Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Значајно
    Логос
    Логос

    Митрополит Николај (Хаџиниколау): Подељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?

    Протеклих месеци сведоци смо веома опасне, и очигледно неоправдане, кризе која се разбуктала у нашој Цркви. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви или пре стварање аутокефалне Цркве у Украјини.

     

    Изгледа да постоји проблем у унутар-православним односима: док се трага за јединством са хетеродокснима, православни свакако исповедају љубав која их све уједињује, али је занемарују у својим свакодневним односима. Они објављују везу заједништва која их уједињује, али показују супротно.

    Што се тиче верника, они виде своје вође како се расправљају законским аргументима. Уместо да уједињују верне, они стварају таборе својих фанова и групе следбеника. Каква жалост! У целој овој расправи, имамо изговор и узрок.

    Изговор је потреба за аутокефалношћу Украјинске цркве. А узрок је право да се она додели. Међутим, ко има право да то учини?

    Цркве које су укључене позивају се на историјске привилегије, на право и каноне. Нажалост, оне се не позивају на Јеванђеље. Прво питање које пада на памет: да ли је аутокефалност тако неопходна? И ако јесте, зар се на њу не може чекати мало дуже?

    Постоји и друго питање: да ли су наша права толико важна да их бранимо док занемарујемо или се боримо против наше браће или, још горе, док прекидамо наше хиљадугодишње заједништво са њима?

    И треће: да ли је важније позивати се на историјска права и каноне него се ослањати на речи Јеванђеља?

    Од сада, Константинопољ назива „пријатељима“ оне који су до недавно били браћа из Русије, а ови други одбијају да признају васељенски карактер Цариградске патријаршије.

    Суштински темељи јединства Цркве су на тај начин уништетни: братство, чега је свеправославно заједништво израз, и васељенскост, чега је Цариград гарант према канонима и историјском предању.

    1. Заправо, аутокефалија Украјине је мање ствар неопходности колико је то ургентно право и тврдоглав политички захтев. Насупрот томе, јединство Цркава јесте неопходност која се не доводи у питање и представља јеванђелску заповест. Шта је претежније: аутокефалност локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“?

    Ко су они који траже аутокефалност? Да ли је могуће да један председник упитне духовности и самопрокламовани „патријарх“ проблематичног црквеног осећања, који је све до сада био изопштен као расколник, буду одговарајући људи да изразе ову неопходност у Украјини, у Духу Светом, вољу Божју и настројење Цркве?

    А уколико не желимо да чујемо гласове оних који се противе аутокефалији, како можемо подржати наше наде за јединством, пред лицем оних који су већ изазвали раскол пре много година и који већ дуго времена прихватају присталице старокалендараца у Грчкој и на другим местима?

    Да је Филарет био изабран за московског патријарха 1990. године, ствар коју је тако силно желео али која му је промакла, да ли би он данас тражио да постане митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И када би било тако, кога би питао? Синод Московске патријаршије, којим би сâм началствовао, или, Цариград, за који се претвара да га данас поштује и коме се наводно поклања?

    2. На основу хришћанске логике, ко год узима у разматрање само своја права – није у праву. У праву је свако ко ихштити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, опраштања и помирења, јер се једино на овај начин чувају Божја „права“. Осим тога, не почива ли наше спасење на огромној неправедности? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведног. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Своја права!“

    У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини приступа се упућивањем на права оних који је дају, то јест на Фанар и Москву, на историјску или политичко-економску моћ, а не на Јеванђеље, или макар на црквене потребе у Украјини. Поврх свега, моћни политички планови, наређења и притисци назиру се на хоризонту. Што се тиче светог Јеванђеља, њиме се само прикрива све ово.

    3. Заиста, како се све ово може повезати са логиком распетог Бога, етиком Блаженстава и Беседе на гори, са платном Тајне вечере, са служењем које нам је Христос заповедио, са узвишеношћу Есхатона, Господњом првосвештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанственим учењем и умом апостола Павла, беседама које чујемо сваке недеље и посланицама упућеним током главних литургијских празника? Може ли примена канона укинути Јеванђеље?

