Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: У Стамболу, на Босфору…

      Готово бесана ноћ иза мене.
       
      Вијести о разговорима (не без разлога прозваним преговорима!) између Патријарха московског и цијеле Руси Кирила и цариградског Вартоломеја представљали би истинску радост за све православне вјернике да у ствари у мисли сваког од нас не постоји јасно сазнање – да се први међу једнакима архијерејских сабрања Другог и Трећег Рима не састају протоколарно, нити редовно, него (нажалост) само ријетко и при крајњој нужности. А сви знамо да је тема свих тема – Украјина, мада, сигурно не само Украјина. Сусрет се десио. А иза њега остају кратке изјаве и једног и другог Патријарха о томе да је „све добро“. Јесте, сигурно је све добро чим јединство Православних Цркава о(п)стаје упркос свим изазовима, али би свакоме од нас вјерујућих било лакше на срцу да смо чули још понеку ријеч охрабрења.
    Јутрошњи преглед руске, украјинске и хеленофоне штампе није ме много умирио. Тамо гдје нема заједничке и званичне изјаве бујају спекулације, наде, притисци и манипулације. Спремајћи се да служим литургију у КП Заводу Фоча питам се да ли сам можда и сам дао одвећ много пажње тренутним догађајима? Да ли је јединство Цркве заиста могуће угрозити тако лако? Кога заправо интересује украјинско црквено питање код нас данас?Одговор нисам морао дуго да тражим. При самом уласку у капелу, мој протопсалт и чтец затворске капеле К. С. пита ме „из прве“:
     
    „Видјех, оче, да су се састали Кирил и Вартоломеј. Ријешише ли шта?“
     
    Толико и (без)значајности садашњег тренутка. Он је епохално битан. Иако нисам склон апокалиптичним виђењима „убрзања времена“, очигледно је да се догађаји одвијају брже него што можемо да их појмимо. Дубље разумијевање нам измиче, живимо у свијету импресија и информација. Размишљам колико је само тога неизреченог у до сада објављена четири наставка фељтона о украјинском црквеном питању, колико ме јучерашњи догађај претекао (будућност и перспективе би требало да буду изнијете у петом, још необјављеном наставку). Тек ме је каснији разговор са пријатељима који живе на кијевским обалама Дњепра, оцем Николом Даниловичем (иначе, „министром спољњих послова“ УПЦ) и оцем Виталијем Полишчуком (предавачем Кијевске духовне академије и семинарије и великим србофилом) помало умирио и то како оном душевном смиреношћу коју пријатељски разговор сам по себи одише, тако и мудрим, одмјереним ријечима оца Николе. А само они знају како им је да свједоче не само вјеру in abstractoнего и канонско јединство Црквеу друштву и времену у којима је самоглавост пожељнија од каноничности.
     
    Међутим, не само синоћња, прелиминарна извјештавања, него и данашња, понешто опширнија не дају повода ни за претјерани оптимизам, нити за песимизам. Званичних изјава није било, осим једног кратког „хорошо, хорошо“ Патријарха Кирила и „όλα καλά“ Патријарха Вартоломеја: општост ових фраза у руском и грчком можда најбоље говори гдје се тренутно налазимо – добрo је докле год није лоше, мада се не можемо не запитати ако је све тако добро зашто нас архијереји нису умирили неким опширнијим и јаснијим изразом рјешености да се јединство Православне Цркве никада и ничим не угрози и доведе у питање? Остаје нада да „све [je] добро“ не значи дa може бити горе, него да се кренуло путем директних разговора и осјећања да нас Православне неће на окупу држати замишљено јединство као пасивно стање, јединство као пакт о ненападању, јединство као заједнички интерес конфедералних јединица (= помјесних Цркава), него као органски осјећај припадања истом Тијелу Христовом, јединство као конкретни задатак, као бол и радост српског „протопсалта“ у фочанском КПЗ-у за питање црквене стварности у Кијеву, Москви или Царигарду.
     
    Остају нам, дакле, медијска извјештавња. По самој природи ствари, по позицији коју заузима и по чињеници да је и сам учествовао у разговорима, највјеродостојнији извор информација даје нам Митр. Иларион Алфејев. Његова прес-конференција није понудила више информација о самом састанку, тј. о садржају разговора, али је неколико пута наглашено да је разговор био „братски, срдачан и искрен од почетка до краја“. Митр. Иларион је у црквено-дипломатском маниру одбио да даје информације које би могле да послуже као извор за информативне (и остале) провокације. Врло је занимљиво да је Митр. Иларион од контроверзних изјава Митрополита галског Емануила, издвојио један иначе често прећутани детаљ, а то је онај да Цариград „неће лијечити раскол путем новом раскола“.
     
