Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Милан Радуловић: Верско наслеђе у српској књижевности [II]

    Bqrfh2TIcAAKUUw.jpg?resize=598%2C397

    Религијски хибриди. У српској модерној књижевности у 20. веку, посебно у другој половини тог столећа, изворне верске традиције (хришћанска, јеврејска и исламска) немају онај значај и улогу какву су имале у српској класичној књижевности (црквеној и народној), па ни у књижевности 19. века. Изворна традиционална религијска учења у модерној књижевности су естетизована, рационализована и релативизована. Пошто су међусобно измешане и уједначене, верске традиције су прерасле или су деградиране у религијске хибриде, који немају пресудну улогу у конституисању облика и заснивању смисла књижевног дела. Укратко, верска учења и религиозни доживљаји немају у модерној књижевности статус истинитог и свеобухватног духовног хоризонта у којем се рађа и живи култура и у њеном крилу уметност. Наместо вере, као универзалне и првородне човечне духовности, у модерној књижевности историја и култура су постављене као најшири координантни систем у којем се одвија реална човечна егзистенција. У готово свим делима модерне књижевности изворну веру је истиснула еклектична, секуларизована, рационализована и естетизована хибридна религија. Илустрације ради, овде ћемо приказати како су религијски хибриди уткани и уграђени у два знаменита српска романа: Андрићев На Дрини ћуприја и Павићев Хазарски речник.

    На Дрини ћуприја. Сложен, драматичан, дубински доживљај историјске сучељеноси и антагонистичне преплетености хришћанске и исламске културе на Балкану исказан је у овом делу Ива Андрића.

    Народни живот, историја и народна култура у којима је Андрић открио непресушно врело уметничке инспирације пресудно су обележени сусретом источњачке исламске са западњачком хришћанском вером и културом. Сусретање два цивилизацијска обрасца, две философије живота, оне кристалисане у исламу и оне у хришћанству, показује се и као сукобљавање два света, и као њихово прожимање, и као међусобно огледање и самоспознавање. У Андрићевом делу налазимо све ове могућне ситуације и исходе који се јављају у сусрету два различна животна и културна обрасца. Због тога се о Андрићу говори као о писцу између Истока и Запада. Прецизније би можда било казати да је он писац и Истока и Запада, а најтачније је по мом мишљењу одређење да је Андрић писац изнад Истока и Запада. Јер, он је превасходно писац културолошких романа, а тај тип романа заснива се на драматичном сусретању и огледању најмање два културна обрасца, па стога културолошки роман никад не припада у потпуности једном културном хоризонту. У Андрићевом делу јасно је видљива ова сушта одлика културолошког романа.

    Наиме, изнад и једног и другог културног обрасца које сучељава Андрић ставља живот, личност и људску судбину као непромењиву и трајну основу саме људске егзистенције у свим временима и свим културним, социјалним и историјским формацијама. Историја, вера и култура су онда само „живописна потка на загаситој основи живота“. Заиста, ма колико да је Андрићева реконструкција историјских епоха, као и духа одређене културе или колективне психологије појединих народносних и националних заједница, уметнички уверљива, чињенично тачна и животно истинита, она је ипак тек фон на којем се васкрсавају имагинативни људски ликови и њихове судбине, и само оквир у којем се одвија вечна драма људске егзистенције. Живот, човек, судбина – то је основа у коју Андрић уткива културне и историјске садржаје својих романа. И онда кад обичаје, навике, веру, културу, своје народносне митове и легенде и разноврсне облике колективног живота осећају као битан ослонац и смисао индивидуалних живота, већина људи изнад свега стављају сам живот. „По природном закону“ – казује нам писац-хроничар у роману На Дрини ћуприја – „свет се одупирао свему што је ново, али није у томе ишао до краја, јер је већини живот увек важнији и пречи од облика у коме се живи. Само у изузетним појединцима одиграла се дубља, истинска драма борбе између старог и новог. За њих је начин живота био нераздвојно и безусловно везан са животом самим.“ А на другом месту хроничар овако описује дух времена који се рађа из сусрета двеју цивилизација, западноевропске оличене у социјалном устројству и културним тежњама Аустрије, и балканске, којој припадају и хришћанска и исламска народна заједница:

