Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Свети Петар Цетињски и рат

    Rezultat slika za миÑÑÐ¾Ð¿Ð¾Ð»Ð¸Ñ Ð°Ð¼ÑилоÑиÑе

    Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања.

     

    Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште.

    У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје.

    Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје.

    Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност.

    Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског.

    Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата.

    Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем.

    Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата.

    Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа.

    Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори.

    И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет.

    Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога.  Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже.

    И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких.

    Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори.

    Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером.

    Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов.

    У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао.

    Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих.

    Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби!

    Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи.

    Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме.

    То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога.

    Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем?

    Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска.

    Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима.

    Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу.

    Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека.

    Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам.

    Архиепископ Цетињски,
    Митрополит Црногорско-приморски,
    Зетско-брдски и Скендеријски и
    Егзарх Свештенога Трона Пећскога,
    Г. Амфилохије (Радовић)

     

    Извор: Ризница литургијског богословља и живота

    Измењено од Логос



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...