Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Презвитер Дражен Тупањанин: У сусрет празнику Успенија Пресвете Богородице

    121687043.jpg
     
    У календару литургијске године Православне Цркве ближи нам се спомен Успења Пресвете Богородице, који се по новом календару празнује 28. августа. Најприје ваља рећи да сам назив, тј. ријеч успење не означава  успињање, тј. пењање, већ се у нашој савременој употреби приликом назива овога празника задржао стари словенски облик  успение који означава уснуће, тј. жели се рећи да је тога дана успомена на догађај када је Мајка Божија заспала/успала у Господу. Другим ријечима, дан Успења сјећање је на смрт Марије, мајке нашег Спаситеља, а смрт се библијским језиком често назива сном (Мт.9,24; Дап 7,60; 1.Кор15,10…) те би се он на савременом српском језику звао Уснуће Пресвете Богородице.
     
     
    Ваља примијетити приликом осврта на иконично изображавање сцене Успења да  једна од специфичности иконе овога празника јесте и то да се ова смрт ликовно приказује, за разлику рецимо од сцене Христове смрти (или литерарног описа побједоносног мучеништва Стефановог у Дјелима светих апостола, над којим  људи побожни  учинише  велики плач (Дап 8,2), као по свему радостан догађај.  Ово само по себи  казује нешто о доживљају који је, у вези са смрћу Богомајке, Црква искусила, као и уопште доживљај личности њене у црквеној побожности и њеној теологији, без које (теологије) овога првог и нема, јер Откровење Божије, да бисмо га у мјери потребној за обраћење срца  разумјели, захтијева тумачење. Taкав приступ собом је показао сам Господ  а потом и  Његови апостоли, Оци Цркве као  и сви остали који су проповиједали и проповиједају и данас тумачећи Ријеч Божију, знајући притом  да вјера бива од проповиједи, а проповијед од Ријечи Божије (Рим.10,17).
     
    Штавише, формулисање циклуса празника Мајке Божије од стране црквеног предања доказ је важности богословске интерпретације, без које њени празници и не би могли да се нађу у кругу богослужбене године Цркве. Сљедствено томе, то је и снажан аргумент против оних тзв. „побожних“ који неразумно потцјењују теологију супротстављајући је предањској побожности као да то нису узајамно прожимајуће стварности у једној те истој благодатној атмосфери објаве новога живота у Христу. Такви, паролама мање више познатим и сличним, попут рецимо оне „пустите теологију, то је академско наклапање, пригрлите побожност и молитву, богослужење и пост“, заправо свједоче о  забрињавајуће суженом хоризонту схватања код дијела вјерника са којима имамо прилику да се сусретнемо у цркви или парохији, који за рачун једног хришћанског типа религиозности занемарују фундаметалну заповијест да љубимо Бога и свим умом својим (Мт.22,39;Мк.12,30;Лк.10,22). Ово љубљење Бога умом својим јесте неизоставни садржај хришћанског искуства живота за чије исправно разумијевање личност Богородице Дјеве виђена из перспективе саборног ума Цркве има немјерљив значај.
     
    Оно што Богородичине празнике, па тако и Успење, чини неодољиво инспиративним и привлачним за размишљање почива на чињеници да изворе за успостављање циклуса њених празника не налазимо децидирано описане у текстовима Новог Завјета. Описи неких догађаја њеног живота које Црква прославља : имена родитеља, зачеће св. Ане, Рођење, Ваведење, па на концу и само Успење, нису дио корпуса новозавјетног текста. Имајући у виду да она  јесте библијска новозавјетна личност чија се улога нарочито истиче у описима рођења и страдања њеног Сина (за разлику од других мјеста гдје се помиње релативно ријетко у поређењу са  рецимо Петром и ученицима), као и то да се празници везани за друге библијске личности могу непосредно пронаћи у тексту Писма ( нпр.рођење Јованово, Усековање, часне вериге Петрове, итд.) додатно изазовно бива питање мјеста, улоге и разумијевања ових њених празника. Јасно је да је за њихово позиционирање била потребна богословска интерпретација која је уобличила искуство и формирала теотокологију, ријеч Цркве о Богомајци и њен литургијски израз – празнике. Оно о чему то промишљање заједно са својим резултатима казује велико је и тиче се буквално свих нас хришћанки и хришћана јер говори о могућности сједињења са Христом, о охристовљењу или, ријечима једне од формулација  св. Павла – о облачењу у Христа (Гал.3,27). Свједочи, дакле, о могућности да будемо једно са Христом по његовој милости и вољи, у тајни Цркве. (Јн 17, 11, 21 -22).
     
