Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • О разликама у обредима у богослужењу

    034.jpg
     
    О Светој Евхаристији =Литургији у Византији ми смо већ писали у 1. и 2. књизи Христос Нова Пасха (Требиње-Врњци 2007), и доносили Светоотачка сведочанства и Поретке Св. Литургије, углавном из старих рукописа, све до првих штампаних Служебника и Архијератикона (у 16. веку). Овде бисмо да изнесемо неке од проблема насталих око схватања Свете Евхаристије и служења Св. Литургије на грчком језичком подручју у позним вековима Византије и током Турског ропства браће Православних Јелинâ.
     
     
    Како смо видели у 1. књизи, Светоотачки текстови и први сачувани рукописи целосног текста Св. Литургијâ Василијеве и Златоустове, показују изворну једноставност, али и разноврсност у детаљима и појединим упутствима/„рубрикама“, тј. обичајима и поступцима у пракси служења, који не мењају суштински садржај и основне непроменљиве елементе Божанске Мистагогије, коју Црква Христова служи ради Причешћа=учешћа својих чланова у Телу и Крви Христа Богочовека ради спасења њиховог и свега света, све Божије творевине. Ова католичанска-саборна целовитост, богочовечанска свеобухватности Свете Евхаристије није битно различна у Литургијама Василијевој, Златоустовој, Јаковљевој или Марковој, које смо излагали и преносили на савремени српски језик.
     
    Питања која су искрсавала касније у Византији тицала су се више неких схватања око ове Божанске Тајне као истинског Христовог Тела и Крви, а која су покретале или изазивале поједине јереси, лична погрешна мишљења и тумачења, расколи, сусрети са Западним хришћанима, тј. Римокатоличком Црквом, Протестантском Реформацијом и Римском Контрареформацијом, а нарочито покушаји наметања Римске уније Православнима и реакција њихова на њу.
     
    Осврнемо се на једно важно питање (које код нас данас постаје актуелно), да се боље обавесте они који не познају добро историју Цркве и питања развоја Богослужебног поретка, разликâ појединих обичаја, локалних предања и навика, тј. онога што није делило Цркву у јединству вере и заједништву Духа Светога, како говоримо до данас у Светој Литургији.
     
    Навешћемо ставове Св. Иринеја Лионског, представника древне Цркве (крај 2 – почетак 3. века) и Св. Фотија Цариградског (9. век), из времена када су се пројавиле и догматске разлике у Западној, латинофоној Цркви, и када смо ми Словени крштавани и улазили у богослужбену традицију Истока и Запада.
     
    Св. Иринеј Лионски и Св. Фотије Цариградски
     
    Ови Свети Оци (2. и 9. век) јасно говоре да могу постојати разлике у обредима и службама=богослужењима, ако остаје неизмењена Права вера, те да се тим разликама не нарушава вера и заједница, тј. јединство Цркве, нити повређује или прекида општење у Литургијско-канонском заједништву и јединству исте Цркве.
     
    Ево шта о Светом Иринеју сведочи рани црквени историчар Јевсевије Кесаријски (почетак 4. века – Црквена Историја /надаље: ЦИ/ Јевсевија Памфила, књ. 5, 23-25. SCh № 41, Paris 1965):
     
    Говорећи да су Епископи, тј. Цркве, Азије (=западне Мале Азије), по древном предању држале празник спасоносне Пасхе 14. месеца Нисана, било који да је дан (тј. макар и заједно са Јудејима), када су и престајали са претпасхалним постом (који је тада био врло кратак), док су све остале Цркве у васељени, по Апостолском предању, држале Пасху у дан Васкрсења Господњег=Недељу, када су и пост завршавале, Јевсевије додаје да је због тога и око тога „било држање Саборâ и састанака Епископâ, и да су сви једнодушно писмима свима свугде саопштавали Црквено схватање (μιᾷ γνώμῃ δι᾽ ἐπιστολῶν ἐκκλησιαστικόν δόγμα τοῖς πανταχόσε διετυποῦντο=једном мишљу црквену одлуку изражавали преко писама свима свугде): да се ниједан други дан осим Дана Господњег (=у Недељу) не свршава (=празнује) тајна Господњег Васкрсења из мртвих, и да се само тога дана чини свршетак постова Пасхе“. Даље додаје: да су се тога држали у Палестини, Риму, Понту, Галији „где је епископовао Иринеј“, Коринту и „многи други Епископи, који су изнели једно исто мишљење и суд (μίαν καὶ τήν αὐτήν δόξαν τε καὶ κρίσιν), и једну исту одлуку донели (τήν αὐτήν τέθεινται ψῆφον), и у свију њих је било једно правило (ὅρος εἶς)“.
     
