Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић: Црква и држава

    apr-2019-vaskrsnja-liturgija-u-niksicu-5

    “Најтеже је за истину у вријеме када све може да буде истина” (пољски писац Станислав Јежи Лец)

     

    Ових дана у Црној Гори много се говори о секуларном друштву, секуларној држави и улози вјере у њима. Велике полемике изазвала су два догађаја. Један је вршење вјерског обреда у Општини Будва пред почетак рада нове скупштинске већине и други позив учитељице из Бара дјеци из свога разреда да присуствују молебану у Цркви за почетак нове школске године (о овом другом наредних дана). Многи су осудили ова два догађаја као мијешање вјере а самим тим нарушавање секуларности државе и инсистирали на томе да је то повратак у неки средњи вијек ма шта он био и да то нема везе са цивилизованим друштвима и савременим државама у којима Црна Гора претендује да се нађе.   Овим кратким освртом желимо да покажемо какав став данас имају савремене грађанске, демократске и секуларне Европске државе у односима са црквама и вјерским заједницама у јавној сфери.

    Ријеч секуларно развијала се током времена. На прву употреба појма секуларизације (saecularizatio) наилази се након преговора за мир у Вестфалији 1648 год.  У току 19. в. значење појма секуларизације је дао G. J. Holyoake, а овим појмом бавили су се између осталог теоретичари Јингер, Даглас, теолози Мел и Меланд, историчар Калер, као и Макс Вебер, Антонио Грумел, Енрико Рускони, Мирча Елијаде и други.

    Када људи чују ријеч ’секуларно’ обично прво помисле на Запад гдје се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована тј. да је строго приватна ствар појединца и да нема и не смије имати никакве везе са јавним животом.

    Међутим, да ли је то тако на Западу?

    Иако све државе чланице ЕУ гарантују слободу вјероисповијести, у европским земљама нема једообразног модела односа између државе и цркава и вјерских заједница. Модели односа између њих могу да се одреде у ширем обиму, од релативно стриктне одвојености, али без изостанка узајамних веза и подршке, до постојања државних цркава, или доминантних религија. Трећи модел, поред два поменута који је мени и најближи, полази од обостране независности цркве и државе, али признаје да оне у исто вријеме обављају мноштво заједничких задатака и у много чему су преплетени. Ево неколико примјера.

    За најсекуларнију земљу ЕУ сматра се Француска али и поред тога у члану 2 закона из 1905. који је пренешен у важеће законодавство јасно се предвиђа обављање вјерских активности у јавним установама и по тим важећим решењима спроводе се у јавним болницама, затворима, војсци итд. (Када је недавно у Француској умро чувени француски шансоњер, композитор и глумац Шарл Азнавур Јерменског поријекла потпуно природно је било присуство комемаративној церемонији епископа коптске Цркве којој је као вјерник Шарл и припадао. Вјерска служба која иако обављена у кругу породице и блиских пријатеља је такође била дио државног протокола сахране па нико није доводио у питање секуларност Француске).

    У многим сјеверноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У Енглеској краљица је истовремено и предстојатељ Англиканске цркве, а у Дому лордова који је горњи дом Парламента Уједињеног Краљевства сједе 25 бискупа. У Грчкој држава финансира плате и пензије за свештенство, осигурава монахе и црква има разне пореске олакшице. Држава је задужена за све трошкове свештеничког образовања. Свештеници служе у болницама, они служе и у војсци и полицији гдје им признат официрски положај а сви они примају плату из државног буџета. Прије неки дан читали смо вијест да је у Грчкој освећен парламент (нешто слично се десило у Будви додуше на локалном нивоу) на почетку његовог годишњег рада и да је службу освећења обавио Архиепископ атински у присуству посланика као и предсједника Грчке.

    Модел кооперативне одвојености између цркве и државе најизразитије егзистира у СР Њемачкој. У склопу тих односа на примјер Уставом је регулисано да недјеља и вјерски празници признати од стране државе су заштићени законом као нерадни дани и дани духовног просвећивања. Та кооперативност се види и у потреби за вјерском службом и пасторалном његом у војсци, болницама, у затворима или у другим јавним институцијама. У Њемачкој је иако постоји одвојеност, подјела цркава и вјерских заједница од државе, истовремено је уставно осигурана форма сарадње између њих а све зарад потреба људи.

    У Шпанији иако ниједна религија не може имати статус државне, Уставом је предвиђена сарадња између државе и Католичке цркве и других вјерских заједница што између осталог подразумијева да је у поједим јавним установама омогућено вршење вјерских активности. За вјернике католичке вјероисповијети предвиђено је да у војсци дјелују војни свештеници које одређује и којима управља војни бискуп именован сагласношћу Цркве и државе. Војни свештеници плаћају се из војних фондова а војска прославља поједине католичке вјерске празнике, или узима учешћа у њима. Суштински истовјетан систем предвиђен је и у јавим болницама.

    У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. (Најновији случај избора кандидаткиње Ејми Кони Берет за судију Врховног суда коју је предложио предсједник Трамп је најбољи примјер. Наиме, ова кандидаткиња је присталица конзервативних ставова, традиционалне породице, противница абортуса и сл. Она своје ставове темељи на њеној римокатоличкој вјери којој припада. Када су јој  пребацили да јој „догма јако куца у њој“ узвратила је: „ Ако ме питате да ли озбиљно схватам своју католичку вјеру: да схватам је озбиљно“ и наставила да њена религијска припадност и њена вјера неће утицати на њене обавезе као судује. Чак је на једном предавању рекла да је њена каријера у правосуђу само „средство до циља“ а да је циљ „изградња Царства Божијег“. Све то јој не смета да у Америци која је строго секуларна земља буде бирана на доживотно мјесто судије Врховног суда). Није згорег додати још неке религијске елементе у јавном животу САД-а. На свакој новчаници те секуларне државе пише: Ми вјерујемо у Бога. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: Ми вјерујемо у Бога. Сједнице Представничког (Доњег) дома Конгреса почињу молитвом. У самом Конгресу постоји и конгресна Капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса.

    Можемо закључити да је данас чињеница да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву на западу и да је на Западу присутно плуралистичко друштво чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе вјере. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке религијске припадности која обликује културне и законске структуре, те у том смислу се покушава обезбиједити религијски плурализам, гдје све вјере имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу. На Западу данас нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана као што данас у Црној Гори то неки покушавају да ураде позивајући се на западни секуларизам. Оно што би овдје додали да осим Француске па и код нас секуларност није уставна категорија. Одвојеност цркве и државе тако није исто што и секуларност. Тако да можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи.

    Да завршимо са ставом проф. др Герхарда Роберса, судије Уставног суда СР Немачке, у којем посебно истиче да друштвено-политички ангажман цркава и вјерских заједница у развијеним демократијама је пожељан односно очекиван (нпр. принцип „јавне дужности” у Њемачкој) и ни на који начин не повређује принцип секуларности државе. Уставом загарантована слобода цркви и вјерских заједница постоји само онда када ове заједнице имају пуну слободу дјеловања у секуларном свијету. Он јасно наглашава да из перспективе европског права секуларна држава јесте држава која поштује и гарантује аутономију верских заједница, ствара услове за њихово несметано дјеловање и очекује њихов допринос демократском развоју друштва.

     

    Извор: Митрополија црногорско-приморска



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...