    Имајући све напријед речено у виду, није необично што су Оци Цркве формирали учење о Богородици и њене свете празнике инвентивно, као рефлексију на Христов живот. Житијни опис Успења тако неодољиво подсјећа на јеванђељске описе васкрсења, посебно у тачкама које се тичу њеног празног гроба и одсуства апостола Томе, који је, као што је познато, посвједочио на нарочит начин васкрсење Господње.  Овдје се ради о истој животодавној матрици која Богородицу, а тиме и Цркву Њенога Сина, чини аутентичним свједоцима васкрсења и новог живота. Као што је њен син сагледаван очима апостолске вјере  као Нови или посљедњи Адам ( 1. Кор. 45-49) тако је његова мајка очима вјере раних отаца Цркве (Иринеј Лионски, Јустин мученик…) доживљавана као Нова Ева. Овоме се може додати и интерпретација неких савремених православних теолога (Џон Бер) који сцену из јеванђеља која описује Исусово предавање мајке на старање ученику кога љубљаше (Јн. 19, 26-27) види као израз богословске генијалности писца четвртог јеванђеља у којој под крстом није напросто (иначе именом непоменути) апостол Јован, већ Црква као љубљени ученик.  Црква дакле која постаје Он – Христос –  тајном сједињења његовог које Дух Божији педесетнички дарује  и чија мајка тајанствено бива мајком свих обучених у њеног Сина. (Слично тумачење може се узети у обзир у вези са описом пута у Емаус у Лк. 24, 13-35, гдје  непомињање имена Клеопиног сапутника представља и позив свакоме од нас да се придружи Исусу на путу на коме Он отвара Писма водећи ученике преко тумачења Писма до евхаристијског познања Њега као Месије народа Божијег). Химнографија Цркве са нарочитом пажњом и љубављу такође снажно подупире доживљај Пресвете Богородице као  Нове Еве и  Мајке вјерних. Ваља примијетити да је у, на почетку овога текста поменутој, икони празника Успења Спаситељ представљен у Слави Својој тј. једнако као на изображењима Преображења и избављења прародитеља из Ада (тј.васкрсења), дакле као Бог који прослављен оживљује своју мајку и своју Цркву благодаћу вјечнога живота.
     
    Овакав покушај богословског поимања Пресвете Богородице, дакле ње као живе свједокиње охристовљења, доступнога и нама као љубљеним ученицима Христовим, може у нашим данима да послужи и као мост у међусобном екуменском дијалогу Хришћана. ( Ово покушај  написано је са свијешћу да, по ријечима  Благовјештенског Акатиста: свака песма која се труди да се распростре на мноштво милосрђа Твог (Христе), доживљује пораз, што нико не смије да изгуби из вида, а што, опет, никако не негира заповијест о  љубљењу Бога свим умом својим, већ нас опомиње да избјегавамо фанатизам и његову пратиљу – искључивост).   Да бих јасније илустровао шта желим да кажем у вези са екуменским потенцијалом који произилази из онога за шта вјерујем да је исправно поимање мјеста Пресвете у Цркви послужићу се примјером из личног искуства. Наиме, у интернет кореспонденцији од прије неких десетак година са познаником, хришћанином, који припада протестантској пентикосталној традицији сазнао сам за његово искуство сусрета са теолозима римокатолицима у Сплиту, у Хрватској, коме су они, католици, били домаћини. Након прве сесије услиједио је ручак на почетку кога су католички теолози почели да пјевају Марији Богородици. Он је, да поновим његов израз остао констерниран јер никако није могао (слично већини хришћана из крила Реформације) да прихвати да неко може, уз све дужно поштовање према Марији, да јој се обраћа за молитвено посредовање јер Писмо каже да је један Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1.Тим2,5). Држим, ипак, поштујући традицију из које овај брат долази, као и његову освједочену посвећеност Христу, у коју сам имао прилику да се лично увјерим, да је овакав став недостатан управо стога што нема у довољној мјери у виду тајну охристовљења, Тајну Велику (Еф.5,32) у којој Христос, по ријечима Православне литургијске традиције бива  Онај који приноси и Који се приноси. Другим ријечима, предањско молитвено обраћање Богородици и Светима потврђује прије неголи негира Христа Исуса као јединог посредника на начин да је он један и многи у благодатном опиту Цркве, те је стога антагонизам по овом питању можда могуће превазићи или барем ублажити указивањем на ове аспекте нашег црквеног искуства. Сигуран сам да би се Мајка Божија томе радовала!
     
    Успење Пресвете Богородице, као и свеукупна перцепција њене личности у Цркви даје нам узбудљиву и радосну могућност да Свето Писмо истински доживимо као Књигу Живота, те да се Христов живот јави у смртноме тијелу нашем (2.Кор.4.11). Живот Христов, а Успење нас томе учи, бива, по ријечима Еп. Атанасија непоновљиво поновљен у сваком хришћанину, који је рођен, као и Исус,  од  Духа Светога и дјевичанске мајке – Цркве. Зато је и Његова дјевичанска Мајка истинска слика његове Цркве. Библијски текст, тако, на јединствен начин бива проширен у библијски догађај и богословски уобличен у истину празника Успења Пресвете Богородице. У том догађају људи треба да препознају своју наду као наду у апсолутну будућност  Новога Божијег Свијета, незалазнога Дана којег је Она, Пресвета Богомајка, Тајанствена Зора.
     
    (Овај текст је скромни прилог великом слављу Светоуспењског требињског манастира Тврдош, у знак поштовања према Светињи у којој сам и сам угледао Зору Тајанственога Дана)
     
     
    Презвитер Дражен Тупањанин
     
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...