Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Презвитер Слободан Лукић: Чудо Евхаристије пред рационализацијом Тајне

    Hirotonija-53.jpg
     
    Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље.
     
     
    Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом.
     
    Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће?
     
    Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама.
     
    Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве.
     
    Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу.
     
    Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности.
     
     


    User Feedback

    Recommended Comments

    sve u svemu ovim tekstom nije dat odgovor na pitanje o kojem se raspravlja.

    niko nije ni sporio "Hristološki aspekt" Liturgije, valjda je svima jasno da je čoveku data mogućnost da zajedničari sa božanskom prirodom Hristovom, zato i jesmo hrišćani jer upravo verujemo u to: da nam je to On omogućio i ujedno da je On i vrata na koja se ulazi.

    sada dolazimo do "nepovezanosti" zbog koje tvrdim da tekst ustvari ne daje odgovor na pitanje, jer kaže: "jasno je da hleb i vino u Liturgiji ne prestaju da u svojoj suštini budu hleb i vino. I kao takvi mogu da se ubuđaju i uskisnu.Ali upravo zato što smo i mi podložni istim takvim promenama, truljenju i propadljivosti, mi i predlažemo i prinosimo hleb i vino...." dakle ovde da zastanemo i prisetimo se početnog pitanja polemike, da li pričešće može preneti virus? Iz smisla citiranog, dakle ako hleb ostaje hleb, vino vino, i kao takvi mogu da se ubuđaju, a buđ je prisustvo patogena, šta je sporno u tvrdnji da isto tako mogu sadržati i externo unet virus? i onda nastavlja: "...da bi preko njih, u tajni evharistijskog prinosa okusili od netruležnog i životvornog hleba" naravno niko ne spori tu mogućnost koja je ljudskom rodu podarena spasonosnim promislom Spasitelja, ali mora se biti dosledan i postaviti pitanje ako se samo posmatra Hristološki aspekt, te vino i hleb koji suštinski ostaju vino i hleb, zašto se onda kada se primeti da su se ukvarili prosipaju odnosno ne upotrebljavaju?

    Zašto ne bi nastavili i upotrebili takvo vino ili hleb i ako je ukvareno? jer to je kod nas svakako od drugorazrednog značaja? Odnosno odakle nama čak pravo "bacanja" (ne korištenja) takvog hleba ili vina pošto je ono i dalje "validno" (ukoliko se posmatra samo jedan aspekt)? jer ako su osveštani i ako su za nas telo i krv, a ukvarili su se, ko nam daje za pravo da se prema njima ophodimo na taj način da ih ne u potrebimo?...

    mislim da je poenta jasna... ukoliko zdravorazumski koristimo samo ispravno (ne ukvareno) vino i hleb u savršavanju Tajne, dal je ne normalno primeniti istu zdravorazumnost i u pogledu nevidljivih mikroorganizama koje nosimo u sebi?

    stvar je u tome što je čoveku mnogo lakši, pitkiji i prihvatljiviji koncept ritualne vere gde ritual "nadjačava" propadljivost zemnog sveta, nego koncept vere gde je propadljivost čoveka i sveta postavljena kao vrhunsko načelo, odnosno kao maksimum sopstvene slobode, slobode da strada. sloboda vere, vera slobode.

    ako uporedimo Hristov put i naš put, On je išao ka krstu sa punom svešću da ga smrt čeka. mi kada prilazimo čaši imamo uvrnutu perspektivu "nema šanse" da nas smrt čeka. koliko se te dve perspektive preklapaju, odnosno koliko smo mi njegovi učenici, ostaje svakom od nas da razmisli.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    jako lep takst koji sasvim sigurno zavređuje posebnu temu, ali stavljam ga ovde čisto da se vide rasponi u kojima se krećemo i neophodnost ozbiljnog bavljenja ovom temom na korist nama i bogomisliju:

