Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Епископ Јован (Пурић): Историја и Есхатон

    DSCN6979.JPG
     
    Тема која је пред нама је црквено поимање есхатологије у светлу њеног целовитог учења. Израз есхатологија је настао од грчке речи τό ἔσχατον – последњи, крајњи, потоњи, коначни.  Наведени израз се користи у богословљу да би се означило последње догађање и збивање, то јест реч је о оконачњу и преображењу садашњег временима, коначном стању човека и света предвиђено по промислу и науму Божјем (ср. Пост. 49,1; Ис. 2,2; Јер. 23,20; Мих. 4,1). По православном учењу, ту се под наведеним богословским изразом првенствено подразумева савршено испуњење и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћа и стварност остварења вечног живота у заједници са Тројичним Богом после Другог доласка Христовог, о чему ће бити више речи у нашем раду.
     
    Православни је став да последње догађаје треба гледати искључиво у Откривењу Сина Божјега – Исуса Христа. Последње догађаје (=Други долазак Христов, свеопште васкрсење мртвих, свеошти Суд, Царство небеско) Православна Црква поистовећује са Царством Божјим и Царством небеским. Због тога Господ наш Исус Христос позива: Иштите најпре Царство Божје (Мт. 6,33).
     
    Потребно је нагласити да се у новијој богословској литератури помињу футуристичка есхатологија, повезана са откривењским очекивањима, и остварена есхатологија, под којом се подразумева да је Христовим доласком у свет и историју Царство Божје (Malkuth Jahve) већ наступило, односно да је наступио дан спасења (2Кор. 6,2) и да смо благодаћу већ спасени (Еф. 5,2; ср. Кол. 2,12-13), што означава израз свршило се (Јн. 19,28). Због тога хришћани, одступајући од неправде (2Тим. 2,19), траже оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,1). Пред саму појаву Новога Завета Јован Претеча је позивао људски род: Покајте се, јер се приближило Царство Божје (Мт. 3,2; 4,17).
     
    Свето Писмо је испуњено есхатолошким садржајем. Ми ћемо у нашем раду говорити о есхатолошким догађајима не само као догађајима који ће се догодити у будућности, него као и о стварности која је већ присутна у садашњости (ср. Мт. 18,3; 19,29; Мк. 10,17; Јн. 3,5; Да. 14,22; Гал. 5,21; Јевр. 3,11). Под есхатолошком стварношћу мисли се на Царство Божје о којем се као историјској стварности говори на многим местима у Светоме Писму (ср. Мт. 13,43; 26,29; Лк. 12,31; Кол. 1,3; Еф. 5,5; 2Птр. 1,11; Јн. 18,36; Јевр. 1,18).  Царство Божје се суштински разликује од свих земљских царстава и царства греха.  По светоотачкој мисли, оно се поистовећује са животом Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа.  Другим речима, од Тројичног Бога задобијамо пуноћу надвечног живота. То и јесте разлог што Ориген, ослањајући се на Свето Писмо (ср. Јн. 3,36; 4,14; 5,24; 6,40; Рм. 5,10; 2Кор. 4,10; Кол. 1,13; 3,3; Еф. 5,5; 1Јн. 1,2; Откр. 2,7), назива Христа Царем векова  и Самоцарством,  док Га Максим Исповедник сматра Царством небеским.  Дакле, Царство Божје није расејана идеја, него је оно стварни и истински догађај, то јест непоколебиво Царство (Јевр. 12,28) нераздељиве Свете Тројице.  Још ћемо додати да је Царство Божје једно као што је једна Божја суштина и природа.
    Сваком човеку који жели да уђе у Царство Божје (ср. 2Птр. 1,11), то јест да се у њега усели Христос и живи у њему (2Кор. 6,16) и тако човек задобије живот вечни, предстоји духовна припрема, односно предстоји му да живи подвижничким и светотајинским животом (ср. Мт. 20,23; Мк. 10,40; Лк. 2,31; 1Кор. 2,9). Христос позива: Ходите, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). У предоченим Христовим речима се јасно види да су будући догађаји постојећа стварност.
     
