Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • ризница богословља

    Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Aпологије једне идеологије

    djogo.jpg
     
    У децемру прошле године смо били свједоци остваривања до јуче потпуно незамисливих и до јуна 2018. г. чак и званичном ставу Цариграда противрјечних поступака око „давања аутокефалије“ неканонским украјинским православним структурама. 
     
     
    Сазиван је „Обједињујући сабор“ након кога је настао конгломерат расколничких организација под називом „Православна црква у Украјини“, након чега су се појавили, углавном на енглеском, грчком и украјинском језику пропагандни видео-материјали којима се неканонски и агресивни поступци Цариграда оправдавају. Такође, и међу српским богословима, углавном у усменом разговору и тек у понеком писаном тексту појављују се обриси апологије идеологије која је довела до стања које имамо данас. Спис који слиједи настоји да представи реторику и „аргументацију“ којом се бране поступци Цариграда, да укаже на недосљедности у аргументовању, али и на посљедице које сама идеологија и њено пропагирање имају на живот Украјинске Православне Цркве (и Православне цркве у цјелини).
     
    „Без драматизовања, без политике. Украјина је далеко“
    Најприје морам да кажем да све чешће чујем привидно „смирујуће“ и „здраворазумске“ изјаве којима се настоји да се анестетизују било какве реакције на дешавања у украјинском Православљу понављањем неколико парола које би требало да нас умире, а да читаву ствар прикажу „мање драматичном“ и ирелевантном. Тако чујемо (и читамо) да читава криза, наводно, „нема геополитичке димензије које јој се приписују“ или да је „Украјина далеко“ те нас се, самим тим, стварност Цркве на облама Дњепра и Дона у суштини одвећ много не тиче. У питању је по много чему пресликана тактика анестетизовања јавности коју су кругови моћи (политички и понекад, на жалост, црквено-политички) примјењивали на питању Косова и Метохије: треба имати „здраворазумско рјешење“, „патриотизам се не сипа у трактор“, „Косово нас не смије дијелити“ и све остале пароле којима се сугерише да је ствар готова а наша идентитетска интимна, унутрашња везаност за тај простор неутемељена у „реалној ситуацији“ па тиме „илузорна“, „непотребна“, један вид прекомјерне раздражљивости која не води ничему.
     
    Међутим, управо како деценијско убјеђивање да је Косово „изгубљено“ није уродило плодом, тако ни реторичка де-интимизација Срба од Кијева и даље не успијева. Као парохијски свештеник могу да посвједочим да је питање легализације раскола у Кијеву уједно и једно од најинтимнијих и „горућих“ питања наше црквене, ако хоћете: парохијске, литургијске стварности. Отуда изјаве о томе да ситуација у Украјини треба да „просуђујемо“ са неком историјском дистанцом, у привилегованој позицији спољашњег посматрача апсолутно не одговарају нашој црквеној стварности. Оне не одговарају ни бићу Цркве која не може бити незаинтересована за дешавања „чак у Кијеву“ из позиције нијемог свједока.
     
    О смислености става да украјинска црквена криза нема геополитичке димензије тек не би вриједило трошити ријечи, да се такве изјаве заиста не појављују. У тренутку када сви политички актери у Украјини отборено и често говоре да је остваривање аутокефалије заправо ствар „националне сигурности“ а позиција Украјине, унутрашња превирања у земљи, укључујући и црквену ситуацију очигледно имају геополитичку и геостратешку важност, не можемо а да се не запитамо: чему и одакле покушаји анестезије наших реакција и натегнуте ирелевантности украјинске крваве стварности? Да ли је могуће не видјети „геополитичке димензије“ једне земље у рату, и иначе подијељене и растрзане, не видјети и црквени аспкет тих тешких и крвавих подијела – аспект унутар кога је Цариградска Патријаршија својим дјеловањем додатно унијела раздор у најгорем могућем тренутку? Или заправо не треба да видимо сву трагичну тежину украјинске драме? Јер Украјина је данас мјесто свакидашњег страдања, а Украјинска Православна Црква – маргинализована, сатанизована, беспомоћна пред свакидашњим притиском, крива због својих канонских веза са Москвом и остатком Православља пред националистичким властима и организованим батинашима, изложена притиску и прогону.
     