    Живо Тело Христово и опасност од епидемије

    2020-03-27-08.44.23.jpg?fit=810%2C990&ss Душе праведних у руци Божијој

    Када Свети Оци говоре о евхаристијском хлебу и вину, они не остављају ни трунку сумње да су они истински Тело и Крв Христова, иако ова чињеница није видљива људским оком. Евхаристијски дарови се „натприродно претварају у Тело и Крв Божију“ што „није могуће појмити другачије него само вером“ (св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 86). По св. Кирилу Јерусалимском свештеник изговара епиклезу над даровима, јер „све оно чега се дотакне Дух Свети, све се освећује и преображава“ (Мистагошка катихеза 5, 7). Реч Божија која је учинила да постоји оно што није постојало при стварању света може по св. Амвросију Миланском и да учини да оно што већ постоји постане нешто друго, тј. хлеб и вино – Тело и Крв Христова (О тајнама 4, 15). Св. Кирило Александријски каже да нам се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина само због тога да не бисмо били пренеражени видевши месо и крв на часној трпези (Коментар на Лукино јеванђеље 22). За св. Симеона Новог Богослова, Тело Христово „обожено и пуно живота“, чини бесмртнима све оне који се њиме причешћују (Химна51). По св. Николи Кавасили, хлеб и вино се претварају у исто оно Тело Христово које „је било распето, које је васкрсло и узнесено на небо“ (Тумачење Свете Литургије 1, 6). Једном речју, целокупно светоотачко предање православне Цркве је сагласно да су евхаристијски хлеб и вино истински Тело и Крв Христова (овде нисмо у могућности да улазимо у детаље тог учења и његов историјски развој). Неколико покушаја стављања ове заједничке вере под сумњу, који су се десили у највећој мери после пада Цариграда и под утицајем западне католичко-протестантске расправе о присуству Христа у евхаристији, су на ефикасан и бескомпромисан начин санкционисани од стране Цркве.

    Међутим, ако се у читању Отаца зауставимо овде, онда нећемо схватити шта заправо они имају да нам поруче оваквим својим учењем. Па тако, св. Кирило нам поручује: „примајућу божанске тајне којих се ви удостојисте, постајете сутелесници и сукрвници Христу“, и да се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина „да би ти, сјединивши се са телом и крвљу Његовом, постао Њему сутелесан и сукрван“ (Мистагошка катихеза4, 1 и 3). Дух Свети у Златоустовој анафори се призива „на нас и на предложене дарове“. Окарактерисан од неких научника као „евхаристијски ултра-реализам“, по ком је извор садржаја у путиру сâмо прободено ребро Христово, код св. Јована Златоуста води у следећи закључак: Христос из свог ребра ствара Цркву, као што је Бог од Адамовог ребра створио Еву (Беседа упућена новокрштенима 3, 17). По св. Кирилу Александријском причешћем постајемо „сутелесници Христови и једни других“ (Коментар на јев. по Јовану 11, 11). Св. Максим Исповедник не осећа потребу да посебно појашњава веру да дарови постају Тело и Крв Христова. За њега је најважније да пренесе следеће: „Светим Причешћем пречистих и животворних тајни показују се заједништво и истоветност с Богом кроз учешће наше очекиване подобности (Њему). Преко причешћа човек се удостојава да постане Бог од човека“ (Мистагогија). Св. Симеон Нови Богослов тврди да се причешћем обожујемо јер постајемо Христови сутелесници (Етички списи 1, 10). Следујући павловском предању, по св. Дамаскину, „будући да се од једног тела причешћујемо, сви постајемо једно тело (1 Кор 10, 17) и једна крв Христова и удови један другога, јер смо постали сутелесници (Еф 3, 6) Христови“ (Тачно изложење православне вере 86). Дакле, Оци нису ништа мање експлицитни кад се ради о реалности црквеног Тела Христовог формираног од конкретних људи у односу на реалност његовог Тела положеног у олтару на часној трпези. Шта више, сврха овог последњег је ово прво. Ако је евхаристијски хлеб истинско Тело Христово, то је због тога како би причешћивањем сабрани народ Божији постао и он истинско Тело Христово. 

    Вратимо се на тренутак на Тело Христово положено у олтарима наших цркава. Вековима је Црква развијала побожне и лепе праксе одношења према њему и његовог чувања. Хлеб који ће постати Тело Христово се спрема од најквалитетнијег брашна са великом пажњом. Евхаристијски хлеб и вино се стављају у посебно украшене сасуде који се користе искључиво за ту сврху, који се са пажњом чисте и чувају на посебном месту. Часним даровима се указује поштовање и поклоњење, они се прекривају лепо извезеним покровцима како би били у потпуности заштићени. У току причешћивања се користе убруси, како се ниједна кап и ниједна мрва не би просули или изгубили. Ако се не дај Боже деси да се причешће проспе, свештеник ће га са највећом пажњом покупити. Познато је да се у оваквим приликама дешава и то да свештеник устима са пода покупи причешће, да се место на које је причешће пало „омива“ више пута уљем и вином, да се спаљује одећа на коју је кануло итд. Праксе у оваквим приликама су различите, али сврха свих њих је да не остане ниједна једина честица светог причешћа која би била погажена, профанисана, „угрожена“. Освештани дарови за болесне се чувају у украшеним дарохранилницама која се постављају на место на ком ништа не би могло да им науди. Оваквим односом према евхаристијским даровима, Црква потврђује своју веру да су хлеб и вино истински Тело и Крв Христова према којима треба да се односимо са поштовањем и које треба заштитити од било које врсте опасности, профанисања, уништења.

