Jump to content
  • Дејан
    Дејан

    О узвишености православног богослужења

      Можда бих могао да додам да је богослужење природни начин постојања човека у коме дубоко проживљавамо своје богомдано назначење и улазимо колико је то могуће у овом биолошком и ограниченом начину постојања у тајну вечног Царства Божијег.

    Када поменемо богослужење, пре свега мислимо на Литургију, па бих зато рекао нешто на ту тему која је од кључног значаја за све хришћане, а посебно за нас монахе.

    Посебну радост доживљавам на недељним и празничним Литургијама када се причесте сва братија, а сада већином и сви поклоници који учествују у приносу дарова. Тада се заиста осећа права димензија Литургије у којој сви потврђујемо себе као део тела Христовог (Цркве) и проживљавамо тајну сапасења која се кроз Христа и у Христу збива у свима нама. Спасење није индивидуални чин и многи учитељи Цркве јасно говоре, да нас Бог препознаје само као личности тј. у литургијској заједници - Цркви, а не као индивидуе које живе у свету својих личних побожности, маште, а неретко и духовне обмане. Зато је Литургија и једина најпотпунија молитва, а наше личне молитве, подвизи, свакодневне активности и др. само су једна континуирана рефлексија тог чина који се продужује на све видове нашег постојања. У манастирима је суштина нажег живота управо у том литургијском начину постојања, који се са својим поретком и правилима продужује на наша послушања и читав наш унутрашњи и спољашњи живот. Отуда је веома жалосно да је баш у монашким круговима дошло до запостављања учествовања у причешћу, које се кроз историју често сводило на један приватни и моралистички чин (ваљда некакву потврду достојности или средство да напредујемо у нашем индивидуалном духовном животу). Евхаристија није средство спасења или "напитак" којим себе треба да ојачамо за подвиг, већ сама суштина спасења које бива једино у Христу и то у Христу као Цркви, заједници једних са другима.

    Да ли то значи да сви други видови духовног живота, лична молитва, подвиг, пост и др. нису важни? Наравно да не, али ово друго извире из Литургије и средство је које нам служи да продужимо литургијски начин постојања на целокупан наш живот. Данас често можемо да видимо јако супротстављене ставове између поборника евхаристијског и аскетског богословља. Проблем је у томе што је овај антагонизам потпуно вештачки и веома је штетан. Аскетски живот нас не спашава од вечне смрти јер да је тако онда би далекоисточне аскете били највећи светитељи. Подвизи нам служе као средство да бисмо контролисали своје страсти и усмеравали их у природном правцу (тј. претварали их у врлине) и тако потпуније учествовали у пуноћи литургијске заједнице у Христу. Подвизи нису никакав легалистички предуслов за учествовање у Евхаристији, али без труда да победимо своје самољубље, себичност, гордост и друге страсти у великој смо опасности да Литургију прихватимо као неку врсту приватног доживљаја и не уђемо у тајну колективног постојања у Христу. Просто речено, у опасности смо да се "причешћујемо недостојно", чувајући у свом срцу мржњу, завист, похлепу и све оно што нас одваја од љубави према другима. Нажалост, у данашњој црквеној пракси често је јако много морализма па се стиче осећај да неки хришћани верују да се спасавају управо својим подвизима, а не да су већ спасени у Христу и да тај дар спасења треба да прихвате кроз евхаристијски начин постојања. Овде имамо обрнуту перспективу, у којој је подвиг и те како важан, али на потпуно другачији начин. С друге стране, они, пак, који се боре против морализма у великој су опасности да потпуно маргинализују значај подвига, личне молитве и поста јер, авај, важно је и довољно само учествовати у Литургији, а подвизи су ваљда само за подвижнике и монахе...