    Усрдним изучавањем божанских тајни можемо рећи да библијски извори јасно сведоче да свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божју остаје вавек. Децо, последњи је час (1Јн. 2,17-18). Православни је став да се под последњим временима (ср. Дан. 8,17; 11,35; 12,4. 9), која су предвиђена још пре постојања света (1Птр. 1,20), мисли на пуноћу времена (Гал. 4,4) испуњено смислом, а то је у ствари присуство, односно долазак Сина Божјег, Који се оваплотио (Јн. 1,14) и као Богочовек ушао у свет и историју, и основао Цркву своју, а Црква је већ присуство Царства Божјег на земљи у којем царује Богочовек Исус Христос, Који је у последње дане излио Духа Свога на сваку плот (Да. 2,17). Предокушај Царства Божјег се већ доживљава у Цркви као квасац (1Кор. 5,6), јер не посла Бог Сина свога на свет да суди свету свету, него да се свет спасе кроз Њега. Који у Њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у Јединороднога Сина Божјега (Јн. 3, 17-18), док ће се пуноћа доживети у будућности (1Кор. 13,12) то јест у будућем веку. Значи, последњи и највећи догађај у свештеној историји јесте Господ наш Исус Христос (ср. 1Тим. 6,14). Овде је очигледно реч о Христовој стварној присутности у свету и историји.
    Јасно је дакле, да свештена историја има есхатолошки карактер и испуњена је есхатолошким ишчекивањем, то јест очекују долазак Сина Божјег – Исуса Христа са небеса (ср. 1Сол. 1,10). Хришћани као грађани неба очекују блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,13). То очекивање се поистовећује са трпљењем људи, јер трпљењем својим спасавају душе своје (Лк. 21,19). Реч је од два Христова доласка: Први – оваплоћење Бога Логоса, и Други – када дође у свој слави Својој да суди живима и мртвима, односно да сви људи приме пуноћу награде Божје по својој богопријемчивости. Есхатолошка епоха је започела првим доласком Христовим и Његовим обећањем да ће бити са нама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20).
     
    Есхатон за хришћанина започиње у Цркви Христовој када примамо свету Тајну Крштења и потпуно се сједињујемо с Њим у светој Тајни Евхаристије. То значи да хришћани, испуњени есхатолошком чежњом, нису више странци ни дошљаци, него су суграђани светих и домаћи Божји (Еф. 2,19). Према томе, Христово присуство у свету и историји, односно у Цркви Својој, јесте есхатолошко време, то јест време Самооткривеног Бога у историји и драми људског живота. Управо тај Његов долазак и Његово присуство у свету, као и учествовање хришћана у Царству Божјем (ср. Откр. 1,9), изражава двојни смисао хришћанске есхатологије.  У Молитви Господњој хришћани се моле: Да дође Царство Твоје (Мт. 6,10; Лк. 11,2). А када у свој својој пуноћи наступи Царство Божје, тада времена више бити неће (Откр. 11,6).
     
    По јудејском поимању, људска историја је подељена на olam hazze – садашњи век, и olam habba – будући век (=век који долази). О тој истини сведочи Други псалам, који „може да се протумачи христолошки и христоцентрично. Истовремено он поседује и есхатолошки карактер: у њему се сусрећу прошлост, садашњост и будућност“.  Једном речју, Богочовек Исус Христос је све у свему и у Њему се сусрећу време и вечност. Та истина се јасно види у светој Тајни Евхаристије. Од посебне важности за разумевање наше теме је чињеница да православно богословље не одваја Први долазак Христа у прошлости од Његовог Другог доласка у будућности, јер је Исус Христос увек са нама, то јест Он јесте (=ὥν–постојећи) (ср. Мт. 16,16) и Он је Онај Који ће доћи (ср. Откр. 22,20). Он је увек исти, јер се не може самог Себе одрећи (2Тим. 2,13).
     
    У Откривењу Јовановом за Христа је речено да је Он: Први и Последњи, Који мртав беше и оживе (Откр. 2,8). Такође је сачувано Христово сведочење о Себи: Ја сам Алфа и Омега..., Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ (Откр. 1,8). Дакле, Христос је већ дошао и наступило је Царство Божје, и предокушај тог Царства хришћани већ доживљају (ср. Лк. 17,20-21) у Цркви.  Господ наш Исус Христос отворено сведочи: А ако ја прстом Божјим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божје (Лк. 11,20). Значи, есхатолошка времена су присутна,  јер је присутан Цар, и историја спасења се креће ка свом потпуном испуњењу. Постоји жива вертикала између нетварног Бога и тварног света. Боље речено, Богочовек Исус Христос је Посредник који повезује небо са земљом, и обратно.
     