    „Ни за кога од касаблија није нови живот значио остварење онога што су они у крви носили и одувек у души желели; напротив, сви су они, и муслимани и хришћани, улазили у њега са многоврсним и апсолутним резревама, али те резерве су биле тајне и скривене, а живот видљив и моћан, са новим и наизглед великим могућностима. И већина се, после краћег или дужег колебања, препуштала новој струји, пословала, стицала и живела по новим схватањима и начинима, који су давали више маха и пружали више изгледа личности појединца човека.“

    Унутрашња динамика и драматика Андрићевог романа развијају се управо на раскршћу старог и новог начина живљења, на разлазу између живота и културе, односно на осећању једних да су вера и култура нераздвојне од живота, и на увиђању других да је живот важнији и пречи од верских и културних калупа у које је смештен. Опредељивање ликова на вододелници између живота и вере Андрић не приказује као одлику одређеног културног обрасца, другим речима, то опредељивање није условљено културном и националном припадношћу ликова, јер и у српској и у муслиманској средини има људи који своју веру цене више од живота и оних који живот осећају већим, пречим и трајнијим од културе и вере коју исповедају.

    У Андрићевом роману међусобно се огледају, сударају, прожимају и самоспознају западноевропски цивилизацијски модел и балкански културни образац, унутар кога се пак разазнају, разликују и међусобно противстављају исламски и хришћански, српски и турски верски и културни хоризонт. У темеље модерног западноевропског цивилизацијског модела уграђена је вера у историју, у људски рад и социјални активизам, у општи прогрес и личну човекову срећу. Таква уверења била су преовлађујућа у Европи у последњој четвртини 19. века, трезвено и иронично бележи летописац-приповедач романа. Вели: „То су била она три деценија релативног благостања и привидног, францјозефовског мира кад је многи Европљанин мислио да има непогрешну формулу за остварење столетног сна о пуном и срећном развитку личности у општој слободи и напретку, кад је деветнаести век простирао пред очима милиона људи своје многоструке и варљиве благодети и стварао своју фатаморгану од комфора, сигурности и среће, за све и свакога, по приступачним ценама и на отплату…“ Оптимистичка фатаморгана открила је нову лажну веру, која је почивала на схватању да се драма човечне егзистенције у космосу и људска природна судбина потпуно испуњавају једино у историји, у планском раду и у материјалном напретку. А човеку балканске цивилизације таква вера и схватања изгледају чудним и опасним. „…Јер ту сталну потребу странаца да граде и разграђују, да копају и зидају, подижу и преиначују, ту вечиту њихову тежњу да предвиде дејство природних сила, да им избегну или доскоче, то овде нико не разуме и не цени. Напротив, све касаблије, а нарочито старији људи, виде у томе нездраву појаву и рђав знак…“ На другом месту летописац духовног живота бележи још дубљи неспоразум између два животна стремљења и два противстављена цивилизацијска опредељења. „Сви су“ – вели – „били незадовољни због тих нових мера. Оне су по својој природи биле противне свима њиховим схватањима и навикама, јер је сваки од њих осећао као излишно и неразумљиво понижење то мешање власти у његове личне ствари и његов породични живот…“

    Човек балканске цивилизације не верује да се сав смисао људског живота испуњава у историји, него једино у надвремену, у дубљим законима живота који су изнад сталних и непредвидивих историјских промена, или пак у есхатону. У то, свако на свој начин, верује и муслиман и хришћанин.

