Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Отуђена институција или икона Царства

    mir.jpg
     
    Улога и мјесто СПЦ у нашем друштву је важна и актуелна тема. Тој теми је посвећен текст Владимира Цветковића Да ли је СПЦ отуђена институција. Овај текст доноси неколико теза на које је потребно детаљније обратити пажњу.
     
     
    Аутор на почетку поставља питање да ли СПЦ, попут осталих државних институција, може да буде отуђена од партикуларних група које, користећи њене ресурсе, раде на постизању сопствених циљева који нису у интересу Цркве. Као прво, погрешно је посматрати СПЦ као тек једну од државних институција, будући да њена улога, као помјесне Цркве, високо надилази државни институционални оквир. Свакако да појединци или групе који припадају Цркви могу да злоупотријебе свој положај да утичу на потезе који су противни бићу Цркве. Али то не значи да тиме Црква постаје отуђена институција и сведена на средство за постизање партикуларних циљева. Утисак је да аутор посматра СПЦ искључиво као друштвену институцију изузимајући из вида да она врши своју мисију иконизујући Царство Божије које се опитује на сваком евхаристијском сабрању.
     
    Говорећи о односу држава региона према СПЦ аутор каже да тај однос у великој мјери одређује начин на који она заступа „свој интерес“ а то је „ступање људског рода и творевине у заједницу с Богом.‛’ Интерес или боље речено, задатак и мисија Цркве је принос свијета и човјека Оцу, кроз Христа у Духу Светом. Начин остварења тог задаатка није одређен законом нити било каквим односом државе према Цркви, него се он врши и остварује светотајински, у литургијском заједничарењу Бога и човјека.
     
    Непријатељски однос појединих држава према СПЦ (Црна Гора, Македонија и сепаратисти на Косову), по Цветковићевом мишљењу, доводи до тога да СПЦ, одговарајући на такав однос добија улогу „политичке религије“ и тиме се отуђује од своје изворне мисије и улоге. Ако се осврнемо на историју Цркве видјећемо да она обилује примјерима непријатељског става државе према њој, који је често доводио до страшних прогона хриишћана. У тим условима Црква се није претварала у „политичку религију“, нити се прилагођавала државним законима него је непоколебљиво стајала у свом исповиједању и тада давала своје најљепше плодове. Различит однос неке државе према СПЦ доводи до одређеног одговора и, условно говорећи, одређеног „става“ Цркве али то не значи да тиме Црква нужно изневјерава своју мисију и претвара се у политичку религију и идеолошку институцију. Уосталом, Цркву чини и народ који живи у датим друштвеним и (гео)политичким околностима и понекад глас Цркве може да добије „политички“ тон што не води нужно ка политичкој функционализацији њене мисије. Појединачни иступи црквених клирика или вјерујућих чланова Цркве, не значи да Црква постаје политички инструмент у рукама неке политичке групације.
     
    Аутор даље износи тезу да СПЦ у јавном простору Србије и Републике Српске „најчешће игра улогу грађанске религије, која се огледа на њеном учешћу у одређеним државним комеморацијама, попут обележавања годишњица од ратова, устанака или страдања, чиме се овим секуларним догађајима даје религијски карактер пожртвованости.„Да ли то, по аутору, значи да се улога СПЦ у Србији и Републици Српској исцрпљује кроз учешће у државним комеморацијама и обиљежавањима значајних датума из историје. А шта је са њеним богослужбеним и светоотајниским дјеловањем које је од примарног значаја кад се говори о присуству Цркве у друштву и држави? Присуство Цркве на секуларним догађајима може да „допринесе легитимитету државе“ али тиме не угрожава своју мисију, како то закључује Цветковић.
     
