Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Поуке.орг - инфо

    Проф. Ивица Живковић: Пустите децу, гледајте себе!

      Говорити о васпитању деце из хришћанске перспективе, а држати се контекста о развоју деце у једном савременом друштву, значи говорити о томе колико је Црква данас, поред државе и невладиног сектора, у стању да се укључи у решавање проблема породице и одрастања у друштву. 
       

    Ако говоримо о Цркви као религији или као хришћанској конфесији, њене могућности данас веома су мале. Религија више не игра улогу у јавности коју је имала некад, и Црква као таква нема више значајног утицаја на живот савремених људи. Међутим, треба имати у виду да је Православна црква, исто тако, носитељка једног вековног духовног наслеђа, светоотачке традиције хришћанског Истока, која је намењена свим људима свих времена, у свим подручјима њиховог живота. Као таква, православна вера може имати значаја за излажење у сусрет питањима о којима данас говоримо, онако како и друге велике традиције источне духовности данас излазе у сусрет потребама људи савремене цивилизације на Западу и у читавом свету.
     
    Важне одговоре не треба очекивати од православне педагогије као једне стручне теолошке дисциплине или теолошког конструкта. Када у Православној цркви размишљамо о одрастању, ми говоримо о Богу који штити, спашава, милује и чува нашу децу и нас, говоримо о цркви која није заједница одраслих већ заједница одраслих и деце, или у једном другом смислу само заједница деце, деце Божије, говоримо о односима љубави у Христу, који се манифестују и у односима са децом, који могу имати педагошког учинка, али представљају и значе много више од тога.
     
    Сама педагогија у том смислу може да значи и ограничење, оваква како је ми доживљавамо данас, настала у новом веку, у доба модерне и просветитељства. Један од највећих православних теолога ХХ века, Јустин Поповић, изрекао је оштар критички став према хуманистичкој педагогији, у свом делу Светосавска философија просвете. Овај став стоји у сагласности са савременим критикама, не само у педагогији већ и у друштвеним наукама уопште. Противречности у одрастању деце данас није могуће разумети другачије него размишљати сагласно философији савременог света. А у језику који говоре данашњи људи све је мање места за педагошке односе у традиционалном значењу. То није случајно, и то не треба осећати само као проблем, већ и као одређену врсту освешћења.
     
    Ваља се запитати о чему говоримо када говоримо о проблемима одрастања? Да ли су то проблеми које имамо са децом, или их имамо са собом као родитељима, или са собом као одраслим, зрелим особама, заинтересованим на било који начин за проблеме одрастања деце? Чији су то проблеми? Како се они одражавају на наш став/однос према деци? Како да тај однос буде конструктивнији? Ово је друга врста питања у односу на педагошка. То су примарнија питања од педагошких. То је шири захват, шира перспектива посматрања односа са децом, која је данас потребна свету како би изашао у сусрет проблемима одрастања.
     
    Да ли је данас могуће хришћанско васпитање деце? Многима ово питање може изгледати чудно. Међутим, данас се широм света разматра дилема је ли заиста могуће духовно васпитање, морално васпитање, па чак и је ли могуће само васпитање. Та могућност подвргнута је озбиљном преиспитивању, нарочито након Другог светског рата, када су Теодор Адорно и теоретичари Франкфуртског круга изнели тезу да после Аушвица нема више смисла писати поезију. Многи су из тога извлачили различите импликације, између осталог и ону да се данас не може, бар не на исти начин као некада, говорити о васпитању младих нараштаја. Не ради се само о траумама Другог светског рата. Ми живимо у доба постмодерне, која је прогласила раскид са свим великим причама модерне и просветитељства. Тако је и сама педагогија означена као једна од великих прича, метанаратив односа са децом, иза којег стоји ништа друго него технолошка рационалност цивилизације новог века. То значи да се дете у васпитању тумачи као објекат планског и систематског утицаја одраслих, а педагогија се бави ефикасношћу тог утицаја, постизањем одређеног циља коришћењем одређених средстава. Међутим, у стварним односима са децом утицај се догађа на дубљем нивоу, непланирано, сам од себе, зато што су то лични односи и зато што је однос тајна.
     
    Овде је далеко важније питати се шта ми заиста, у стварности, радимо са децом, уместо оног педагошког: шта да радимо са децом. А оно шта радимо са децом има везе са тиме шта радимо са собом. Захтев новог времена је да пустимо децу и гледамо себе. Шта год деца радила, може се рећи да то раде на свој начин. Одсудно питање за нас одрасле је шта радимо ми, шта говоримо, шта мислимо и којом енергијом зрачимо, у нашим односима са децом.
     