    Исламско схватање трајних, надисторијских закона и смислова живота заступају многи имагинативни ликови у Андрићевом роману, а најпуније је сублимисано у ноћном разговору на мосту беговског унука Бахтијаревића са Младобосанцем Галусом. У духу свеопштег европског оптимизма који је изнедрио 19. век млади Галус екстатично проповеда визију слободне и праведне националне државе:

    „Видећеш, Фехиме, – уверавао је занесени Галус свог друга, као да је то ствар ове ноћи или сутрашњег дана – видећеш, остварићемо државу која ће бити најдрагоценији прилог напретку човјечанства, у којој ће сваки напор бити благословен, свака жртва света, свака мисао самоникла, ношена нашом ријечи, и свако дјело са печатом нашег имена. […] Јер, о том више нема сумње, нама је суђено да остваримо оно чему су сви нараштаји прије нас тежили: државу, рођену у слободи и засновану на правди, као један дио божје мисли, остварен на земљи.“

    Али ове речи ударају у ћутање саговорника „као непролазан зид у тами“. Ћутање пориче све оно што је речено и објављује „свој неми, јасни и непромењиви смисао“. Ћутање младог муслимана Андрић артикулише као исламску философију живота.

    „Темељи света и основи живота и људских односа у њему утврђени су за векове. То не значи да се они не мењају, али мерени дужином људског живота изгледају вечни. Однос између њиховог трајања и дужине људског века исти је као однос између немирне, покретне и брзе површине реке и њеног сталног и чврстог дна чије су измене споре и неприметне. И сама помисао о промени тих центара нездрава је и неизводљива. То је исто као кад би неко зажело да мења и помера изворе великих река и лежишта планина. Жеља за наглим променама и помисао о њиховом насилном извођењу јављају се често међу људима, као болест, и хватају маха понајвише у младићким главама; само те главе не мисле како треба, не постижу на крају ништа и обично се не држе дуго на раменима. Јер, није људска жеља оно што располаже и управља стварима света. Жеља је као ветар, премешта прашину са једног места на друго, замрачује понекад њоме цео видик, али на крају стишава се и пада и оставља стару и вечну слику света иза себе. Трајна дела на земљи остварују се божјом вољом, а човек је само њено слепо и покорно оруђе. Дело које се рађа из жеље, човекове жеље, или не доживи остварење или није трајно; у сваком случају није добро. Све ове бујне жеље и смеле речи под ноћним небом, на капији, неће променити у основи ништа; проћи ће изнад великих и сталних стварности света и изгубити се тамо где се смирују жеље и ветрови. А заиста велики људи, као и велике грађевине, ничу и ницаће тамо где им је божјим промислом одређено место, независно од празних, пролазних жеља и људске сујете.“

    Карактеристичан је и речит кратак коментар летописца на монолог младог муслимана: „Али Бахтијаревић није изговорио ниједну од тих речи. Они који, као овај муслимански младић, беговски унук, носе своју филозофију у својој крви, живе и умиру по њој, али не умеју да је искажу речима нити осећају потребе за тим.“

    Битне садржине исламске философије историје садржане су у наведеном монологу и пишчевом коментару: опрез уместо оптимистичког активизма, тежња ка миру, унутарњој хармонији са природом и животом, сумња у човекову снагу и у смисао његових жеља и снова у свету, вера у вечну слику света и у сталне стварности, фаталистичко прихватање Божје воље и мирење са собом као са оруђем те воље, садржајно и речито источњачко ћутање које разумеју само они који дамарима истородно осећају свет и живот…

    Другојачије је православно хришћанско поимање надисторије исказано у овом Андрићевом роману. У надисторијском времену нема ни прошлости ни будућности него једино садашњости која је отворена према Вечности.

    „У српским кућама, које су сабијене око цркве на Мејдану, нема ни жалби на прошлост ни бојазни од будућности; само страх и тегоба садашњице. Ту влада неко нарочито, немо запрепашћење које увек остаје код људи иза првих удараца великог терора, хапшења и убијања без реда и суда. Али испод тога запрепашћења све је исто, како је било раније и одувек; исто притајено слућење као некад пре више од сто година, кад су на Паносу гореле устаничке ватре, иста нада, исти опрез, и иста решеност да се све поднесе, ако другачије не може да буде, и иста вера у добар крај, тамо негде на крају свих крајева.“

