Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Александар Милојков

    Пост - смисао и пракса

      По благослову преосвећеног Епископа западно-америчког Максима, започео сам писање на тему рецепције и актуализације Одлуке Светог и Великог Сабора на Криту, у вези питања поста. Оно што је Сабор одлучио доводим у дијалог са некадашњим предлогом нашег Патријарха Павла, у вези поста. Чланци се објављују у Православном мисионару. У прошлом броју објављен је први чланак, а у штампи је број са наставком, другим чланком на тему: Пост - смисао и пракса.

    Пост – смисао и пракса

    Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу.

    Патријарх Павле

    Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме.

    Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“

    О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви.

    Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима:

    „Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“

    Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење:

    „Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“

    Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле.

    Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу.

    Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу.

    Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“

    Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства.

    У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“

    Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности.

     Наставиће се...

    Александар МИЛОЈКОВ                                                    


    [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Пост – смисао и пракса II

    Указавши на смисао поста у Цркви, Свети и Велики Сабор је указао и на неопходност држања истог. Као подвиг, пост попут крштења представља један светотајински догађај умирања старог и рођења новог човека. Ако је суштина хришћанског битисања и догађаја Цркве прелазак из смрти у живот, сапогребење и саваскрсење са Христом, онда је јасно да је подвиг поста, као символ таквог битисања, неодвојив од оног бити хришћанин. Ово је и први закључак о посту нашег Патријарха Павла:

    1. Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.[1]

    Да би пост заиста и имао овакву светотајинску символику, он мора бити органски увезан у богослужбено живљење Цркве. Пост не сме постати аутономна и независна активност „по себи“, која би своју смисленост остваривала у индивидуалној самодовољности. Јер, ако је по речима Светог Климента Александријског неједење „символ умирања“, онда се наведена светотајинска символика мора заокружити и са устајањем новог човека у Христу. Символ тог устајања је свакако Свето Причешће, ка „истинско јело“ и „истинско пиће“ (Јн. 6, 55). Наш пост увек има свој почетак и свој крај. То је зато што пост представља подвиг. Подвиг као покрет. А двиг, кретање бива ради циља, ради мировања и покоја. Тај покој представља нови живот, а његово светотајинско присуство јесте Трпеза Господња. Ми „умиремо“ не да бисмо славили и величали смрт, већ да бисмо стигли до новог живота – да бисмо сели за Трпезу Господњу. Пост као подвиг има своју историјску димензију. Он није у себи самоме истина. Он се креће ка Истини. А та Истина Будућег Века јесте – Трпеза.

    Такође, као појам, пост се не сме свести само на уздржавање од хране и пића, већ мора подразумевати и активну „духовну компоненту“ личног преумљења (покајања) и одсецања свега онога што човека чини „старим човеком“. На то нас Свети и Велики Сабор јасно подсећа:

    Истински пост, као духовна дисциплина, повезан је са непрекидном молитвом и истинским покајањем... Пост без добрих дела је мртав... Пост се не исцрпљује само простим и формалним уздржањем од одређених врста хране...

    Значи, истински пост се, у целости, односи на живот верника у Христу и врхуни њиховим учешћем у Светом богослужењу, а посебно у Пречистим тајнама Божанствене Евхаристије.

    Будући, дакле, да представља суштински садржај светотајинског живота Цркве, питање постојања поста је ван сваког спора. Међутим, питање начина постојања поста као суштинског садржаја црквеног живота, стоји у слободи промисла саме Цркве. Под начином подразумевамо време, дужину и строгост поста у погледу уздржавања од хране и пића. Начин поста, односно то како, када и колико постити, јесте у власти пастирског старања о Цркви. На ово указује други закључак о посту нашег Патријарха Павла:

    2. Црква Христова, као „стуб и тврђава истине“, увек је била надлежна у погледу доношења општеобавезних одлука о дужини постова, као и о храни која се у посне дане може употребљавати.

    Ову чињеницу је врло важно знати и подсећати се на њу, како за црквене пастире, тако и за верни народ. Први, да се подсете да су позвани, али и дужни, да се старају о начину постојања поста у Цркви. Други, да се подсете да су позвани, али и дужни, да послушају глас својих пастира. Поготово, ови други, да не помисле да је начин постојања поста једнако непроменљив као и суштинско постојање поста, те да им то буде саблазан и мотив за непослушање Цркви.