    Узгред, (про)западни и украјински медији су дали већи публицитет изјави поменутог Митр. Емануила да је (некакво) рјешење по питању украјинске црквене ситуације било донесено већ у априлу те сад, наводно, Цариград, „само“ тражи начине његове имплементације. Публицитет је дат и извјештају грчке агенције Ромфеа о томе како је, наводно, Патријарх Вартоломеј пажљиво саслушао Патријарха Кирила, али му саопштио да је „рјешење већ донесено“. Међутим, и овдје није баш сасвим јасно колико је у питању драматизација, а колико реално опасна црквена ситуација (на рубу великог међуправославног раскола). Наиме, иако прозападни и проаутокефалистички медији сугеришу да би ову епизоду требало да схватимо као одлучност, ријешеност Константинопоља да по сваку цијену једнострано „ријеши“ ситуацију у Украјини, сасвим је могуће да се ријечи Митр. Емануила односе на рјешење априлског сабора цариградске патријаршије о томе да се Цариград уопште прихвата проналажења неког статуса за „јединствену Православну Цркву у Украјини“.
     
    Врло слично медијско подметање већ су јасно оповргнули у саопштењу из Одјељења за спољне послове УПЦ (који води отац Никола)  у свом ранијем саопштењу. Зато је прес-секретар „УПЦ КП“ „архиепископ“ Евстратије Зарја на свом фејсбук профилу дао своје виђење сусрета двојице патријараха (које су пренијели углавном украјински медији), и то све са психолошким псеудо-анализама и изведеним закључцима: за њега је патријарх Кирил био „видљиво нервозан и незадовољан“, а у стилу доброг обавјештајца, прес-секретар нам даје детаље као што су очекивање домаћина да ће гости остати на ручку, које се није испунило. Не чуди нас, свакако, да расколнички прес-секретар сасвим једнострано тумачи ријечи митрополита Емануила на фону: „Цариград је ријешио да превазиђе раскол и да аутокефалију и то ће се рјешење имплементирати“. Ако изузмемо још неколико детаља који говоре о обавјештајним и контра-обавјештајним способностима млађаног „архиепископа“, утисак је да се у УПЦ КП мало надају, а још више навијају да ће Цариград ући у директан конфликт са Московом, мада је чак и прес-секретар „УПЦ КП“ свјестан да ће ријечи у званичном саопштењу бити другачије од онога што је сам представио као истину о сусрету два патријарха.
     
    Очигледно је, пак, да је њему, као и свима који стоје иза пројекта аутокефализма данас стало да се у медијски простор лансира идеја о некаквом „томосу“. Међутим, није сасвим јасно – и та се нејасноћа намјерно оставља – коме би тај томос био дат и упућен? Из УПЦ га нико није тражио и, премда се спорадично јављају аутокефалистички гласови код појединих епископа УПЦ, незамисливо је сасвим да би јерарси који су 1992. давали отпор расколничкој дјелатности Филарета Денисенка, међу којима је први данашњи Митрополит кијевски и цијеле Украјине Онуфрије – били вољни да напусте канонско јединство са Московском Патријаршијом и свим помјесним православним Црквама. Као што смо већ писали, ни у „УПЦ КП“ ситуација поводом „добијања аутокефалије“ није сасвим једноставна и премда свакако постоје клирици вољни да жртвују „патријаршију“ зарад легализације статуса, није сасвим извјесно да ли би Филарет Денисенко пристао на такво рјешење. Оно што је, међутим, још већи проблем јесте питање канонског јединства: с обзиром да је „УПЦ КП“ до сада активно учествовала у подршци некаквој конфедерацији неканонских „цркава“, у intercommunio-у расколника из Бугарске и религијске скупине под називом „Crnogorska pravoslavna crkva“са Цетиња, смислено је поставити питање да ли би легализација „УПЦ КП“ подразумијевала легализацију цјелокупне историје раскола, са свим оним што је расколничка „јерархија“ чинила од 1992. до данас?Отуда, ма колико реторика стварања „јединствене православне Цркве у Украјини“ много обећава, суштински проблеми који данас (по)стоје не би били ријешени било чијим томосом. Како често говори о. Никола Данилович: рјешење украјинског црквеног питања не налази се ни у Москви ни у Цариграду него у Кијеву.
     
    Какво ће бити коначно рјешење, остаје да чекамо. Понешто од перспектива дајемо у посљедњем дијелу фељтона о Украјини који ће бити објављен у петак. До тада се можемо само надати да ће зид ћутања који омогућава манипулације полако падати. Ћутање је злато само ако живимо оно што је изнад ријечи. Ћутање из принуде – тужна је и страхом испуњена тишина. Бора Ђорђевић свједочи да се у току рата, преко радио-везе, чуо са Арсеном Дедићем. Много тема су заобилазили. На крају му је рекао Арсеније Дедић: „Боро, оно што сам ти прећутао, немој ником рећ’.“
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...