    Међутим, вели даље Јевсевије, Епископи Азије нису попуштали, и Поликрат Смирнски је писао Епископу Виктору и Римској Цркви писмо, у коме је изнео предање празновања Крсноваскрсне Пасхе (14. Нисана), које је њима дошло од Апостола Јована: „Ми, дакле, празнујемо непатворено тај дан, нити додајући, нити одузимајући. Јер у Азији су починули велики елементи (μεγάλα στοιχεῖα, тј. преминули су велики /=Свети/ људи), који ће васкрснути у дан Доласка Господњег, у који ће Он доћи са славом са неба и потражиће све Свете“. И даље набраја те Свете људе: Филипа Апостола (ДАп.21,8-9) „и две кћери његове, до старости девственице, и трећа кћи која је живела у Духу Светоме и која почива у Ефесу“, и Јована Јеванђелиста, „који почива у Ефесу“, и Поликарпа из Смирне, „Епископа и Мученика“, и друге „који у Смирни починуше“, и Епископа Сардског „Мелитона девственика, који поживе у Духу Светом, који почива у Сардима очекујући са неба посету (Христа) којом ће из мртвих васкрснути. Сви они су држали четрнаести дан Пасхе, по Јеванђељу, нимало не одступајући, него следујући канону вере (κατά τόν κανόνα τῆς πίστεως ἀκολουθοῦντες)“.
     
    Из текста је јасно да су сви овде набројани били Свети Божји људи, и да су се посветили иако су држали празновање Пасхе другачије од осталих Цркава – али нису имали другачију веру. Према томе, беспредметно је позивање појединих данашњих „ревнитеља“ наводно „старог предања“ служења Литургије, којег су се држали „наши преци, па су се посветили“, како веле ови данашњи „ревнитељи“, на што им ми одговорамо: да се они нису посветили због држања тог наводно „старог предања“ (јер је реч о новоуведеном пре 2-3 века), као што ни ми који се не држимо тог „старог“ а у ствари сасвим новијег предања богослужења, нећемо пропасти, јер разлика у тим детаљима није разлика у вери, него, штавише, како ће, мало даље, рећи Св. Иринеј: „разлика у посту – и обредима – потврђује  једномислије и веру“ (ἡ διαφωνιά τῆς νηστείας τήν ὁμόνοιαν τῆς πίστεως συνίστησιν).
     
    Даље Јевесевије наводи речи Поликратове о себи: како је он осми по реду Епископ из исте фамилије, и да „има(м) 65 година у Господу, и не боји(м) се оних који прете, јер су већи од мене рекли: Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп.5,29).
     
    Надаље додаје Јевсевије: „Потом је предстојатељ Римске Цркве Виктор изненада покушао да парикије (=Епископије) целе Азије, заједно са суседним Црквама, одсече (=одлучи) од заједничког јединства, као да су неправославне, и писмима је критиковао сву заједно тамошњу бра­ћу, проглашавајући их изопштенима (ἀκοινωνήτους). Али то не беше угодно свима Епископима. Они, зато, насупрот њему поручују да (треба да) мисли то што се тиче мира и јединства и љубави према ближњима, о чему постоје и њихова писма која строжије критикују Виктора (због његовог осионог понашања). Међу њима је и (Свети) Иринеј, који је од лица браће, коју је предводио у Галији писао, заступајући пак да треба само у Дан Господњи свршавати Тајну Господњег Васкрсења, али истог Виктора адекватно саветује да не одсеца (=не одлучује) све Цркве Божије које се држе предања старог обичаја (=Крсноваскрсне, а не недељне Пасхе), и много шта друго говори овим речима: „Није (било) само спорење око дана (Пасхе), него и око самог начина поста“.
     
    Даље Јевсевије описује догађај описан код Св. Иринеја: „Када је блажени Поликарп дошао у Рим, у време Аникита (епископа Римског: 155-166.г.), мада су имали и у неким другим стварима мале разлике међу собом, одмах су се измирили, и нису се ни у овом питању (=о празновању Пасхе) свађали међу собом, јер нити је Аникит могао да убеди Поликарпа да не држи оно што је, будући са Јованом учеником Господа нашег и са осталим Апостолима с којима се дружио, свагда (Поликарп) држао, нити опет да Поликарп убеди Аникиту да то држи, пошто је овај говорио да треба да држи обичај старијих пре њега. И пошто ствари стајаху тако, они заједничарише међу собом (ἐκοινώνησαν ἑαυτοῖς) и Аникита уступи Поликарпу у Цркви Евхаристију(=служење Литургије), очигле­дно из поштовања, и у миру се међусобно разиђоше, држећи се мира у целој Цркви сви, и они који су тако држали (=празновали Пасху) и они који то нису“ (=тј. нису тако празновали Васкрс). (Јевсевије, ЦИ 5,23-25).
     