    Мимо сваке расправе о „каноничности“ његових поступака, патријарх Вартоломеј је тренутно саучесник у ужасном насиљу које се дешава над Украјинском Православном Црквом. Стајати на страну тога насиља можда је „мањиско мишљење“ у СПЦ данас и можда може бити схваћено као „храбар чин“ али из позиције једног свештеника канонске УПЦ у Кијеву – ствар стоји управо супротно: бранити Цариград значи бранити притисак којем су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени. Зато ова реторика Божјих (у овом случају цариградских) адвоката неће бити историјски процијењена само на основу садржаја онога што се казује, него на основу времена и начина на који се казује. УПЦ је данас „на поду“. Оправдавати насиље и маргинализацију над њом не свједочи само о нашој неосјетљивости, него о томе колико је танка граница између бриге за планету и саучесништва у насиљу. А да бисте добре људе натјерали тј мотивисали да чине зло – неопходна је идеологија.
     
    Релативизовање каноничности
    Како идеологије углавном не бирају средства да нас убједе у истинитост и оправданост сопствених дејстава, тако се у оправдавању цариградског интервенционизма подједнако појављују апологети који налазе канонске основе за интервенције, као и они који оправдавају тај интервенционизам релативизовањем канонских мјерила као таквих. Мора се признати да је једна таква ситуација и иначе омогућенастањем ствари у којем се канонско право данас у Православној Цркви налази. Са једне стране имамо корпус одлука васељенских и помјесних сабора који представља прворазредни извор права, али, и поред дуге традиције тумачења, нико нема храборости да коначно подвуче црту и каже који канони су данас апослутно застарјели и непримјењиви, који су дјелимично примјењиви (и зашто су примјењиви), а који су апсолутно примјењиви и имају трајну вриједност за живот Цркве. Овако долазимо до парадоксалне ситуације да се релативизатори канонског права заклињу у оне каноне за које им се чини да оправдавају њихову позицију (најчешће цариградске теологе који сматрају да је 3. Канон Другог васељенског сабора заносвао вјечито право „Новог Рима“ на неки модел примата, иако нити постоји систем пентархије нити друштвена и политичка стварност Истанбула одавно немају никакве везе са Другим Римом, Императором и Сенатом). Врло слична је и позиција „чувара канона“ (најчешће на „руској страни“) који сматрају да су сви канони вјечите камените богомдароване норме свеколиког црквеног живота – осим оних који би могли да иду у прилог Цариграду. Отуда је тренутна криза позив да се стварно замислимо дубље над сопственим канонским наслијеђем, о ономе вјечитом и временитом, контекстуалном и ванконтекстуалном.
     
    Оно што и поред наведених недоумица у тумачењу канона ипак изазива додатну зачуђеност јесте тактика релативизовања саме потребе за каноничношћу црквеног поретка која нам сугерише: „можда је Цариград и прекршио каноне, али нити је то први пут, нити је то велики проблем“. Сваком студенту богословља јасно је да су у историји Цркве Оци примјењивали и икономију и „неканонска“ средства и поступке, али је ваљда свакоме јасно да су ти поступци изузетни и не укидају потребу за каноничношћу као таквом. То што смо некада пројурили кроз црвено свјетло на семафору возећи жену на порођај или то што видимо некога да чини такав прекршај некажњено не значи да се иначе може возити кроз црвено.
     
    Такође, у хеленским квази-теолошким кулоарима да се чути једна опасна идеолошка аналогија која се пренијела и на српске религијске форуме, па чак и у текстове појединих српских теолога. Она гласи: „украјинска аутокефалије из 2019. јесте случај аналоган српској аутокефалији из 1219“. Ако је јасно зашто је та аналогија потребна идеолозима у Фанару, зачуђујућа је отворена рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама код српских теолога. Таква некритичка рехабилитација Хоматијанових ставова (обично праћена панегиричким односом према самом Хоматијану) као да жели да потврди најгоре сумње „анти-фанариотских“ кругова у нашој помјесној Цркви о томе да наши богослови који су студирали у Хелади и остварили пријатељске везе са клирицима Фанара некако одвећ брзо усвајају аргументацију из хеленских теолошких кулоара. Одговор на такве ставове је, уосталом, пружио уважени познавалац црквеног права мр Дејан Мачковић (у своме тексту „Украјинска драма“), па сматрам да их није нарочито потребно понављати. Концентрисаћу се само на неколико реченица које посебно парају уши у оквиру те реторике релативизације каноничности као такве:
     