    Евхаристијски начин постојања суштина је наше философије живота. У њој постојимо као личности само у заједници са другима у Христу и зато је Евхаристија изворииште нашег личног постојања. Колективни начин постојања у Христу је стога изражен у материји коју приносимо на Литургији јер су и хлеб и вино материје која не постоје природно у том облику, већ настају сједињењем жита са многих поља и грожђа из многих винограда (што се лепо помиње у једној од најранијих сачуваних молитава анафоре). Зато су евхаристијски дарови и симбол и суштина Тела Христовог и заједничким причешћем и ми се констутишемо управо као заједница у Телу и Крви Христовој. Наравно, не треба заборавити да то подразумева и остале Свете Тајне, посебно Крштење, којим улазимо у Цркву, остављајући биолошки и примајући црквени начин постојања. Отуда у Православној Цркви нема ванлитургијских форми поштовања евхаристијских дарова на начин како то постоји на Западу од Средњег века (тзв. адорација светог сакрамента). Ми сви опет и опет конституишемо себе као Тело Христово причешћујући се божанским тајнама и самим тим бивамо и баштиници победе над смрћу коју је Христос извојевао нас ради, јер само у Христу и са њим улазимо у вечно постојање. Колико ћемо као појединци истински учествовати у овој тајни зависи од тога колико смо читав свој живот саобразили овом начину постојања тј. себе возглавили у Цркви као заједници љубави. Зато за хришћане богослужење не сме да се сведе на ритуализам, емотивно уживање у лепоти богослужења и из тог разлога је православно богослужење иако богато и комплексно веома трезвено и врло прецизно структуирано. У том контексту, морам да кажем, крајње је нелогично да се Литургија у одређеним периодима историје Цркве сводила или још своди на ниво свечаног јутрења, на коме се само свештеник причешћивао док су остали побожно чекали да приме антидор.

    Често говорим верницима када дођу на Литургију у наш манастир да је учествовање у Литургији без причешћа веома недовољно. Када изађемо са службе сви идемо у трпезарију и тамо нико ко седне за сто, након што прочитамо молитву, не седи гледајући у храну већ нормално једе. Ако смо, како се често каже, недостојни Светих тајни, зар нисмо онда још недостојнији и земаљске хране. Замислите призор свечаног ручка у трпезарији где свештеник након прочитане молитве сам једе храну, а остали побожно гледају постављена јела, а потом сви заједно заблагодаре што су се наситили и на крају на изласку приме по мали комадић хлеба за благослов. Зар није логичније, ако већ нећемо да једемо, да не седамо за трпезу? Наравно, али тек онда схватамо колико смо изашли из заједнице. Литургија је трпеза Господња и ту треба да вреди исто правило и по томе се Литургија разликује од других богослужења. Ми долазимо у цркву да једемо, не зато што смо физички гладни, већ зато што је заједничко окушање исте хране или пића и показатељ и суштина те заједнице и љубави. Зато када примамо госте у кући, они се послужују јер знамо да је некултурно некоме доћи у госте и ништа од понуђеног не узети. Такође и ми као домаћини узимамо исто са њима, не зато што смо и ми гладни или жедни, већ да бисмо једући и пијући исто потврдили радост нашег сусрета. Сличну логику можемо да нађемо и у припреми за причешће. Када идемо на неки свечани ручак увек се лепо припремимо и обучемо свечану одећу. Зато се и за вечеру Господњу треба припремити, опростити ближњем, ускратити нешто телу да бисмо изразили љубав према Богу, уделити милостињу и сл.Пост и милостиња су увек били повезани јер ускраћујемо себи нешто да бисмо другоме дали. Наравно, ово нема никакве везе са пред-литургијским легалистичким и моралистичким "условима за достојно причешћивање". Подвиг мора да буде израз наше слободне воље и љубави. Црква је одредила правила поста као главни оквир и чување одређених правила није легализам ако та правила прихватамо као израз љубави према Богу и Цркви.

    Управо зато је у раној хришћанској пракси био обичај да они који учествују у приносу обавезно и приме свете тајне. Верници који су били под неком епитимијом остајали су у припрати после Литургије верних, а неправославни који нису у могућности да поделе са вернима божанске тајне, нису ни припуштани литургијском приносу. Верници су долазили у цркву не да би се само помолили заједно већ заблагодарили Богу и потврдили своје спасење у Христу. Јако је много нелогичности са којима се суочавамо са неким данашњим праксама и треба много радити да се богословски поврати што је више могуће аутентичан православни приступ Евхаристији.

    Архимандрит Сава Јањић



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...