Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Дејан
    Дејан

    Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву

    Sign in to follow this  

      Морам да искрено кажем да никада нисам могао да замислим овај свет без постојања Бога. Пошто сам крштен тек у 22. години живота, нисам одмах имао јасну идеју Бога и требало је да прођем пут од веровања у неку козмичку хармонију до живог и библијског Бога, чему је много допринело упознавање са православним предањем у току мојих студија англистике у Београду. Редовно сам пратио предавања на Богословском факултету и у сали Патријаршије и предамном су се отварали нови видици. Вера у Бога никада није била нити може да буде последица емпиријског убеђења јер да је тако онда та вера не би била резултат наше слободне и ничим изнуђене одлуке да прихватимо Бога, већ би била наметнута датошћу. Без слободе нема ни љубави, а без обоје нема ни истинске вере у Бога.

    Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.

    Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.

    Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.

    Архимандрит Сава Јањић

    Sign in to follow this  


    User Feedback

    Recommended Comments

    "Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак... и духовна покорност ауторитету... представили као божански поредак." Беше да је земаљска ( црквена - институционална )  јерархија паралела оној небеској? Зар тај дух не продире и у православно учење...? Конкретно, Зизјуласово учење о томе како је свака служба у цркви икона оне небеске, тј. епископ икона Христа, свештеници иконе апостола, ђакони иконе анђела, а народ? Тја, народ је народ.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    Беше да је земаљска ( црквена - институционална )  јерархија паралела оној небеској?


    Са овим се дефинитивно могу сложити док се користи ријеч "паралела". Кад се користи ријеч "иконично" онда имам одређене  резерве. Појединац је иконичан у оној мјери у којој се Свјетло пројављује у његовом животу. Позиција му даје ауторитер у систему, а тек присуство оног "Господ посреди нас" чини га и иконичним.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...