Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе!

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности, да имаш приступ затвореним форумима

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • О новој књизи протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића "О хришћанском и грађанском идентитету"

    Gojko-Perovi%25C4%2587-YouTube-3.jpg
     
    Недавно је из штампе изашла књига протојереја – ставрофора Гојка Перовића “О хришћанском и грађанском идентитету”. О овој књизи у дневном листу Дан своје импресије изнио је проф. др Драган Јаковљевић.
     
    200221.b.jpg
     
    Историјски гледано, значајни фактори, којима је била ношена друштвена генеза секуларизовања су по свој прилици прије били ван когнитивног, него пуко космолошко-светоназорног профила. Наиме, секуларизовање је изворно представљало процес једног превасходно економског и правно-политичког развлашћивања црквених институција. Тако је на његовом почетку стајало одузимање замашних привредних добара од манастира и цркве, те њихово национализовање, подржављење. Као и разрешавање правнополитичког поретка од дотадашњег директног црквеног патроната. (Као што је добро познато, и сам термин “секуларизација се је по први пут појавио управо у контексту преузимања великих дјелова црквених посједа и имовине од стране државе, те склапања Вестфалског мировног уговора (1646-1648). Неки теоретичари религије су иронично примијетили, да је одвајање државе од цркве притом било неопходно већ и из пуко техничко-оперативних, трансакционих резона: Наиме да би могла да узме црквену имовину и пренесе је на себе, држава се претходно морала издвојити из дотадашње институционалне испреплетености са црквом. Иначе би узимала од себе саме!)
     
    Прво је по свој прилици био економски интерес ондашњих држава, одн. носилаца власти. Друго је пак било диктирано и прагматским политичким резонима обзиром на појављивање и истодобно дјеловање више паралелних конфесија, одн. цркава (нарочито након расцјепа у западној хришћанској цркви) унутар једних те истих друштвених заједница. Тако да се наиме појавила потреба, да се политичко-правни поредак у будуће не идентификује са једном од њих, већ да се стави изнад тих религиозних диференција. Дакле, да држава буде конфесионално неутрална! А то је онда са своје стране изискивало посезање за једним превасходно свјетовним, ванрелигијским легитимисањем поредака.
     
    Најзад ваља имати у виду и околност, да су процеси секуларизовања започети у ситуацији друштвене исцрпљености претходећим дугим вјерским ратовима, као и уз очитовање неких интерних слабости црквених институција. Овакве околности су са своје стране такође упућивале у правцу наступајућег посвјетовњења друштвеног поретка.
     
    На дјелу је дакле био један вишеслојни дугорочни културни процес ношен хетерогеним, плуралним чиниоцима и њиховим садејством. Процес, који је коначно нашао свој уток у концепту грађанских друштава. Наиме, секуларност модерних друштава је била овјерена њиховим конципирањем као грађанских заједница, почивајућих на грађанском идентитету правних особа, носилаца држављанства и одговарајућих универзалних људских права као и даљих посебних права предвиђених позитивним законодавством свагдашњих држава. Тако да су у савременој Европи несекуларне државе у јасној мањини, какву чине земље попут Данске, Малте, Грчке… Поред извјесних лимита крајњих домета његовог дјеловања који су се у међувремену очитовали, секуларизовање је донијело и несумњиве позитивне помаке у односу на негдашњу теократију, фундаменталистичку сплетеност државних и црквених институција. (…) Додатни идеолошко-свјетоназорну подлогу за секуларизам пружиле су најзад и љевичарске идеологије социјалистичког профила са својим препознатљиво уздржаним ставом према религији па тако и у бившој СФРЈ. С обзиром на последње, секуларизам је у бившим чланицама југословенске федерације представљао и једно наслеђено културно добро, које упркос распаду негдашње државне заједнице, урушавању поретка државног социјализма у свијету, те побољшаном положају вјерских заједница, није било стављано ван снаге. Напротив, секуларизам, свјетовност државности и одвојеност цркве од државе остају темељне одреднице и новообликованих друштвених поредака у негдашњим југословенским републикама.
     