    Међутим, иако је Царство Божје наступило присуством Христовим, то јест испунило се време (Мк. 1,15), ипак ће оно тек наступити у свој својој пуноћи када Богочовек Исус Христос поново дође (ср. Мк. 13,26), то јест тада ће, по речима Христовим, Царство Божје наступити у свој својој сили (Мк. 9,1). Реч је о веку у којем долази живот вечни (Мк. 10,30). То је, дакле, Други долазак (=Божји Дан) (2Птр. 3,10), и успостављање коначног Царства Божјег у којем ће се пити ново вино (Мк. 14,25) и којем Царству неће бити краја. То ће рећи да ће тада наступити крај света и историје, последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор. 15,26), односно све ће бити преображено и наступиће све ново: нови свет, ново време, нов човек, нова твар, ново небо, нови Јерусалим  (ср. Ис. 65,17; 2Птр. 3,13; Откр. 21,1-4), Бог ће бити с људима (Откр. 21,3), где бујају потоци живота, Бог ће отрти сузе са свакога лица (Ис. 25,8), и спасени људи ће тада доживети пуноћу блаженства у Царству Божјем. Дакле, Бог који живи у векове векова (Откр. 4,9; 7,2), односно Који је надвремен (Откр. 1,4; 4,8),присутан је у времену, односно Божје време је већ наступило, а пуноћу Божјег присуства тек очекујемо,  иако нико од људи, осим Богочовека Исуса Христа, не зна када ће се то догодити, због чега Христос позива: Пазите, бдите и молите се (Мк. 13,33). Јасно је, према томе, да је Царство Божје историјска и есхатолошка стварност.
     
    Знајући да је хришћанска есхатологија богочовечанског карактера и оптимистично-радосна, што се види у непоколебивој вери  хришћана у победу Лава из Јудина племена (Откр. 5,5) и у Други долазак Христов и у испуњење Његовог обећања, због чега Му хришћани упућују следећу молбу: Да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22,20). Пошто наше живљење није овде на земљи, него на небесима, одатле ми очекујемо Спаситеља Господа Исуса Христа (Флп. 3,20), Који је Први и Последњи (Откр. 1,8). Овде је реч о Богочовечанској пуноћи која „нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о пуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска стварност“.  
     
    Важно је истаћи да се васцела Божја творевина налази у есхатолошком ишчекивању: Сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рм. 8,22). Управо због тога, по речима Апостола Павла, што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3,13). Православни је став да је већ наш сусрет са Христом истински, стварни и есхатолошки. Прво небо и прва земља прођоше (Откр. 21,1), и наш живот је обновљен (ср. Рм. 6,4) у Духу Светом (Рм. 7,6) и сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3). А када наступи пуноћа времена (Гал. 4,4) у Осми Дан (=бесконачни и незалазни дан), неће доћи до суштинске промене нашег заједничарења са Христом као Главом свега, него је ту реч о пуноћи тог истинског јединства по науму Божјем од вечности (Еф. 1,9). Реч је о остварењу пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему (Еф. 1,10). Наша истраживања су нас уверила да историја и пост-историја, то јест испуњење времена, чине једну нераскидиву целину, и смисао свештене историје се налази управо у њеном испуњењу, остварењу онога што хришћани очекују и чему се надају (ср. Мт. 24,50; Лк.12,46), завршетку и преображењу. Имајући у виду чињеницу да је Бог узрок и времена и надвечности, Игњатије Богоносац саветује: Времена испитуј. Чекај Надвременог, Безвременог, Невидивог, но за нас Видивог.
     
    У поговору бисмо могли рећи следеће: На Самооткривење Тројичног Бога у свету, односно у Христу, треба гледати као на свештену историју у којој долази до стварног сусрета човека са Богом, динамичне и слободне сарадње између Бога и човека, то јест до склапања Завета између Бога и човека, сотириолошког дијалога између Творца и творевине. Говоримо о искуственом и доживљајном сусрету човека са живим Богом у Цркви Христовој у којој обитава сва пуноћа Божанства (ср. Кол. 2,91-10). И може се рећи, – у Цркви се тајно побеђује време, и као да претходи то апокалиптичком тренутку, када «времена већ неће бити». Црква је жива слика вечности, и у црквеном је искуству стварно дана, и ту се остварује та благодатна «једновременост разновременог» у пуноћи Вечног живота, која се открива у заједници с Вечним Царем – Христом. Црква је вечно Царство, јер има Вечног Цара. У Цркви, која пребива сада у историјском странствовању, време је већ немоћно».
     
    По православном трезвеноумљу, «човек је призван на есхатолошку пуноћу свог сједињења са Богом, јединства у заједници личности, а не у неком безличном блаженству».  Православни је став да хришћанство «није само учење о спасењу, већ само спасење».  Заправо, пошто ће постојати васкрсење људског тела, човек као богоподобно биће не бива уништен смрћу, и у Цркви се остварује есхатолошки догађаји јединства са Христом. Према томе, време није вечно враћање истог и понављање себе, нити је независно и одвојено од вечности, него је њоме прожето. Са православне тачке гледишта је неприхватљиво циклично поимање времена. По православном трезвеноумљу, на есхатологију не треба гледати као на нешто што ће се одиграти тек у будућности, него на њу ваља гледати квалитативно као већ богодаровану у садашњости могућност духовног преображаја, пресаздања, обожења човека и васцеле творевине до те мере да човек и творевина постану богопријемчиви и достојни да уђу у нову заједницу са Богом Творцем (ср. Еф. 3,6). То ће рећи да је Бог увео надвечност у живот људи, учинио људе заједничарима божанске природе (2Птр. 1,4), то јест учинио их заједничарима Христовим (Јевр. 3,14),  и Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Да. 2,47) и који постадоше сутелесници Христови (Еф. 3,6).
     
