Jump to content
  • александар живаљев
    александар живаљев

    Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)

    m.jpg

    Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020.

    Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава.

    Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих.

    Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу?

    Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног

    Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику.

    Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела.

    Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога.

    Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко.

    Начини манифестовања човека

    Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити!

    Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку.

    Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог.

    Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека.

    Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).

    То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека.

    Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу.

    Љубав као главни израз духовности

    За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23).

    Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2).

    Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг.

    Како све ово изгледа у светлу психологије?

    Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена.

    Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14).

    Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство.

    Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи

    Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин.

    Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели.

      Телесни Душевни Духовни
    Повређеност,
    рањеност насиљем
    Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање
    Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава
    Животне
    фрустрације
    Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом
    Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима
    Радохоличар
    (workaholic)
    Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост
    Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима

    Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја.

    Критеријуми позајмљени из будућности

    Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу.

    Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју.

    Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5):

    „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“.

    Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу.

    Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота.

    ИЗВОР:

    TEOLOGIJA.NET

    Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...

     



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Текст је веома добар. Имао сам прилике да ме много људи пита о овој разлици између телесног, душевног идуховног човека. Ова егзегеза је одлична. И, што је најважније, компчетна - обухвата све, неизоставно и важност и место подвига у хришћанском животу.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    Телесни Душевни Духовни
    Повређеност,
    рањеност насиљем
    Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање
    Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава
    Животне
    фрустрације
    Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом
    Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима
    Радохоличар
    (workaholic)
    Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост
    Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима

     

    Ова табела је право огледало, у којем се можемо огледати и видети где се свако од нас, као хришћанин, налази.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 3 минута, Александар Милојков рече
    Телесни Душевни Духовни
    Повређеност,
    рањеност насиљем
    Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање
    Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава
    Животне
    фрустрације
    Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом
    Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима
    Радохоличар
    (workaholic)
    Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост
    Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима

     

    Ова табела је право огледало, у којем се можемо огледати и видети где се свако од нас, као хришћанин, налази.

    Примјетих да је приликом копирања дошло до помјерања наслова колона, ако можете лако исправити, било би добро.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 45 минута, Вукашин рече

    Док ја одох да радим нешто корисно напољу, остављам @Bokisdда анлизира текст :D.

    Evo sam spreman ko zapeta puska.... :takeoff: :smeh1:

    Onako na prvu, dobar tekst i analiza, samo mislim da vladika nije pruzio odgovor ili ja nisam video,.... na po meni kljucno pitanje :

    пре 2 часа, александар живаљев рече

    Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг.

    (moje podvlacenje)

    Odlicno je primetio vladika da je ljubav stvar volje i ociscenje od zla i greha, tj. ako govorimo o pravoj i istinskoj i toj duhovnoj ljubavi, ne telesnoj i dusevnoj ljubavi koju svi posedujemo. I to onda povlaci borbu (duhovnu) za duhovnog coveka kroz (duhovni) podvig - sto znaci sve je duhovno i u duhu - kako je opisao vladika.

    I onda dalje, nisam primetio da je vladika nesto konkretno rekao na tu temu duhovne borbe sta konkretno znaci, jeste pomenuo nesto u smislu etosa nadahnutog buducnoscu .... ili ti sto vole zizjulovci da kazu eshatolosko vidjenje sveta :D .... ali ne znam bas tacno sta to znaci za v.Maksima i koje su prakticne stvari koje izviru iz tog eshatoloskog vidjenja sveta.

    Si zadovoljan Vukasine sa moju analizu.... (:lupaglavu:)... :smeh1:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 28 минута, Bokisd рече

    Evo sam spreman ko zapeta puska.... :takeoff: :smeh1:

    Onako na prvu, dobar tekst i analiza, samo mislim da vladika nije pruzio odgovor ili ja nisam video,.... na po meni kljucno pitanje :

    (moje podvlacenje)

    Odlicno je primetio vladika da je ljubav stvar volje i ociscenje od zla i greha, tj. ako govorimo o pravoj i istinskoj i toj duhovnoj ljubavi, ne telesnoj i dusevnoj ljubavi koju svi posedujemo. I to onda povlaci borbu (duhovnu) za duhovnog coveka kroz (duhovni) podvig - sto znaci sve je duhovno i u duhu - kako je opisao vladika.

    I onda dalje, nisam primetio da je vladika nesto konkretno rekao na tu temu duhovne borbe sta konkretno znaci, jeste pomenuo nesto u smislu etosa nadahnutog buducnoscu .... ili ti sto vole zizjulovci da kazu eshtolosko vidjenje sveta :D .... ali ne znam bas tacno sta to znaci za v.Maksima i koje su prakticne stvari koje izviru iz tog eshatoloskog vidjenja sveta.

    Si zadovoljan Vukasine sa moju analizu.... (:lupaglavu:)... :smeh1:

    Без већих фаула, поправља се. Бокисд у праву си за љубав у духовном смислу то је нестворена благодат, тако да не зависи од воље, не зависи ни у душевном јер се не можеш заљубити у кога хоћеш, па чак ни у тјелесном либидо те не пита, али се из њега дају читати душевне димензије како је показао Фројд. Мислим и духовне.

    Подјела је мање више коректна, али нема разраде интеракција, (Деветице) односно макар за Спасење Зизијулаштине битног односа између биолошке и еклисиолошке ипостаси односно интеракција тијела и духа, а имао је +Атанасијева упутство везивања молитве за дисање, а има их много у његошевском рјечнику: тјелодвиженија која објављују умночувство, односно духовно осјећање, духовна душа, хришћански духовно тијело, подвижнички тјелесним подвигом душевно очоићење и оно што он из релационе Зизијулаштине још не може схватити, духовни значај створеног : тијелесног тијела, односно суштог које самоистовјетно само са собом, односно запитавања : шта јесте сушто?