    Управо тај начин поста у наше време представља важно питање, којим Црква треба да се бави и то из два разлога. Оба су једнаке важности. Прво питање се тиче устројавање начина поста у реалности савремених услова живота хришћана. Друго питање се надовезује на прво, а то је афирмација самог поста међу хришћанима. Свети и Велики Сабор је овај аспекат поста, дакле начин његовог постојања, оставио „одговорном расуђивању и пастирском старању“ помесних Цркава:

    ...оставља се помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења и благости, разрешујући, у тим посебним случајевима, евентуалну „горчину“ свештених постова.

    Шта се овде мисли под „посебним случајевима“? Мисли се управо на конкретне услове живљења хришћана у помесним Црквама. Ти услови живљења односе се како на појединце, и ту Сабор помиње потребу икономије „услед телесне болести и неизбежне нужде“, тако и на шире заједнице народа. Сабор овде помиње икономију због „тешких времена“, под којом можемо разумети различите друштвене, економске и друге животне специфичности шире заједнице, које би требало узети у обзир приликом одређивања начина поста хришћанима.

    Суштина поста и његова вредност као таква, не би смела да се поистовети и сведе на дужину трајања поста и на врсту хране од које се треба уздржавати. У црквеној пракси кроз историју, дужина, као и време поста нису били одувек исти. Тако, наш Патријарх Павле нам наводи примере установљења Васкршњег поста, као „најстаријег од свих вишедневних постова“, који је најпре, у другом и трећем веку, трајао од једног до неколико дана, да би у четвртом веку Свети Атанасије Велики говорио о његовом држању 40 дана. Ово је и ушло у канонско предање Цркве. Поред поста средом и петком, Ваксршњи пост је једини за који постоји обавезност, дефинисана 69. апостолским правилом. За остале вишедневне постове, Патријарх указује да се „нису појавили одједном“, нити „у дужини у којој данас трају“. Примера ради, заниљмиво је осврнути се на чињеницу установљења „најмлађег од вишедневних постова“, Госпојинског поста, да о њему „нема помена ни у Студеничком ни у Хиландарском типику нашег Светог Саве у XIII веку“.

    Даље, Патријарх указује да непроменљивости кроз историју не припада ни врста хране од које су се хришћани у посту уздржавали. Све ове чињенице нашег Патријарха наводе на следећи став:

    Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...

    На темељу овог става и у светлу наведених историјских чињеница, наш Патријарх Павле доноси следеће закључке:

    3. Пост средом и петком, посведочен најдубљом хришћанском старином и Светим Оцима, наређен 69. апостолским каноном и утврђен ауторитетом VI васељенског сабора, остаје безусловно и даље.

    4. Велика четрдесетница, такође наређена 69. апостолским каноном, остаје безусловно у целини; прва седмица без уља, а тако и Велика. Осталих седмица: среда и петак без уља, других дана на уљу, а суботом и недељом, сматрам, да би могли пристати да се дозволи риба мирјанима. За монахе би требало да остане, у погледу употребе рибе, као што је било до сада, евентуално да се допусти у недељу крстопоклону, или коју другу.

    Разуме се да болесницима, трудницама и дојиљама, као и радницима на тешким пословима и престарелима да остане као што је предвиђено до сада: уље и риба.

    5. С обзиром да се још у XII веку постови: божићни и апостолски били краћи, да црквенословенски Типик наводи како неки Устави прописују почетак божићног поста 10. децембра, а такође у XV веку и 20. децембра, поред тога да никаква општеобавезна одлука Цркве о садашњој дужини ових постова није донета, уколико се то питање постави, сматрам да би наша Црква могла пристати да божићни пост траје две недеље, а Петров једну. Госпојински да остане као што је, с разрешењем на уље, као што је речено за Велики пост. За монахе да остане строго правило као што је сада у погледу хране.

    Свети и Велики Сабор свакако је потврдио власт Цркве у овим питањима поста и исте оставио „одговорном расуђивању и пастирском старању“ помесним Црквама. Све ово даје легитимитет нашој помесној Цркви, да размотри питање начина поста у нашој црквеној помесности. У првом реду, како би сачувала и ојачала суштину и саму смисленост поста, али и како би га афирмисала у свом живом Телу. Радост је да у свему томе има ауторитет на који мирне савести може да се ослони – свог Великог и Светог пастира, Патријарха Павла.

    Наставиће се...

    Александар МИЛОЈКОВ                                             


    [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Поздрављам тему и потпуно се слажем са потребом скраћења постова за мирјане и разрешењима која се тичу како Васкршњег тако и осталих постова.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×