    Када кажем, да гледамо, да поставимо питање, то значи да другачије позиционирамо фокус пажње и одговорности. Пустити децу, то су речи из чувеног хита рок групе Пинк Флојд, уз који су одрастале наше генерације. Он гласи: „Наставниче, пусти децу. Ти си само још једна цигла у зиду.” Ово је позив нама одраслима да размотримо себе и свет који смо створили. Зид, то је у чувеном филму с краја осамдесетих свет одраслих у који млади ступају. Тај позив односи се на школу, односно образовање, али он једнако важи и за породицу и друштво и друге „агенсе социјализације”, који су уједно и агенси васпитања. 
     
    Велико је сазнање двадесетог века: свет одраслих није сачињен по мери детета. У њему нема места за дете као дете. На другој страни, Господ Исус Христос пре две хиљаде година изриче јасно и недвосмислено: Будите као деца, јер је њихово Царство небеско. Марија Монтесори тврди да човечанство до данас није схватило важност и озбиљност ових речи, називајући то несхватање несхватљивим слепилом одраслих људи.
     
    Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању.
     
    Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите.
     
    И у наше време нашироко долазе до изражаја темељне заблуде у односима са децом, имплицитни став да су одрасли непогрешиви и сами себи довољни, а које се показују као инхерентни део сваког педагошког приступа. Имајући то у виду, све је мање основа за одбрану васпитања у традиционалном смислу. Ауторитет, који је некада чинио основу свих друштвених, па и породичних односа, данас, с обзиром на све противречности одрастања у савременом свету, с правом долази под сумњу.
     
    Основна брига у односима одраслих са децом у православном хришћанском предању тиче се тога како сачувати дете од себе, од свог греха. Грех се у нашим односима са ближњим, па и са децом, манифестује на различите начине. Те манифестације називају се страсти, пороци или зависности. Оне представљају различите начине везаности за пролазне или приземне вредности, и у том смислу оне су духовни поремећаји који обележавају, а у практичном смислу и условљавају наше односе са другима. Када је реч о одраслима, оне условљавају њихове односе са децом, пре свега ометајући развој позитивних емоција према родитељству: материнству посебно и очинству посебно, према себи у улози родитеља, а однос је у етици нешто обухватније од улоге.
     
    Eтика православних хришћана полази од питања како изаћи на крај са собом, са својом неумереношћу, са својом пожудом, похлепом, са својим негативностима, са својом љутњом, са својим осећајем празнине и бесмисла, са својом надменошћу. Ова стања душе одраслих јесу оно што стварно угрожава децу у заједничком животу са њима. Под претпоставком да је човек сам немоћан да изађе на крај са овим духовним слабостима и поремећајима, пресудну важност има његова вера. И она је пресудна првенствено у том смислу. Однос са Богом у кога верујемо, или са оним у шта верујемо, је референтан нашем односу са ближњима, у овом случају нашем односу са децом.
     
    У пракси свакодневног живота, деца осећају силовит напад од стране нас одраслих, кроз наше поступке, наше речи, наше мисли и наше зрачење, односно енергетске поруке које им шаљемо када смо подложни нападима искушења. Важније је шта нећемо радити него шта ћемо радити у односима са децом. Још је Свети апостол Павле упозоравао: Родитељи, не раздражујте своју децу. Деца на то раздраживање одговарају механизмима одбране, из којих често прелазе у напад. Чешће од тога, она се склањају, отуђују, удаљавају од својих најближих. То је њихова реакција на неразумевање, које може бити још и интензивирано педагошким намерама одраслих. Идеје о хришћанском васпитању могу бити контрапродуктивне, штавише опасне, онда када се притисак на децу врши у име Бога и с позивањем на Бога.
     
    Последица ових аномалија у односима са децом огледа се у неспособности одраслих за стварно присуство. У томе лежи једно од основних објашњења проблема који се јављају у одрастању. Наше склоности, ојачане и легитимисане педагошким намерама, чине нас неспособнима за присуство и ми запостављамо своју децу. Ово запостављање у свакодневном животу догађа се у форми осуђивања деце, приговарања деци, жаљења и јадиковања због деце и њиховог понашања. Оваква обраћања камуфлирана су тобожњом бригом, љубављу и великим причама, од којих је највећа васпитање. Иза њих стоји неодговорност, незахвалност Богу за живот и здравље наше деце, недостатак вере у добро и неспособност да будемо присутни.
     


