Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Архимандрит Сава Јањић
    Архимандрит Сава Јањић
    Sign in to follow this  

    О греховима за које нисмо били свесни и о спознаји највећих животних и научних истина

      Питање:

      Оче Саво!

      Јављам се на овом форуму као лице које је касно схватило да га је у животу само Бог спасио и молитве добрих људи. Ту стајем и сво моје даље расуђивање покушавам да ставим под властите ноге и да послушам савјете искусних духовника и прекаљених вјерника. А питања има много, између осталог, као носиоца научне титуле и ствараоца, првенствено ме интересује како се може окајати гријех настао у налету стваралачког заноса, чију тежину човјек можда и није знао у тренутку његовог чињења? И даље, да ли спознаја стварности, па и највећих животних и научних истина долази искључиво с благословом од Господа?

      Оче Саво, да сте живи и здрави

    Одговор:

    Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно

    живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола.

    Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу.

    Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.

    Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом.

    Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.

    Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)

    Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:

    "А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април)

    Извор: Поуке.орг


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве

  • Статистика члановȃ

    23308
    Сви чланови
    8610
    Највише на сајту
    Слађана023
    Најновији члан
    Слађана023
    се придружио
  • Тренутно на сајту   0 чланова, 0 Скривених, 197 Госта (Погледај целу листу)

    There are no registered users currently online



×