    Другојачије је у хришћана и осећање времена: „Тако им пролази ноћ и са њом живот, сав од опасности и страдања, али јасан, непоколебљив и прав у себи. Вођени древним и наслеђеним нагонима, они га цепкају и деле на тренутне утиске и непосредне потребе, губећи се потпуно у њима. Јер једино тако, живећи сваки тренутак одвојено и не гледајући ни напред ни натраг, може се овакав живот поднети и жив човек сачувати за боље дане.“

    Православна философија живота и историје не верује да је стварност овог света стална и непромењива. Стварност се не прихвата пасивно но се у њој учествује, ако никако другачије онда решеношћу „да се све поднесе, ако другачије не може да буде“. У овоземаљском животу и времену излишна је и жалба на прошлост и страх од будућности. Јер овде је све – и нада и опрез, и мука и занос – само издвојен тренутак великог есхатолошког времена. Православни човек живи вером „у добар крај, тамо негде на крају свих крајева“. А на крају свих крајева је есхатон, Вечност и Царство Небесно. Одатле, из тог великог времена, из краја свих крајева, обасјава се људска историја и осмишљава људска егзистенција, а не из саме динамике историје у којој човек својом вољом и снагом мења природну стварност, како се верује у секуларизованој европској модерној цивилизацији, нити пак у трајности и непромењивости стварности овог света, како се претпоставља у исламској философији историје.

    У свом првом историјском роману Иво Андрић је, као што смо видели, сугестивно насликао суштину двеју цивилизација: европске и балканске и исказао суштину три философије живота, односно душу три вере: православља, ислама и модерног католицизма и протестантизма. Ти обрасци и духовни хоризонти дати су у сублимисаном и кристализованом облику. Само њихово језгро је, наиме, кристалисано, духовно и мисаоно конзистентно, самосвојно, унутра идентично самом себи, и онда кад се напољу прилагођава другом и разнородном, или кад се са њим привидно прожима. Иако се повремено страшно сударају, иако су пуне подозрења и предрасуда према другом и другачијем, два цивилизацијска обрасца и три разнородне заједнице вере ипак међусобно коегзистирају на основу заједничке слутње да је живот пречи од вере, да је судбина сваког створења на земљи сродна свеједно да ли човек верује у себе и у своју моћ да промени историјску и природну стварност, или у божију предодређеност и непромењивост природне и историјске стварности, или у неку другу, вишу и бољу стварност која нас све несумњиво чека и прима на крају свих крајева. Унутрашња драматика и спољашњи изглед романескне грађевине почивају на мирном и прибраном духовном погледу летописца који прати људе и народе, њихове вере и културе, облике заједничког и појединачног живота, у јединственом и непрекинутом историјском току. Тај смирен духовни поглед у време, историју и културу на вишем плану хармонизује оно што изгледа или што у стварности јесте међусобно антагонизовано, разнородно и противстављено.

    Хазарски речник Милорада Павића на тематском плану је оригиналан културолошко-историјски роман; на семантичком нивоу ово дело је философски, а на стилском и обликотворном поетски и фантастички роман. Али све ове познате романескне жанрове Павић је на композиционо-структурном плану разградио, (де)мистификовао и пародирао. У извесној мери он је деструисао и (де)мистификовао и саму књижевност, културу и историју. Необуздана пишчева машта и концентрисан а контролисан креативни набој из којих је настала јединствена и непоновљива књижевна структура, померили су у други план историософске визије, метафизичка значења и могућне пророчке поруке романа. (Та виша значења ре-конструисао је Кристијан Олах у студији Књига-Бог – (Постмодерна) духовност у Хазарском речнику Милорада Павића, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2012.)

    Хришћански, јеврејски и исламски верски и културни образац у Павићевом роману су међусобно сучељени тако да су доведени у исту раван: изједначени су, релативизовани, пародијом деструисани. Очекивано је онда што је немачки књижевни мислилац Ханс Роберт Јаус (као и неки други тумачи) у Павићевом роману принцип религијске толеранције и верске равноправности схватио као композиционо начело, најдубљи смисао и највише значење овог дела.