    Има ту још ситница али да не черечимо човјека сваки пут, поготово када како тако покушава да размори древни платонизам, препоручујем Бели Хамваша, али опрезно и наравно да настави са читањем Поуке.орг.

    • Свиђа ми се 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 2 часа, Александар Милојков рече

    Имао сам прилике да ме много људи пита о овој разлици између телесног, душевног идуховног човека.

    „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).

    Tako piše u tekstu. A zar se ne kaže: "A telesni čovek.." ?  Pošto se baš o toj razlici i govori. 

    Morao sam odmah da rep. da ne zaboravim, a sad čitam dalje. Dobar tekst izgleda. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 5 часа, Милошшш рече

    „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).

    Tako piše u tekstu. A zar se ne kaže: "A telesni čovek.." ?  Pošto se baš o toj razlici i govori. 

    Morao sam odmah da rep. da ne zaboravim, a sad čitam dalje. Dobar tekst izgleda. 

    Ψυχικὸς δὲ ἄνθρωπος οὐ δέχεται τὰ τοῦ πνεύματος τοῦ θεοῦ· μωρία γὰρ αὐτῷ ἐστιν, καὶ οὐ δύναται γνῶναι, ὅτι πνευματικῶς ἀνακρίνεται. (1Co 2:14 BYZ)

     

    Ψυχικὸς ἄνθρωπος=душевни човек

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 7 минута, Александар Милојков рече

    Ψυχικὸς δὲ ἄνθρωπος οὐ δέχεται τὰ τοῦ πνεύματος τοῦ θεοῦ· μωρία γὰρ αὐτῷ ἐστιν, καὶ οὐ δύναται γνῶναι, ὅτι πνευματικῶς ἀνακρίνεται. (1Co 2:14 BYZ)

     

    Ψυχικὸς ἄνθρωπος=духовни човек

    исправка, хтедох написати:

     

    Ψυχικὸς ἄνθρωπος=ДУШЕВНИ човек

    • Свиђа ми се 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 13 часа, александар живаљев рече

    О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5):

    „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“.

    ....нема шта и вл. Максим чита/долази овде на поуке :)

     

    Имал' иђе ико овде у кавани да анализира текст вл. Максима почевши од наслова па све до краја (последње две реченице).... 

    Поздрав за целу кавану да сте ми сви живи здрави и весели!

    )

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 21 часа, Bokisd рече

    ociscenje od zla i greha,

    Није рекао греха. У целом чланку се не помиње та реч.

    пре 21 часа, Bokisd рече

    I onda dalje, nisam primetio da je vladika nesto konkretno rekao na tu temu duhovne borbe sta konkretno znaci,

    Не, није рекао.

    пре 21 часа, Bokisd рече

    nesto u smislu etosa nadahnutog buducnoscu .... ili ti sto vole zizjulovci da kazu eshatolosko vidjenje sveta :D .... ali ne znam bas tacno sta to znaci za v.Maksima i koje su prakticne stvari koje izviru iz tog eshatoloskog vidjenja sveta.

    То је основни проблем академског богословља. Кад треба рећи конкретно и експлицитно, добијамо магловите и неодређене теолошке флоскуле.

    On 11.11.2020. at 9:08, александар живаљев рече

    Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења,

    Не знам одакле му ово? Наше доба је сведок култа путености, уживања и славољубља у најогољенијем и најнижем облику.

    Али све скупа, оно како дефинише духовног човека, као човека вођеног Духом Светим и који у заједници Цркве задобија плодове Духа Светог, сасвим прихватам. 

    И на крају - није ми јасно зашто инсистира на сликању по сваку цену. Мислим да ме се од свих његових слика, десетак чини ми се, само једна дојмила. Лепо је што се труди, али стварно не видим да су оне за овакву јавну презентацију. Ништа посебно, ни у изведби ни у садржини.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 53 минута, Родољуб Лазић рече

    Није рекао греха. У целом чланку се не помиње та реч.

    Објашњава суштину греха:

    On 11.11.2020. at 9:08, александар живаљев рече

    Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити!

     

    On 11.11.2020. at 9:08, александар живаљев рече

    Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).

    Самољубље - кључна реч. То је суштина сваког греха.

    • Свиђа ми се 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    То је проблем Зизиијуласоваца, испада да је грјех из билошке ипостаси односо тијела јер погрешно разумију оце, умовање по тијелу је нешто друго, грјеши душа која живи по тијелу пошто се лишила духовног живота, а извор гријеха је у злодуху и вољи приклоњеној њему никад и никако у тијелу. Ни блудничење није  гријех тијела, него гријех тијелу како каже Павле, и грех душе јер се упушта у маштања. 

    Њема је створено (биплошко)  нешто што треба превазићи и скоро па гријех и недостаје свака веза између биолошког и еклисиолошког, односно тијела и духа, него се истина бића тек накнадно уноси из метафизике.

    Било би занимљиво видјети и гдје лоцира онтологију у душевност или у духовност,(или метафизику, да ли је то Дух, као код Хегела) јер по Зикију то бива духовност, такође некоректан је према +Данилу Крстићу јер он платонизам сликовито преставља у спратовим, али то је можда од +Тасе јер док је свети Данило био жив није могао да се много шири, доводио га је Данилце у ред. 

    Такође, треба размислити да ли се аутор стварно враћа оцима или се само маскира, требало би видјети и дјела на плану практичног живота, односно односа.

    Нисам склон д аму повјерујем на прву, мада су ми намјере добре и радовао би се да је тако.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима


    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...