола Павла:

    https://svetosavlje.org/tumacenje-prve-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/3/

    И мада о. Дражен тврди како

    пре 14 часа, Логос рече

    Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање

    начин на који је описао то монаштво ( а кроз њега имлицитно и "класично" подвижништво), без иједног доброг примера, штавише са указивањем само на заблуде и застрањења, ипак указује да текст јесте нека врста апологија академског (рекао бих доживљеног у рационалистичком "кључу") и истог таквог "подвижништва".

    Да, многе јереси и заблуде јесу, кроз историју Цркве, ницале у монашким редовима, али исто тако и међу "академским" теолозима. Није "класично" подвижништво одговорно за јеретичка учења и заблуде, него погрешна подвижничка пракса. 

    А сам сајт "Теологија.нет" ми управо делује као такав либерално-академски теолошки "кутак". Мука је духу читати много тога тамо објављеног.

    По мом схватању, текстови о. Слободана

     https://mitropolija.com/2019/11/02/da-li-je-pravoslavnoj-teologiji-danas-potrebna-crkva/

    и о. Оливера

    https://iskra.co/reagovanja/svestenik-oliver-subotic-o-darvinistickom-sporu-iz-drugacije-perspektive/

    су много више на трагу предањског поимања теологије.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 2 часа, Вукашин рече

    Ne znam koliko je to ostvarivo u praksi, ali npr. ne bi bilo lose da u dvomilionskom gradu postoji manastir otvoren 24/7, sa dezurnim jeromonasima, gde bi ljudi mogli u svako doba da dodju na ispovest, ili na razgovor, kad ih pritisne muka.

    Имамо свештенике, цркве,  парохијске домове. Макар да у току дана имамо дежурног свештеника. За почетак довољно.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Похвала за тон којим је текст писан, добронамеран и братски, са опрезним одабиром речи и жење да се нико не нађе прозван, увређен. Такође похвала за једно другачије виђење тзв. академске теолгоје, која јесте, ко зна како и зашто потпала под неко негативно конотирање. Текст би се могао коментарисати са више аспеката, а за то је потребна дубља анализа. Зато ћу, како обични форумски коментар налаже, да мало упросзим и сажмем:

    1. Замислимо да на једном месту саберемо све академске, хришћанске теологе света. Па да им онда позовемо и све неуропсихијатре света. Позовимо и све неурологе света. Позовимо и све фармакологе света. Позовимо и све психологе света. А онда, позовимо једну особу (није важно којег пола) која је 30 година била здрава, која нема никога, десет кољена уназад, ментано/душевно болесног у рудо, и која је након 3 деценије зрдавља одјеном запала у психозу.

    2. Сви ти теолози би имали разна мишљења. Могли би да пишу докторате и наулне радове; да буду узор и одушевљење својим ученицима али не би могли да помогну тој душевно оболелој особи. Многи би, без устезања рекли: ево коега сихијатра, а и неуролога, нека они види о чему се ради. Псхилози би рекли да су немоћни, јер они не могу да "допру" до тих особа пошто је њихова стварност поремећена.

    3. Неуролози би извршили испитивања, за рачун фармаколога, и установили би да постоји биохемијски дебаланс у мозгу, у односу на норалне, здраве људе. Фармаколози биупаковали неке хемијске супстанце које би успоставле "баланс" у мозгу, али и после годину, две, три, десет - та особа би и даље била болесна са поремећеном стварношћу.

    Питање које се намеће: Верује ли ико од њих у силу Крста и Требника? Засигурно да верује! Али зашто су онда немоћни?

    Упута на:  Јаков 5, 14-18, посебно на Јаков 5, 17. И питање, зашто Апостол узима за пример баш Илију?

    Онима који налазе изговор, научна или било каква оправдања за немоћ да ишта учине, упута на: Матеј 17, 14-20, посебна упута на Матеј 17, 19-20.

    Ово је одличан текст, пре свега добронамеран, али он показује  да академска теологија не зна где јој је место. Аутор је покушао да покаже да она има своје место - али то уопште није спорно. Спроно је како своје дарове академска теологија пројављује; како се они одражавају на живот Цркве. Јер...Правсолавље није никава теорија, него живи живот. Дух дели Дарове свим удовима. Питање за академску теологију треба да буде: који су њени Дарови, да ли их и како користи? Када академска теологија нађе своје место међу другим удовима, са другим Даровима, те ако они буду у љубави и Духу тада ће се на Телу пројавити невероватни резултати, зачуђујући, као и Здравље Тела...али и оног  несрећног човека којег сам поменуо. Примери, негативни, које аутор помиње су крајнос.

    Исихастичке манастирске заједнице не могу бити руковођене од академских теолога, већ од Стараца. То да ли је Старац своје знање добио из књиге или од Духа потпуно је небитно - битно је ко је способан да се уподоби да прими те Дарове Духа?

    Све друго, бојати се, биће само испразно мудровање. Јер, они  који имају храбрости да стану пред Цркву Божију и као Илија кажу: "Ево мене Господе", који ће носити Кртс и Требник, можда да се присете да је на учену главу слепога Савла, по зеповести Господњој, своју жуљевиту руку положио прости Ананија. Да је на најумнију теологију и философију Европе тада, Николајеву, "рукоположио" прости руски сељак Свети Силуан.

    Узимајући ово у обзир, мислим да је дат одговор где је место академској теологији, као и то како се она ставља у хармонију са другим удовима Тела, те тако добар род породила, добре битке војевала. Засигурно не, пишући петиције.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 4 часа, Жика рече

    Добар текст, само се не слажем са овом ставком да не би у овом тренутку било користи од оснивања таквог манастира. Мислим да би било добро да постоји али са добрим, реалним духовницима.

    Samo postoji mali problem - gdje naci isihaste?

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    @Родољуб Лазић

    То што пишеш се подразумева. Ретко који теолог ће негирати пост, молитву итд. С друге стране имамо нападе на људе који се баве академском теологијом и оптужбе да се не подвизавају а нико од њих не зна да ли се они подвизавају. Не треба ићи и трубити ја се стално молим, правим метаније итд. Верујем да се људи који се баве академском теологијом подвизавају само нема потребе трубити о томе, то је општепознато и не треба стално наглашавати. Наравно, свуда има изузетака али не верујем да је истина да се теолози не подвизавају. Да ми неко не замери, знам да постоје 3 теолога али ми је најлакше да кажем да су људи који се баве теологијом теолози.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...