    Све три традиционалне религије у Павићевом роману заиста су равноправне – у сопственим недостацима, додуше. Свака тежи да буде потпуна и чврсто разграничена са друге две, али ниједна у томе не успева: свака је, наиме, непотпуна без оне две које не жели да позна. Ова непотпуност сваке вере, која тежи самодовољности, основа је њихове међусобне толеранције. Толеранцију, међутим, успоставља сам писац, са неке више сазнајне позиције, она није садржана у бићу саме религије, у њеној аутохтоној (само)довољности.

    Ове тезе илуструјемо навођењем опширних одломака из три Књиге Хазарског речника, свесни при том да свако казивање у роману има и своје порицање и друкчију варијацију, и то не само у другој него и у оној књизи којој припада, а да при том ни једна визија нема у роману статус носеће истине.

    Црвена књига – хришћански извори о хазарском питању: Казивање Никона Свеваста, Сотоне, Авраму Бранковићу:

    „Чујте дакле што не знате. Три реке античког света мртвих – Ахеронт, Пирифлегетон и Коцит припадају данас подземљима ислама, јудаизма и хришћанства; оне теку делећи три пакла – Гехену, Хад и ледени пакао мухамеданаца, испод негдашње хазарске земље. И ту се сучељавају на тој тромеђи три света мртвих: Сотонина огњена држава с девет кругова хришћанског Хада, с Луциферовим престолом и заставама пакленог цара; исламско подземље с Иблисовим царством ледених мука и Гебхурахово подручје с леве стране Храма, где седе хебрејски богови зла, пожуде и глади, Гехена у власти Асмодеја. Та три подземља се не мешају и границе међу њима извучене су гвозденим ралом и неће бити дозвољено никоме да их прелази. Додуше, ви та три подземља погрешно замишљате, јер немате искуства. У јеврејском паклу, у држави анђела таме и греха Белијаала не горе, као што ви мислите, Јевреји. Тамо горе слични вама, све сами Арапи или хришћани. На исти начин у хришћанском паклу нема хришћана – тамо у огањ доспевају мухамеданци или они Давидове вере, док се у Иблисовом исламском мучилишту налазе све сами хришћани и Јевреји, а нема ниједног Турчина или Арапина. Замислите Масудија, који стрепи од свога тако страшног, али добро познатог пакла, а тамо, уместо својега наиђе на хебрејски Шеол или на хришћански Хад где ћу га ја дочекати! Уместо на Иблиса, налетеће на Луцифера. Замислите хришћанско небо изнад пакла у којем испашта Јеврејин!

    Схватите то као велико, врхунско упозорење, господару! Као најдубљу мудрост. Никаквих послова у којима се мешају три света, ислам, хришћанство или јудаизам овде на белом дану! Да не бисмо имали посла са подземљима тих светова. Јер они који се мрзе, с њима на овоме свету нема тешкоћа. Такви увек личе једни на друге. Непријатељи су увек исти, или с временом постају исти, иначе не би могли бити непријатељи. Они који се међу собом истински разликују, они у ствари представљају највећу опасност. Они теже да се упознају, јер им разлике не сметају. И ти су најгори. С таквима који нам допуштају да се разликујемо од њих и та разлика им не квари сан, обрачунаћемо се и ми и наши непријатељи удруженим снагама и уништићемо их са три стране одједном…“

    Зелена књига – исламски извори о хазарском питању: Ал Бекри, Спанјард (11. век) – главни арапски хроничар хазарске полемике:

    „Следећи неке путоказе медицинара Захарије Разија, Ал Бекри је сматрао да се три вере – ислам, хришћанство и јудаизам – могу узети као три нивоа Божије књиге. Сваки народ те слојеве у ствари усваја из Божије књиге оним редом који му највише одговара и тиме исказује своју најдубљу природу. Први слој значења и није узимао у разматрање, јер то је онај дословни, који се зове авам и доступан је сваком човеку без обзира на веру. Други слој – слој алузија, пренесених значења, који се зове кавас и који разуме елита, представља хришћанску цркву, покрива садашњи тренутак и звук (глас) Књиге. Трећи слој назван авлија, који обухвата окултна значења, представља јеврејски слој у Божијој књизи, слој мистичке дубине и бројева, слој писмена књиге. А четврти, анбија – слој пророчких зрачења и сутрашњице, представља исламско учење у његовом најбитнијем значењу, дух Књиге, или седму дубину дубине. Тако су Хазари најпре прихватајући највиши слој (анбију), а тек потом остале слојеве Божије књиге, и то не редом, показали да им највише одговара исламско учење. Тако они никада потом нису у ствари напустили ислам, мада су у међувремену прелазили из хришћанства у јудаизам.“