    „Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања.“ Сасвим тачно. Св. Василије Велики је био спреман да прихвати омиусијанце скептичне према Божанству Светога Духа чак и са минималним захтијевом да прихвате да „Дух Свети није створење“. Дакле: увијек и у свему морала је да постоји бар једна тачка повратка Цркви – све оно што недостаје расколничким структурама УПЦ КП и УАПЦ које су, наводно, уједињене, у нову Цркву. Њима нико није тражио покајање нити су икада иједним чином били спремни да га принесу. Штавише, и прије и послије „сабора уједињења“, УПЦ КП и УАПЦ су се поносиле својом расколничком прошлошћу и у свему видјеле само „мудрост“ у томе што су „сачекале свој тренутак“ и послије деценија раскола „озакониле“, „легализовале“ свој статус. Ако је то пут којим се иначе иде из раскола ка Цркви – онда су границе „Цркве“ заиста порозније него што смо мислили, али и биће такве „Цркве“ – заиста се не разликује много од расколника које је спремна да легализује.
     
    Теолошка реторика као идеолошка магла
    Међутим, врхунац замагљивања посљедица и димензија цариградског интервенционизма као и најексплицитнији показатељ потпуне одвојености идеологије од осјећаја за стврност Цркве налазимо у реторици која провејава у цариградским саопштењима (гдје све пуца од „човјекољубља“ и „болећивог срца“ патријарха Вартоломеја за јад укрјаинскох народа оличен у предсједнику-олигарху), реторици која се пренијела и на наш језички и теолошки простор. Тако се интервенционизам Цариграда правда „вољом огормне већине украјинских вјерника“, а подилажење неонацистичким поривима који су створили раскол префарбава се флоскулама о „подизању литургијске свијести“, „узношењу у литургијски свијет“ људи који, ето, до тада нису имали прилику да учествују у Царству Божијем. Игноришући потпуно чињеницу да су УАПЦ и УПЦ КП отворено баштиниле традицију украјинског неонацизма, наши идеолози нас убјеђују да је скок од начела „једна земља, један језик, једна црква“ (званични мото УАПЦ) као „литургијској свијести“ и „анафори у Царство Божије“ могућ не лијечењем од неонацизма него легализацијом неонацизма од стране Цариграда.
     
    О аргументу из „већине народа“ тек би вриједило размислити. Нисам сигуран шта се подразумијева под „огромном већином украјинског народа“, али чак ни по најнеповољнијим истраживањима канонска УПЦ никада није имала испод 25% удјела у православној популацији Украјине, а реално, међу људима који су „уцрковљени“, УПЦ је увијек имала и већи број парохија и вјерника. Да не бисмо дезинформисали друге, најприје би добро било да информишемо себе. Такође, није сасвим јасно да ли је икада заиста исказана „воља народа“ у друштвима попут Црне Горе, Украјине и Македоније у којима је „народ“ већ деценијама био предмет идентитетских пројеката испирања историјског сјећања као и најгоре дикаторске репресије локалних олигархија. Гдје је и иначе настала цариградска саблажењеност „етнофилетизмом“? Постоје ли то и пожељни етнофилетизми?
     