    Како пише Перовић, држава и Црква сада коегзистирају, “могу и требају да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Митрополит Амфилохије је пак у једном недавном, запаженом интервјуу (“Вијести, петак 24.01.2020) разборитим начином утврдио: Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну [Цркву и Државу од било каквих непромишљености, и сад и у будућим временима.
     
    Према томе, Црква треба уважавати државни поредак, а Држава црквени поредак, и то је пут одолијевању са једне стране религиозно-фундаменталистичким, те са друге стране етатистичко-интервенционистичким искушењима, са тоталитарним претензијама. И модерна демократска друштва налазе начина, да те двије врсте искушења принципијелно сузбију и превладају полазећи од секуларне традиције и демократске форме организовања друштва.
     
    Када се пак ради о посебним питањима својине, то би према Перовићу значило следеће: “Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити!”
     
    Како је сада дошло до тога, да у једној секуларној држави владајућа политичка елита (уз то још са љевичарским идеолошким предзнаком!) у програм свог дјеловања уврсти активно помагање стварања једне одређене цркве, могао би бити предмет једне обухватније анализе – за коју се извијесни ослонци могу наћи и у овдје представљеним текстовима Г. Перовића. У том погледу, он поставља питање:
     
    “Једно ми није јасно, и ево питам гласно шта ће таквој идеологији државна Црква?”
     
    Дакле, једној идеологији љевичарског политичког профила која тражи и налази прикључак на интернационалне љевичарске политичке групације и покрете у Европи и свијету. Да ли би одговор на дато питање можда требало потражити у притисцима и утицају извијесних екстерних чинилаца на политичке партије које чине владајућу елиту? Чинилаца, којима је идеолошко наслеђе љевице страно, али који су своје схватање односа Цркве и државе изгледа успјели потурити владајућој политичкој гарнитури као наводни “виши државни интерес који би као такав самим собом налагао безусловно спровођење! Занимљиво је, да на по свом профилу фундаменталистичке пароле које се износе у јавности, попут “Нема [државе] Црне Горе без црногорске цркве, изостају реаговања и довођења у питање од стране многих вајних “грађанских интелектуалаца”, “аналитичара”, “социјалдемократа”… Напротив, сви они на такве радикалне прокламације ћуте као заливени, тиме прећутно изражавајући свој пристанак на те упитне и анахроне идеолошке шаблоне, те по свој прилици и своју подршку истима.
     
    У сваком случају, смјело би бити јасно, да се претходно назначеним настојањем наше политичке елите практично видно искорачује из пројекта свјетовне државе, фактички нарушава њена секуларност. Све и када би на дјелу била једна само привремена девијација, ради се ипак о далекосежно важном, принципијелном питању које оставља простор озбиљним дилемама у погледу крајњег учинка и даљег историјског хода друштва. Јер, једна је ствар када било која политичка партија исказује симпатију или штавише и извијесну политичку подршку настојању да се створи нека нова вјерска заједница, црква. Нешто друго је међутим, када се почињу користити расположиви државни инструменти за практично изнуђивање одређених решења у датом смислу, њихово дјелатно инсталирање у друштвеној стварности. И тиме државни апарат, њему доступна средства дјеловања и принуђивања попримају функцију повлашћеног сервиса ове или оне конфесионалне заједнице, њима својствених тежњи. У читавој историји западне циливизације, цркве пак нису стварали политичари, него духовници, пророци и њих слиједећи вјерници. Идући супротним путем, забраздило се је пак у позицију државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота, каква је неспојива са концептом свјетовне државе. Консеквенце једног таквог рискантног интервенционизма ваља сада сагледати, те процијенити њихову пожељност одн. спојивост са прокламованим друштвено-политичким поретком, као и прихваћеним циљевима друштвеног развоја.
     