    Међутим, шта је са другим Телом Христовим, оним црквеним, које је као што смо видели по Оцима ништа мање свето, истинито и достојно поштовања? Криза која је настала поводом епидемије корона вируса као да показује да у овом смислу нисмо у потпуности схватили Оце, да смо их можда парцијално читали или чак да нисмо имали снаге да их следимо до краја. Сведоци смо да су многи, како клирици тако и лаици, релативизовали опасност ширења вируса међу верницима која се налази у заједничким сабрањима. Овде нећу улазити у детаљну аргументацију за и против евхаристијских окупљања, причешћивања из исте кашичице у време епидемије итд, већ желим да укажем на менталитет који нас је довео у ситуацију да уопште и расправљамо о овим питањима. Како нам се десило то да ћемо панично скочити да „спасемо“ честицу животворног Тела Христовог када је она „угрожена“, тј. када падне са трпезе или из путира, а да ћемо се грохотом смејати и са презиром примати процене да су „честице“ живог Тела Христовог угрожене, па чак и доласком у храмове? Ако би са разлогом било саблажњиво видети свештеника који не реагује када би се не дај Боже изврнуо путир или дискос, колику тек сабалазан ствара видети оне који са лежерношћу примају вести о угрожености црквеног Тела Христовог? Како то да нећемо учинити апсолутно све да заштитимо сваку „честицу“ овога Тела, од којих су најугроженије увек оне најмање и најслабије, без да треба да нам неко намеће решења и начине за то? На крају крајева, да ли ми и даље верујемо да смо Тело Христово, или верујемо само да хлеб и вино то постају? Не треба заборавити да смо Тело Христово не само када смо сабрани на литургији и у тренутку причешћивања даровима, већ да то остајемо и онда када изађемо из храмова и вратимо се у свет (баш као што то остају и освећени дарови који се чувају за болеснике или Пређеосвећену литургију). Како то да ћемо се бунити што неко жели да нам ускрати свете Тајне на одређени период (чије се служење и причешћивање њима неће прекинути заувек, већ ће се наставити), а да нећемо помислити да ли ће црквено Тело Христово бити целовито када све прође и која ће бити наша одговорност у томе? И да ли се то наша вера претвара у пуку религију и ритуализам инсистирањем на одређеним литургијским праксама и формама? Да не буде забуне, праксе и форме нису небитне и увек су постојале у Цркви, али су и променљиве, а ванредна ситуација попут ове захтева посебну осетљивост и спремност на делање.

    О конкретним потезима које треба учинити како би се заштитило живо Тело Христово у контексту епидемије не можемо овде говорити, јер о томе треба одлучивати у складу са ситуацијом и препорукама струке. Као што знамо, многе од тих препорука су већ спроведене. Свакако треба имати на уму следеће: треба учинити све што је потребно, без устезања и без страха од потпуно депласиране осуде за неверје, јер је у опасности оно најсветије – Тело Христово. У оваквим приликама би требало посведочити веру по којој нам је животворно Тело Христово, за које се са разлогом са побожношћу бринемо и које штитимо, дато управо ради живог Тела Христовог, које сада треба заштитити и о коме треба са једнаком побожношћу водити рачуна. Притом треба имати на уму да је оно сачињено и од оних са можда мање вере и који се плаше и сумњају, и од грешника и несавршених, али и да за сваког од њих има места у њему. Ово Тело је сачињено како од великих, тако и од сићушних „честица“, које више него икада имају потребу да њему припадају и да не буду изгубљене, погажене и профанисане. Христос се оваплотио, и даље то чини у евхаристији на светотајински начин, управо да би себи присајединио, спасао и сачувао сваког од ових најмањих. А свакако не треба заборавити ни оне који нас са стране гледају на који ћемо начин сведочити љубав једних према другима, и према свету и човеку уопште. Када прочитамо сведочанства о вршењу евхаристије у време епидемије из различитих периода живота Цркве која су нам ових дана представљена у многим чланцима на ову тему, не можемо а да се не запитамо: да ли је могуће да смо ми хришћани 21. века најнеодговорнија генерација хришћана? Зашто нам се то догодило? Питање је комплексно, а проблем свакако лежи између осталог и у слабљењу свести о односу светотајинског и црквеног Тела Христовог.

    Свима је јасно да када ова криза прође, више ништа неће бити исто. Кроз ово искушење треба проћи тако да нам у устима не остане горак укус неповерења и сумње да нисмо учинили све како се Тело Христово не би окрунило, а због недостатка бриге и љубави међу његовим удовима. Ако учинимо све да сачувамо Тело Христово неповређено и неокрњено, и не изгубимо због саблазни и патње макар и најсићушнију његову „честицу“, оно ће из свега изаћи још компактније и још лепше, запечаћено међусобном љубављу и бригом једних за друге.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...