    Надвечност и заједничење са Личностном Истином, то јест заједница с Тројичним Богом, главне су карактеристике есхатологије. Сходно томе, рећи ћемо да је тајна Христа призма кроз коју гледамо и тумачимо хришћански карактер истине историје, човека, света и вечног живота. Лаконски и језгровито речено: По Божјем домостроју спасења „циљ хришћанске историје је Христос, а не прогрес... Када кажемо Христос, то није само Христос као Логос, као Син Божји, него Христос Богочовек... Дакле, Христос као Црква. Зато је циљ историје Црква“,  јер је она „једини извор хришћанског живота и хришћанског учења“.  Једном речју, крај којем иду ствари у Христу једнак је са његовим обожењем, или са њиховим узношењем изнад недостатака за чије превазилажење дато им је време.  Ову мисао појашњава свети Максим Исповедник када каже да обожење „јесте усредсређење и крај свих времена и векова и онога што је у времену и веку. А усредсређење и крај времена и векова онога што је у њима јесте нераздељиво јединство правог почетка и својственог правом крају и својственог спасенима“.  Свети Григорије Нисијски у истом духу описује линијско устројство свештене историје: „Када човечанство достигне своју пуноћу, тада, без промашаја, овај покрет природе који следи узроковаће досезање њеног неопходног краја. И овај живот ће бити замењен другим начином постојања, различитим од овог садашњег који се састоји у рађању и распадању. Када наша природа, у одређеном реду, испуни правац времена, тада ће, без промашаја, овај покрет који следи, створен наслеђем кроз генерације, доћи до свога краја. Испуњење универзума учиниће немогућим свако будуће напредовање или назадовање, и тада ће све мноштво душа вратити из расплинутог и безличног стања у свезу, и сами елементи ће поново бити уједињени у исти спој (систем)“.
     
    Најзад, још једном ћемо поновити да „јелинска философија није познавала и ни на који начин није била спремна да прихвати било какав прелазак из времена у вечност – временско се чинило eo ipso пролазно. Оно што се у времену остварује, никада не може постати вечно. Што је рођено мора неизбежно умрети. Само оно што је нерођено или неузроковано, може опстати. Све је имало почетак, имаће и свој крај. Само оно што није имало свој почетак, може остати непромењено или „вечно“. Стога, за јелинске философе прихватање будуће бесмртности значило је у исто време и претпостављање вечног предпостојања. Такав читав значај историјског процеса јесте врста силаска из вечности у време. Судбина човекова пре зависи од урођене му клице него од креативних достигнућа. За Јелине време је једноставно било нижи или ограничен начин постојања. Тачно говорећи, у времену се ништа не ствара и ништа се не постиже, нити има шта да буде створено или постигнуто“.  Насупрот јелинском учењу, православни став је да је само Бог бесконачан, док је време „пут ка вечности“.  Поново наглашавамо да је Божје „Царство установљено, али још увек није дошло у свој својој сили и слави. Тачније речено, Царство тек треба да дође, али је Цар већ дошао. Црква је и даље in via, а хришћани су и даље „путници“ и странци у „овом свету“.  
     
     
    Тројични Бог наставља непрестано да делује у свештеној историји и историја спасења наставља да се и даље одвија све до Другог доласка „Последњег Адама“ – Христа, када ће доћи да суди живим и мртвима, и када ће Бог бити све у свима. Блажени Августин је мудро рекао да „постоје два стања живота, с неба проповедана и предата, која су Цркви позната, при чему је једно стање вере, а друго стање виђења. Једно је стање привременог пребивања у туђинској земљи, а друго у вечности (небеског) обитавања. Једно је стање на путу, а друго у отаџбини. Једно – у активном делању, а друго – у богатству сазерцања... Прво је  у стрепњи због војевања, а друго у сигурности победничког мира... Ово прво траје овде до краја овога света, а у свету који долази оно нема краја“.  Циљ сваког православног хришћанина је да уђе у нову заједницу са Тројичним Богом и примањем нетварне благодати Божје постане нови човек.  Пошто је човек христолико биће позван од стране Творца на надвечни живот у заједници са Тројичним Богом, и много тога подноси „само да не би умро“,  то значи да „само вера у Христа даје смисао људском постојању“.  Стога је бесмртност дар од Тројичног Бога.
    Најзад ћемо рећи: Животни пут човеков је: од Бога, ка Богу, са Богом, у Богу.
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...