    Ко може разумети да се током толиких столећа сестринске Цркве у Христу сада радују откривању пропуста и грешака оне друге? Да ли тензија кроз коју данас пролазимо значи да се нисмо довољно волели у прошлости? Како можемо оправдати то да наше црквене вође жестоко подржавају међурелигијски дијалог, а пак одбијају да заједничаре једни са другима? Зашто нису у стању да прихвате чињеницу да благодат Божја просијава другу страну нешто другачије? Да ли је могуће да са нама буде све просветљење а да ниједан зрачак не обасја оне који су све до сада били наша браћа? Напослетку, које је значење појма „заједничарење“ ако оно не укључује међусобно разумевање?

    Или да ли је могуће да они не увиђају катастрофалне последице претећег раскола? Каква би онда била кривица обичних верника који су лишени благодати места ходочашћа оних других православних? Зашто би руски верници били ускраћени за Свету Гору, а верници који говоре грчки лишени св. Серафима Саровског, Кијевопечерске лавре, Валаама и благодати руских новомученика? Није ли благодат Божја свеопшта и не треба ли сви да је делимо? Када смо уједињени заједничком вером и догмом, како можемо оправдати поделу засновану на административном неспоразуму?

    И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена?

    4. Додатно, какво је наше православно исповедање у дијаспори или у земљама у којима треба мисионарити? Каквог ћемо то Христа проповедати и исповедати? Христа који је „све позвао на јединство“, али чије речи поричемо својим понашањем? Или Христа који није чак успео ни да уједини оне који верују у Њега две хиљаде година? Задовољство због постизања аутокефалије је краткотрајно и тиче се малог броја. Но, саблазан којој се изложу верници и свет јесте немерљива и нашироко распрострањена. Водити ка греху раскола јесте неизлечиво и неопростиво.

    5. Но, да ли је такође могуће да Москва казни своје свештенике и верне који се причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или вероватно касније у Јерусалиму и Грчкој? Може ли божанско причешће постати полуга политичког притиска или уцене? Након што смо имали хиљадугодишње искуство тајне, да ли је ово оно што смо разумели? Можемо прихватити тренутно прекидање помињања на нивоу патријаршија као знак жестоког протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид општења међу верницима. Сама Црква, уместо да води народ Божји на места освећења, не може их лишавати благодети. Уместо да слабе веру народа, није ли боље јачати је у нади да ће она уразумити и њихове вође?

    Надамо се да ће наш патријарх раширити своје руке тако да у васељенском загрљају своје место могу пронаћи и Руси. Што се тиче Украјинаца, они се неће ујединити на црквеном нивоу ако не науче да опросте Русима у Цркви и уједине се са њима. Црква је Црква онда када поражава своје непријатеље. Речи св. Амфилохија Млађег Патмоског, кога је недавно канонизовао васељенски патријарх, јесу више него икад релевантне: „Да ли желите да се осветите онима који су вас ставили на искушење? Најбоља освета јесте љубав: она преображава чак и љуте звери.“

    Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, којима се народ моли на крају сваке службе, да уједине Цркву делујући са смирењем а не у освајачком духу. На тај начин освојиће срца свих православних благодаћу Божјом. Нема разлога да постану „трећи Рим“ према духу овог света, већ „прва и света Москва“ на духовном плану и да у нашим срцима буде преузвишена.

    Са укусом њиховог искуства недавног и суровог прогона и благодаћу њихових новомученика, ми такође очекујемо да понуде нашој Цркви миомирисно сведочење јединства. Колико год да је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудростмоћних и великих. Ово је оно што нам је свима потребно, јер оно што се коначно рачуна није ко је имао снагу или право на својој страни већ ко је деловао у Духу Светом и преносио Његову благодат.

    Можда нам богонадахнута забрана апостола Павла „ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал 5,15) свима показује пут који треба да следимо. У црквеним сукобима међу браћом нема победника. Али када се измиримо, нико није изгубљен. Сви су благословени.

    Северна Кореја се споразумела са Јужном Корејом, па зар ми који се сваког дана молимо са „Оче наш“ у нашим срцима и на нашим уснама не можемо да се сложимо једни са другима?

    Молимо се усрдно да нам Господ подари „избављење од искушења“ и да нас „води“ брзо ка покајању (metanoia) и „опроштају“. Амин.

     

    Извор: Теологија.нет



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...