    Жута књига – хебрејски извори о хазарском питању: Запис о Адаму Кадмону; Коен Самуел (1660–24. 9. 1689) – дубровачки Јеврејин, један од писаца ове књиге:

    „Ја, Самуел Коен, писац ових редова, попут хазарских ловаца на снове роним у подручја тамне стране света и покушавам да из њих извучем искре божје тамо заточене, али може ми се догодити да и моја душа тамо остане засужњена. Од слова која тамо скупљам и од слова оних који су то чинили пре мене, састављам књигу која ће, како су хазарски ловци на снове говорили, чинити тело Адама Кадмона на земљи.

    ‘Јуда Халеви – записао је Коен уз ову недовршену биографију – његови издавачи и други хебрејски коментатори и извори помињу поименце само једнога од три учесника у верској полемици на двору хазарског кагана. То је јеврејски представник – Исак Сангари који је протумачио сан о посети анђела хазарском владару. Остале учеснике у полемици – хришћанског и исламског, хебрејски извори не помињу поименце, кажу тек толико да је један философ, а за другог, оног Арапина, не наводе чак ни то је ли убијен пре или после полемике. Можда на свету – писао је даље Коен – још неко прикупља исправе и вести о Хазарима као што је радио Јуда Халеви и саставља овакав свод извора или речник као што радим ја. Можда то чини неко ко није наше вере, него хришћанин, или човек исламског закона. Можда негде у свету постоје друга двојица која мене траже као што ја тражим њих. Можда они сањају мене, као ја њих, и жуде за оним што ја знам, јер је за њих моја истина тајна, као што је за мене њихова истина скривени одговор на моја питања. Не каже се узалуд да је сваки сан шездесетина истине… У Талмуду стоји: ‘Нека иде да му се сан протумачи пред тројицом!’ Ко су моја тројица? Нису ли поред мене самога – онај други, хришћански трагач за Хазарима, и онај трећи, исламски? Јесу ли три вере у мојим душама место једне? Хоће ли ми две душе у пакао, а само једна у рај? Или су, као увек када се учи књига о стварању света, неопходна тројица и један није довољан, па ја с правом жудим за другом двојицом као они можда за трећим. Не знам, али знам и поуздано сам искусио да моје три душе ратују у мени и једна од њих носи сабљу и већ је у Цариграду; друга се двоуми, плаче и пева свирајући у леут, а трећа је против мене. Та трећа се не јавља или не досеже до мене још увек…’“

    Три традиционалне религије – хришћанство, јудаизам и ислам – одсликане су у Хазарском речнику на фону изгубљене вере трагача за сновима, коју је тобоже исповедаао нестали народ Хазара. На том фону традиционалне вере су приказане као недостатне, склоне мистификацијама сопствених учења и игнорисању или прикривању да постоје и друге вере. Несталу веру Хазара Павић је поетски, маштотворно (ре)конструисао као могућну нову, хибридну религију коју ће заједно открити и до које ће се уздићи постојеће вере кад превазиђу сопствена ограничења, па ће том новом, изгубљеном или наново створеном религијом, поново бити створен и сам свет и потпун човек у њему.

    Хазарски речник је фантастичка, маштовита, луцидна, ведра, мистификаторска и поетски заносна бласфемија. Та бласфемија је просветитељска по критичком односу према свим познатим и признатим религијама. Написана је у духу (нео)барокне поетике која спаја неспојиве делове у једну динамичну и флуидну а ипак конзистентну духовну и књижевну целину.

    Да ли нам Павић сугерише да је сама хибридна религија, као дегенерисан изданак верске толеранције, у основи бласфемична? У Павићевом роману оваква поука-опомена утемељена је једнако колико и афирмација принципа верске толеранције.

