Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу

      И кад они излажаху из Јерихона,
      за њим пође народ многи.
      И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, 
      и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи:
      Помилуј нас, Господе, сине Давидов!
      (Мт 20,29-30)

    1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом,

    Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали.

    2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто.

    3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног.

    Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак!

    Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине.

    Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу.

    5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин.

     

    ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...