    Аспекти односа цркве и државе у секуларном контексту
     
    Но, да ли сад институционална одвојеност цркве од државе мора да значи и потпуни јаз, њихову узајамну отуђеност у друштвеној пракси? Како је лијепо на то указао велики протестантски теолог Карл Барт, држава по себи ипак није атеистичка (религионслос) већ прије надконфесионална (ииберконфесионелл) творевина. Не могавши се у име државног резона појавити као прокламатор одређеног погледа на свијет и једне државне религије, она у односу на конфесионалне различитости пактикује трпељивост и у оквирима позитивног права свим црквеним заједницама “у начелу осигурава једнаку слободу”. Барт додуше овдје превасходно има у виду различите хришћанске конфесије (попут католицизма и протестантизма). Но, његово запажање би, како ми се чини, у принципу могло бити уједно протегнуто и на остале вјероисповијести какве затичемо у одређеним државама, па тако и у нашој. Утолико од мене заступано гледиште иде корак даље од онога што је заступао сам Барт, остајући при том, како вјерујем, ипаку духу његовог упућивања. (…)
     
    Перспективе дијалога
     
    Подржавајући објављивање ове збирке текстова Г. Перовића, сматрао сам, да они могу допринијети једном стручно утемељеном и разложном сагледавању низа релевантних питања из историје православља као и односа цркве и државе у овој средини. Полазећи од разјашњења неких темељних појмова и историјских околности, чије разумијевање чини претпоставку потребног споразумијевања на нашој друштвеној сцени. Ти текстови су и иначе већ по свом првом појављивању били наишли на добар пријем у јавности. Рекао бих, већ по основу свог изразито одмјереног стила, али уједно и доследног поштовања историјских датости те избјегавања екстремистичких солуција. Охрабрујуће је, када тако профилисане поруке долазе од ректора Цетињске богословије. Нека стога објављивање ове збирке пружи подршку даљем конструктивном интелектуалном дјеловању овог младог хришћанског интелектуалца, те уједно подстицаје осмишљавању јавног дијалога о низу важних питања везаних за позиционирање и дјеловање хришћанске религије у савременим друштвеним условима. (Наравно, и једном складном уређивању суживота са исламском конфесијом.)
     
    У овдје републикованим текстовима се разматра низ важних тема. Па тако након појашњења појма “аутокефалности”, његовог правог значења те историјског контекста стицања исте, Перовић даље јасно констатује и “двојност националног идентитета код Црногораца”. Притом утврђујући, да он “не може бити тема неког акта или указа”, те да га држава не треба покушавати “нормирати. Што свакако представља коректан став по датом питању. Па ондау једном аутентично демократском тону закључује: “Зато, ако нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Тиме се у ствари заступа једно шире, хуманије и далековидије сагледавање питања иденититета, с оне стране скучено-екстремистичких погледа прожетих острашћеношћу, као и безобзирном тежњом да се максимално искористе постојећи односи политичке моћи у друштву. Наиме, у прилог једном идентитету, а на уштрб другога идентитета. Једном тежњом дакле, која је иразито неправична и морално спорна.
     
    У претходно изложеном контексту би смио бити сасвим јасан значај одлучног отварања питања највећег живог европског филозофа, Јиргена Хабермаса о томе, шта секуларни ум може да научи из религиозног наслеђа хришћанства и јудаизма. Даље питање би гласило, којим све путевима унијети осмишљавајуће и усмјеравајуће врједносне потенцијале религије у укупно културно саморазумијевање модерних друштава? То су крупна, колико могу да сагледам данас још не до краја већ одлучена, и према томе добрим дијелом отворена развојна питања.
     
    Претходно нам пак ваља превладати искрсле напетости и неспоразуме у погледу односа Цркве и државе у Црној Гори. Вјерујем, да ова збирка текстова, како својим садржајима тако и одмјереним начином излагања може пружити релевантан допринос таквим настојањима. Те вођењу једног рационалног, стрпљивог и толерантног, помирљивог дијалога о отвореним питањима која заокупљују пажњу јавности. Уз узајамно уважавање Цркве и државе, напоредог поштовања како конфесионалног, тако и свјетовног поретка. У знаку једног таквог надања, ову збирку текстова ваља препоручити ширем интересовању.
     
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...