    * * *

    Као што смо видели из изложеног сумарног прегледа, одјеци и утицаји разнородних религијских система чујни су и видљиви у свим етапама развоја српске књижевности, од њених почетака у 13. веку до данас. Ти утицаји су последица културно-историјског живота српског народа. Варијетети западног хришћанства (римокатолицизам и протестантизам), јудаизам и ислам дејствују у српској књижевности као културотворна енергија у реалним историјским процесима. А православље се у српској књижевности оглашава као трансисторијска и транскултурна енергија која обликује самосвојан српски културни образац.

    Православље и верски плурализам у српској књижевности. Српска класична књижевност (народна и црквена) у сржи је православна. Српска модерна књижевност, од просветитељства до данас, на верском плану је еклектична. Иако у модерној српској књижевности дејствују различне верске енергије, иако у њој има одјека паганства и, посебно, одсјаја гностицизма, мада су у њој тематизовани јудејство, ислам, католицизам и протестантизам, та књижевност је у основи и даље превасходно православна. Разнородне верске енергије које се у модерној српској књижевности преплићу на тематском и семантичком плану нису, наиме, изједначене у вредносном смислу. Православље је уграђено и у српску модерну књиженост као транскултурна духовна енергија, она енергија која омогућава да се други верски обрасци сагледају као реални културни и историјски феномени, али не и као највиша истина о егзистенцији. У српској књижевности Истина је сублимисана у православљу. И онда кад тематизују друге верске обрасце (јудаизам, ислам, западно хришћанство) српски модерни писци не афирмишу неку хибридну религију него настоје да у тим обрасцима открију изворну, универзалну духовну енергију као израз човечне онтолошке ситуације у космосу. Оријентација српске књижевности ка афирмацији изворних верских образаца а не ка афирмацији хибридне религије, сведочи да је и модерна српска књижевност, исто као и класична, израз православног универзализма и православног егзистенцијалног реализма. Православни универзализам и реализам у свим животним, историјским и културним токовима и формама осећа и види божанску космотворну енергију и животворни Дух који прожима и оживљава све што настаје и што постоји у природи, историји и у култури. Из такве духовне ситуације сагледани су у српској књижевности и други верски обрасци, као реални садржаји културне и историјске егзистенције српског народа, а не као највиши смисао и крајња истина егзистенције. Смисао и истина егзистенције у српској књижевности су сублимисани у јасној представи да изван и изнад реалних историјских и културних токова постоји надземаљска, космичка духовна стварност која покреће, обасјава и осмишљава све што се догађа у овоземаљском свету и у историји. Из те више стварности јасно, душевно, трезвено и истинито се види све што се догађа у човековој души и у његовој овоземаљској култури и историји. Та два света, две егзистенцијалне сфере, међусобно су паралелне и симултане, али нису једнако вредне. Царство Небесно и Вечност су транскултурна и трансисторијска, вечна и универзална духовна стварност која струји и дејствује изнад сваке културе и целокупне историје. Другим речима, Лазарево опредељење за Царство Небесно (духовни свет), а не земаљско (за материјални свет као примаран и самодовољан), односно Косовски завет, трансферисан је у свеукупну српску књижевност. Опредељење за трајан духовни свет у пролазној историји и промењивој цивилизацији гради самосвојан, аутохтон српски културни образац. У српски културни образац су уграђени, у њему су синтетисани и асимиловани и други културни обрасци настајали у историји европских народа, као и иноверни верски садржаји. Ти реални садржаји из историје и културе не разграђују српски културни образац него потврђују његову динамичност и отвореност према постојећем свету и реалном историјском времену. Свет и време, култура и историја, човек у овоземаљском свету и времену – у српској књижевности се сагледавају из изворне човечне жудње за вишом, пунијом и трајнијом духовном егзистенцијом, за Вечношћу и Царством Небесним, а не приказују се као затворени, довршени, коначни и самосмислени егзистенцијални феномени.

     

    Извор: Теологија.нет



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...