    Ово мање-више понављају и црквени историчари Сократ и Созомен (крај 4. – почетак 5. века), који препричавају ове разлике око празновања Пасхе и око претпасхалног поста. Сок­рат (ЦИ 5,22. PG 67,625-641) притом додаје: „Циљ Апостолима није био да дају законе о празничним данима, него да уводе правилан живот и (право) богопоштовање… Они пак који су исте вере, разликују се по својим обичајима (и наводи разлике по Црквама о празновању, о посту, итд.)… Таква беше разлика по Црквама и о посту, а и о Сабрањима (συνάξεων) Литургијским такође“ (и наводи разлике, углавном о начину и времену служења Литургије и Причешћа, јер су неки служили и причешћивали се увече, пошто су претходно јели, што је веров. било на Агапама=Вечерама љубави). – Исто тако и Созомен (ЦИ 7,19) сведочи о разликама у празновању Пасхе и другим обичајима црквеним: „Сваки је како је уобичајио празновао, али се нису раздвајали у међусобном општењу/зајдништву (ἕκαστοι ὡς εἰώθεσαν ἑορτάζοντες, τῆς πρός σφᾶς κοινωνίας οὐκ ἐχωρίσθησαν)“. И додаје карактеристичан обичај у Александрији (засведочен и касније): „Чудно је и то код Александринаца: кад се чита Јеванђеље, Епископ не устаје (него седи), што код других нити сам дознао, нити чуо. А тамо Свештену Књигу чита само архиђакон, док у многим другим Црквама читају ђакони, а у другим Црквама само свештеници, док у званичним (=празничним) данима чита Епископ, као у Цариграду у први дан Празника Васкрсења“.
     
    . . .
     
    Ево и става Светог Фотија, Патријарха Цариградског, кума свих Православних Словена, који је за нас важан и зато што су у његово време Римски Епископи покушали да наметну само своју, латинску једнообразност новокрштаваним Словенима, док је Православна Црква из Византије ту била апостолски-саборно широка, и допуштала разноликост и богатство у испољавању богослужења, и конкретно Свете Литургије:
     
    У своме 1. Писму папи Николи (Писмо 288, из 861/2.г. изд. Laourdas-Westerink) Свети Фотије говори да је „од свих κοινωνία (=општења-заједништва) нај­боља κοινωνία τῆς πίστεως=заједница вере, и то је највећи узрок истинске љубави“. Такође и у 2. Писму (Писмо 290, изд. Laourdas-Westerink) он почиње сличним речима: „Од љубави заиста нема часније ни драгоценије тековине“. Изложивши у 1. Писму своје Исповедање Правосла­вне вере(по устаљеном обичају да то чини сваки новоизабрани Црквени поглавар и о томе обавештава остале Патријархе), он ипак наводи неке разлике које већ тада постоје у Западној Цркви, као што су: пост у суботу, рукоположење ђакона директно за Епископа, као и поједине разлике у богослужењима и празницима, додајући да „оно што неко није примио као закон, то и не држи, зато што није ни примио, и од њега се за то неће тражити одговорност“.
     