    Непримјереност таквог аргумента бих разријешио једним практичним примјером: замислимо (а можда и нећемо морати да замишљамо!) да „првопрестолна Црква“ одлучни да у свхру „узношења у литургијски свет огромне већине“ вјерника у Републици Македонији или Црној Гори одлучи да самоиницијативно подари томос о аутокефалији МПЦ или владиној организацији „ЦПЦ“. Да ли би било ко од српских богослова или владика са подједнаком мудрошћу и разумијевањем био у стању да оправда такав чин пред лицем Митрополита Јована и Митрополита Амфилохија, Епископа Јоаникија и Давида, пред прогоњеним свештенством и народом Митрополије Црногорско-приморске и ПОА? Да ли бисмо вјеровали у некакву „полифонију“ и „плурализам јурисдикција“? Ко би имао образа да Митрополиту Јовану саопшти да је трунуо у Идризову зато што, ето, ми нисмо успјели да схватимо да масе македонског народа (слуђене лажном историјом и националистичком идеологијом, народа коме он сам припада и који воли), могу и треба да добију легализацију МПЦ самим тим што је то воља „огромне већине македонског народа“? Знамо ли и да ли нас је уопште брига, да ли нам је стало да знамо колико се људи жртвовало у УПЦ у протеклих 20 година, колико њих је штитило храмове и било пљувано и батинано? Имамо ли право да зарад било чега оправдамо багателисање и гажење њихове жртве и страдања? А зашто је лице Митрополита Онуфрија мање важно од лица Митрополита Амфилохија или Јована – зашто бисмо пристали да будемо саучесници у његовом гажењу, ако то сигурно не бисмо били у гажењу српских и македонских честитих епископа, свештеника, вјерног народа?
     
    Усупут, буди речено: владина организација „ЦПЦ“ је управо код Филарета Денисенка, у Кијевској богословској академији УПЦ КП (анти-КДАиС УПЦ) школовала и још увијек школује своје кандидате. Када се поменути млади „свЈештеници“ „ЦПЦ“ врате на Цетиње или у Морачу, онда тамошњи свијет треба убиједити да су окончали школовање код „канонске“ и „васељенске“ Православне цркве Украјине а да нијесу дошли да праве раздор, него да на други начин узнесу у литургијски свијет оно што свештеници Митрополије, ваљда, не успијевају да узнесу.
     
    Лицемјерје цариградске идеологије
    Међутим, оно што је такође важно истаћи јесте да је ову теологију „двије Цркве на једном простору“ један дио експонената цариградсих интереса и идеологије предлагао прије заоштравања кризе (К. Говорун, на примјер). Лицемјерје тог рјешења је и тада било бјелодано: теолози који деценијама истичу да је сапостојање различитих јурисдикција помјесних Цркава супротно Предању и канонском поступку у дијаспори (како би оправдали претензије Цариграда на цијелу дијаспору) одједном вјерују да би у Естонији или Украјини било сасвим у реду да „сапостоје“ двије „јурисдикције“ тј двије помјесне Цркве. Међутим, та идеја је очигледно напуштена и унутар саме Цариградске Патријаршије, која сада на канонску УПЦ гледа практично као на „неканонску“ (по бруталности и безочности у историји Цркве ће остати запамћено писмо Патријарха Вартоломеја Митрополиту Онуфрију којим га „позива“ на поменути „уједињујући сабор“, те га ставља у исту раван са вођама раскола из УПЦ КП и УАПЦ и још га упозорава да послије тог сабора неће моћи да носи титулу кијевског митрополита!). На том фону су и најновије агресивне изјаве еп. Данила памфилијског, „егзарха“ Цариграда за Украјину, који је подржао закон којим је Врховна рада Украјине насилно, без њене воље, преименовала УПЦ у „Руску православну Цркву у Украјини“. Можемо ли да чујемо било кога од „дворских теолога“ Цариграда (Пападопулоса, Калаидзидиса, Демакопулоса и др) чија је реторика била пуна потребе за „одвајањем Цркве и власти“ у Русији и залагања за „елементарна људска права“ како протестује против Петра Порошенка који са патријархом Вартоломејем потписује споразуме, понаша се попут Константина Великог на „сабору уједињења“ а Рада наређује једној Цркви како има да се зове? Не! Штавише, поменути идеолози су се јасно и недвосмислено ставили у службу једне безочне пропаганде која ће, и када ове невоље прођу, остати једном од најсрамнијих страница „новије православне теологије“.
     