    User Feedback

    Recommended Comments

    Децу треба васпитати за слободу,за љубав,за став,васпитати их да буду личности.Но,ако се говори већ о пренаталној педагогији,онда дете које креће у школу са седам година већ носи одређене детерминанте .

    Код нас се васпитање најчешће своди на бонтон,да кажете неком хвала,изволите,молим и извините.

    Деца одрастају у свету који има препознатљив систем вредности и то и одређује у највећој мери њихове приритете.У свету у коме новац пртендује да има највећу моћ,није баш лако васпитатавати децу за другачије вредности.Ако неко говори деци да новац није битан,а практично сведочи нешто сасвим друго,није тешко претпоставити шта има већи утицај на ставове детета.

     

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Горе сам хтела напоменути о релацији између васпитања које дете добија у породици,што је и примарно,школског васпитања и васпитања на које утиче један шири друштвени контекст..Озбиљни истраживачи напомињу да васпитање детета почиње још у пренаталном добу,а дете полази у школу око седме године,што значи да дете већ има неке детерминанте у свом односу према другом и односу према животу уопште.Не можесе заобићи ни  васпитања које дете треба да  добије  у школи и  васпитање утицаја на васпитање  у једном ширем друштвеном,културолошком и др.контексту.Реално,школа нема велике могућности да утиче на васпитање детета,а неретко од школе се очекује много,и често се неки васпитни модел који је примењиван на детету до школског узраста,касније тумачи као да је то стекао у школи.Наравно,школа остаје на том плану ипак са обавезом да макар непрестано покушава да васпитава дете за неке вредности.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 16 часа, ризница богословља рече

    Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању.

    Sjajan tekst I uvidi koji otreznjuju iole objektivnog roditelja. Poziv na pokajanje / preumljenje je istinski pokret ka Bogu I bliznjima!

    Odavno nisam procitala bolji clanak na temu hriscanskih odnosa roditelja I dece! Svaka cast autoru!

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    On 11.6.2018. at 22:23, Логос рече

    одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети.

    :)

    А опет, од одраслих видокруг детета настаје, у раним данима детињства. И од тога "како стојимо са Богом" (цитат из емисије).

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    ја би из свог искуства реко да су ме моји родитељи слабо лемали,требало је више...да су превише ћутали прећуткивали неке моје глупости.требало је више звоцања....спасло би ме вероватно многих грехова.дефинитивно је требало више батина -бар у мом случају спасења ради.

    нисам за систем слободна деца Самервила ,ил како већ беше

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 9 минута, Bokisha рече

    ја би из свог искуства реко да су ме моји родитељи слабо лемали,требало је више...да су превише ћутали прећуткивали неке моје глупости.требало је више звоцања....спасло би ме вероватно многих грехова.дефинитивно је требало више батина -бар у мом случају спасења ради.

    нисам за систем слободна деца Самервила ,ил како већ беше

    Ti si jedan od retkih koji iz ove perspective to moze da kaze. Ja sam bila disciplinator; imam cetvoro dece I mogu slobodno da Kazem da se to nije dobro odrazilo na sve. Razlicite prirode; ako primenis iste principe, nekome ce biti vise stete nego koristi, a ako pokusas da balansiras, onda ce se usprotiviti da vise volis jednog od ostalih I tako… Znam samo da je potrebno puno molitvi da se deca podignu na noge. Ljubavi najvise! Premda roditeljska ljubav moze biti neslobodna, nimalo nalik na hriscansku ljubav. Zato treba sebe da menjamo I da "pustimo decu" - ne da ih prepustimo nekoj sudbini ili drugima, vec samo Bogu!

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Е, то са одговорности, потписујем и ја. Моја кћер је дете разведених родитеља. И морам рећи да сам јој дубоко захвална што прихвата људе онаквима какви јесу. не идеализује. И у тренуцима када је било тешко, била је јача од мене са више вере и наде. Родимо се јединствени. Живот нам Дар. 

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    On 11.6.2018. at 22:23, Логос рече

    Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите.

    Слажем се.

    Додала бих да мало тога ми знамо, стога, ко нам даје за право да васпитамо неког ко је САВРШЕН дошао на овај свет?!

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 8 часа, Јелена М. рече

    Слажем се.

    Додала бих да мало тога ми знамо, стога, ко нам даје за право да васпитамо неког ко је САВРШЕН дошао на овај свет?!

    Gospod nam ih je poverio da ih odgajamo u hriscanskoj  ljubavi vodeci se zajedno ka Njemu I vecnom zivotu Carstva Nebeskog. 

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...