    Већ је Трулски Васељенски Сабор 692.г. забранио нека новачења у Римској Цркви: 13. Каноном обавезни целибат, и 55. Каноном пост у суботу. Римска Црква то није прихватила и своју другачију праксу је наставила, што показује доба Св. Фотија, али због тога ипак није прекидано општење међу Црквама, нити саслуживање (пример Св. Браће Словенске), па ни ревнитељи Св. Канонâ монаси Студити нису на то указивали, нити општење са Римом прекидали. Наводимо овде карактеристичан о томе већи одломак из Фотијевог 2. Писма папи Николи: „Ако постоји заједница (κοινωνία) у најглавнијим стварима (καιριωτάτοις), она је јако потребна и не треба да буде новачена (ἀκαινοτόμητος), док у осталим (мање важним) стварима не треба да се много испитује различитост(πολυπραγμονεῖν ἑτερότητα). Јер заиста треба све оно, што је свима заједничко, нужно држати и чувати, а пре свега оно што се тиче вере, где и најмање скретање јесте грешење смртним грехом. Но има и нешто посебно што неки држе, па је штетно преступање онима којима је дато да то држе; онима пак који то нису примили, није за осуду ако то не држе. А што је неко од Отаца посебно изложио, или је неки Помесни Сабор одредио, ту онда није сујеверно схватање оних који то држе, док онима који то нису (од Отаца) примили, па то и не држе, није им опасно“ (PG 102,604). И мало даље: „Тако, оно у чему није вера негирана, то и није отпадање од опште и Саборске одлуке“ (102,605). И опет мало даље: „Када неки други држе друге обичаје и законе, онда не треба ни чуваре истих окривљавати, нити оне који то нису (од пре) примили оптуживати“ (102,605).
     
    Овим Св. Фотије очигледно признаје легалност различних локалних црквених предања и обичаја, не сматрајући то разлогом неопштења или прекида заједништва. И додаје: „Оно у чему није поречена вера, то није одступање од заједничке, католичанске (=свеопште) одлуке (καθολικοῦ ψηφίσματος), јер се код разних (Цркава) држе другачији обичаји и узакоњења“ (PG 102,59 и 605). Даље у истом 2. Писму Фотије спомиње разлике у литургијској пракси и црквеним молитвама и, како изгледа, већ тада разлику у епиклези (τὰς τῶν λειτουργῶν ἐτερότητας, τὰς ἐν ταῖς εὐχές, τὰς ἐν ταῖς ἐπικλήσεσι), али одмах додаје: „Мада се кроз њих (=кроз те разлике) – о чуда! – заједнички хлеб (Св. Евхаристије) претвара у Тело Христово, и заједничко вино (Св. Евхаристије) бива Крв Онога Који нам ју је са водом излио као искупљење из Свога ребра“ (Јн.19,34), – па даље продужује Свети Патријарх: „разлика и другачијост овога што наведосмо не спречава да оно, над чиме се оне (молитве, тј. Св. Тајне) врше, прими једновидну и боготворну Благодат Духа Светога, ни увећану, ни измењену“ (τὴν ἑνοειδῆ καὶ θεοποιὸν χάριν τοῦ Πνεύματος ἀπληθύντως τε καὶ ἀπαρραλλάκτως ὑποδέξασθαι – PG 102,602).
     
    Очигледно је из наведеног текста да учени, донедавни професор, Свети Патријарх Васељенски Фотије добро познаје праксу Западне Цркве, и да конкретно има у виду различите Евхаристијске анафоре, које на Западу и у Риму нису биле истог облика и обрасца са, од древности, устаљене у Византији четири Свете Литургије. Ипак, све ове наведене разлике нису спречавале евхаристијско-канонско општење, јединство, заједништво Цркве Истока и Запада. Значајно је такође да Св. Фотије, у наставку истог 2. Писма папи Николи, спомиње и одлуке Прводругог Сабора 861.г. и подсећа Римског Епископа на „држање Црквеног благопоретка и канонске исправности“ (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας καῖ τῆς κανονικῆς εὐθύτητος), те тражи да убудуће папа не прима „без препоручних писама оне који одавде (из Цариграда) долазе у Римску Цркву“, да би се тако „очувао канонски благопоредак и утврдило братољубље“ (ἡ κανονικὴ εὐταξία διαφυλάττοιτο καὶ ἡ φιλαδελφία κρατύνοιτο. PG 102,617).
     
    Патријарх Фотије овим жели да, с једне стране, спречи калуђерску недисциплину, беспоретке и расколе, које су у Цариграду углавном калуђери донедавно стварали (најпре Студити), и с друге, да Римском папи ограничи узурпирање права мешања у питања Цариградске Патријаршије. Овај захтев ће Св. Фотије поновити и мало касније, у 1. Канону Великог Сабора у Св. Софији 880. године. (Канони Прводругог Сабора 861.г. (нарочито 13. и 14), као и 1. Канон Сабора 880.г., могу се видети у нашем преводу „Свештени Канони Цркве“, изд. 2005).
     
     
    *Владика Атанасије (Јевтић), Христос Нова Пасха. Божанствена Литургија – Свештенослужење, учешће=причешће, заједница Тела Христовог, књига 4, Требиње-Врњци 2009.


    User Feedback

    Recommended Comments

    There are no comments to display.



    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...