    Апологети цариградске идеологије траже начина да нам је учине бар донекле разумљивијом и ближом. Али та перспектива је тренутно потпуно теолошки неконзистентна идеологија која осим самозаљубености у свој историјски положај и осим осјећаја „добро одигране“ партије нема ништа са оним што је сама деценијама говорила. Данас видимо корифеје нове цариградске идеологије (А. Папаниколауа, С. Демакопулоса и др) како не виде елементарне чињенице: да су поступци Цариграда учињени сарадњом украјинских државних власти са Фанаром на начин који би, да се десио било гдје другдје, и сами осуђивали залажући се за „секуларно Православље“. Они не виде ни да су ти поступци дошли у најгоре могуће вријеме и додатно подијелили једно и иначе подијељено друштво као и да се дјеловањем Цариграда Црква у Укјраини не ослобађа национализма, него се он реорганизује и легализује; у коначници: заборављају да су ти поступци допринијели не само турбуленцијама у свјетском Православљу, него и увећали страдање у самој Украјини. Српски апологети Цариграда то чине вјеровано зато што нам је свима, као слабим бићима, лакше наћи оправдање за пријатеље и теолошке оце (попут Митрополита пергамског), него се претјерано упуштати у замишљање и промишљање до којих посљедица та идеологија може да доведе. Ипак, не можемо затварати очи пред чињеницом да данашњи поступци Цариграда изневјеравају чак и ону ранију теологију/идеологију/реторику сопственог првенства коју смо слушали, рецимо, од стране поменутог Митрополита пергамског:
     
    „Изгледа да је овде у питању ствар праве равнотеже између „једног“ и „многих“ у еклисиологији. Овде треба имати у виду 34. канон из групе тзв. „Апостолских канона“ (4.век) где стоји да мора постојати први без којег остали епископи не смеју ништа чинити, док овај први не може чинити ништа без осталих. То је златно правило када је реч о односима између Цариграда и осталих помесних Православних Цркава, а у светлу православне еклисиологије. Православним Цркавама је потребан први; оне не смеју чинити ништа без његовог уплива. Исто тако, међутим, први не сме чинити ништа што се односи на Православну Цркву као целину без осталих Цркава.“ (Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, Теолошки погледи 1-4/1998, 64)
     
    Тако некада Митрополит пергамски. Узмимо за тренутак да су ове реченице сасвим тачне: да ли је то данас „крст патријарха Вартоломеја“ или би требало да буде крст онога који брине за цјелину Цркве?
     
    Зоран Јелисавчић ми је давно скренуо пажњу на једну једноставну речеицу: пријатељство обавезује. И поштовање обавезује. Наша пријатељства нас обавезују да скренемо пажњу и на грешке. Да смо раније сугерисали Москви да груби козметички империјализам није једини начин, Цариграду да идеологија у служби другог империјализма није теологија – можда данас не бисмо били у овој мучној ситуацији. Био бих склон да цијеним храброст наших апологета Цариграда да се не сложе са заиста већинским „проруским“ сентиментом у нашој помјесној Цркви. Склон сам да повјерујем да један дио њиховог става плод неинформисаности или дезинформација које идеолози цариградске квазителогије шире, поготово у америчком Православљу. Ипак, та храборст потпуно заборавља стварност мојих пријатеља у Кијеву. Замагљује реториком „литургијског узношења“ сурову реалност заузимања Цркава и непокајаног насиља, десничарског екстремизма на чијим крилима је раскол настао и на коме данас постоји, правног насиља које се у име „обједињавња Цркве“ чини. Отуда сам (можда пре)осјетљив на сваку релативизацију и замагљивање, макар оно било, вјерујем, несвјесно. Отуда и даље зачуђеност и горчина након слушања пропаганде Цариградске Патријаршије на српском језику, од српских богослова. Став о тренутној кризи Православља и будућности Цркве у Украјини се и иначе код нас углавном оформљује углавом у кључу међусобних личних размирица и конфликата, „прогрчких“ и „проруских“ центара моћи, без много (или имало) размишљања о позицији некога у Кијеву данас. И ту је суштинска грешка. Оног момента када стварност Цркве у Кијеву не буде ствар црвено-политичке партије ризика, унутрашње или спољашње, него стварност нас самих, почећемо да разумијевамо, осјећамо, знамо.
     
     



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×