    Он указује и на штетност било којег облика национализма по мисију Цркве и њену улогу у друштву. Тачно је да су национализам и етнофилетизам појаве које су стране природи Цркве и које угрожавајуњену саборност, као једно од основних њених својстава. Међутим, историјске околности су довеле до тога да су одређене Помјесне Цркве добиле у свом називу предзнак који сугерише на националну припадност највећег дијела њених чланова. Но, оне тиме не постају националне Цркве. На примјер, СПЦ, као канонска Црква у Црној Гори није национална Црква, тј. Црква једне нације (у овом случају српске). Потврда тога јесте управо чињеница да у Црној Гори постоји значајан број оних који се изјашњавају национално као Црногорци а осјећају и потврђују припадност СПЦ. Управо зато што је СПЦ аутентична и истинска Црква на овим просторима, вршећи своју мисију на аутентичан и исправан начин, она свједочи присуство Царства које постаје причасно вјерницима ма којој нацији они припадали. А покушаји употребе црквене институције зарад политичких или других циљева у самом старту постају анти-црквени, супротни њеном бићу и природи и као такви сами себе осуђују на неуспјех.
     
    СПЦ не служи српском национализму, она свједочи духовну традицију Хришћанске цркве, приводи људе Богу, призива на јединство онда када свједочи Христа у Коме су сви једно и у Коме нема Јудејина ни Грка (Гал. 3,26). Често они који СПЦ замјерају етнофилетизам због префикса „српски“ у њеном називу, као да намјерно занемарују чињеницу да је наша Помјесна Црква вишенационалнаи да је одликује васељенскост. На нама је да својим трудом на остварењу мисије Цркве допринесемо борби против етнофилетизма и сваког облика вјерског национализма.
     
    На крају текста, аутор се окреће теми сусрета Цркве са савремним изазовима пред којим стоји хришћанска породица и брак, као и друштво у цјелини. У том контексту он каже да Црква у суочавању са савременим изазовима или позива на повратак друштвенима моделима из прошлости, или на њихову примјену у садашњости, што је метод који Цветковић карактерише као фундаментализам или конзервативизам. Не можемо да се сложимо са оваквим ставом јер позивање и подсјећање на друштвене моделе у прошлости немају карактер фундаментализма и конзервативизма уколико су ти модели освештани вјековним црквено-предањским духом.
     
    Када је, на примјер, у питању однос према хомосексуализму, Црква ће наравно да осуди тај гријех као уопште сваки гријех, не осуђујући и не одбацујући a priori носиоце тог гријеха, него напротив, позваће их на покајање. Њихово остајање у одбрани и пропагирању те пошасти и при том захтијевање да се то прихвати као нормална појава и вриједност, просто је немогуће. Свето Писмо јасно каже: Не варајте се: ни курвари, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни аџувани, ни мужеложници, ни лупежи, ни лакомци, ни пијанице, ни кавгаџије, ни хајдуци, царство Божије неће наследити (1Кор. 6, 9–10). Ова јеванђелска ријеч је вјечна, непромјењива и темељ је црквене проповиједи и њеног односа према девијантностима о којима је ријеч.
     
    Нејасно нам је зашто аутор сматра да је позивање на традицију „страх пред савременошћу.“ Позивајући се на освештану традицују (Предање), Црква се „позива“ на Христа који је увијек савремен и увијек исти, јуче данас и довијека (Јевр. 13, 8). Цветковић је у праву када каже да „адекватан хришћански поглед на сексуалност мора да укључује свест о тајни људског бића, створеног по образу Божијем, чиме се комплексност људских веза не да свести на људску сексуалност и просуђивати једино на основу ње.“ Али потребно је нагласити да је једини адекватан хришћански поглед на сексуалност човјека онај који се заснива на библијско-светоотачкој хришћанској антропологији у чијем средишту је учење о човјеку као икони Божијој.
     
    На овом мјесту Цветковић износи једну тврдњу која је више него спорна: „При промишљању сексуалности, што укључује и истополне везе, не треба смести са ума Божији позив људима да следе различите путеве.“ Да ли је један од тих „различитих“ путева и прихватање као нормалних истополних веза и бракова? У неком новом „либералном и демитологизијућем“ богословљу можда и јесте, али је сотириолшки значај таквог „богословља“ упитан. Црква и црквено предање се не отуђују позивањем на традицију и указивањем на погубност сексуалних девијантности, већ се од Цркве отуђују они који те девијантности бране као избор достојан човјека.
     
    Слободан Лукић
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...