Jump to content
  • Значајно
    Поуке.орг - инфо

    Епископ бачки Иринеј у интервјуу за "Печат": Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље

    55455_1600_1067_11_83fd106169f91c152ead0

    Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека.

     

     

    Хришћанин је дубоко свестан чињенице да свакодневни живот људи не може и не треба да се претвори у непрестану, неизлечиву, трајну епидемију и пандемију страха и немоћи. Је ли нормално стање да се једни других плашимо, да једни од других зазиремо, да једни друге избегавамо, да ближње своје сматрамо за даљње, туђе? Је ли нормално да своју браћу, сестре, родитеље, децу, браћу и сестре по вери, пролазнике на улици, видимо не као благослов и дар Божји нама него као потенцијални извор опасности, болести и смрти? Философски солипсизам је тек блага, безболна теорија према овом ставу потпуне себичности: ја сам потпуно заштићен тек онда када сам сâм и када нисам са другима (што и значи израз „превентивна изолација“).

    Наведена промишљања о питањима која су у овом тренутку одлучујућа за живот и опстанак не само хришћанске заједнице износи Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. У традиционалном божићном разговору, који је пред читаоцима празничног броја Печата, наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема. 

     

    *Ваше Преосвештенство, година за нама била је изузетно тешка за цео свет. Пандемија ковида 19, која још увек бесни, настављање оштрих геополитичких сучељавања и свих других глобалних сукоба, донели су огромна искушења, патњу и страдање. Оваквој судбини није умакла ни Србија, а чини се да је одлазећа година, поготово њена завршница, била посебно страдална за Српску Православну Цркву. Упокојили су се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, епископ ваљевски Милутин и други припадници свештенства СПЦ. Како се борити с овако тешким губицима? Како истрајати и одржати снагу у овом времену?

     

    И поред свега што се догађа у свету и у нашем народу, овде у његовој матици и у расејању, дужни смо да истрајемо у вери, нади и љубави. Опасни – често, нажалост, и смртоносни – вирус који још увек бесни, како с правом констатујете, није угрозио само здравље и живот милиона људи већ и човека као личности и као заједнице. Човек не може, по самој својој богоданој и боголикој природи, да живи сам, без заједништва и општења са својом браћом и сестрама, са својом ужом и широм породицом, са ближњима и даљњима, са другим људским бићима уопште, са укупном створеном природом. Данас је он, међутим, даноноћно под унакрсном ватром порука и опомена да мора у изолацију, да је дружење са другима крајње ризично, да, у име преживљавања и очувања здравља, треба имати „социјалну дистанцу” у односу на ближње (каквог ли накарадног израза уместо нашег, српског, растојања или одстојања, али ни у ком случају „социјалног”!), да се одговорност према себи и према другима састоји, до даљњега, у „вештини да живиш сам” уколико и колико је то могуће… Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус).

    Не заступам, наравно, тезу да је вирус корона безазлен и безопасан (напротив!) – јер безазлен и безопасан није ни обични вирус сезонског грипа – али не могу да се отмем утиску да неки центри моћи, вероватно наддржавни, глобални, злоупотребљавају епидемију и њоме изазвану општу невољу тако што производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Наш народ је одавно из искуства знао да је рат некоме рат, а некоме брат. У планетарном контексту данашњице и сутрашњице то значи: после короне сиромашни, та јадна и гладна већина човечанства, биће – и већ јесу – још много сиромашнији и у сваком погледу угроженији, а богати, та мањина од највише неколико процената људи у чијем власништву се налази више од деведесет одсто добара и ресурса, биће – и већ јесу – још много богатији и, што је кудикамо горе, незаситији.

    Ипак, песимизму нема места: господар историје није човек, а поготову то није саможиви, безобзирни, добровољни потчовек или рашчовек, како се изражавао Свети Јустин Ћелијски. Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он је Оваплоћена Љубав. Он је Хлеб наш насушни. Он је Лек бесмртности. Он је Васкрсење и Живот. Његов суд о смислу људске историје биће коначан, за неке страшан, а за друге радосно очекиван. Од искони, пре света и времена, беше Он, вечна Реч Божја. Он је и сада присутан међу нама и у нама, за неке невидљиво, а за неке и видљиво. Због свега тога нас наша света Црква непрекидно позива: горе срца, заблагодаримо Господу, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Њему поверимо! Јер, Он се родио да би све нас препородио. То ћемо најјаче осећати ускоро, о Божићу. На потпуно исти начин треба да се осећамо и по губитку тројице наших духовних челника, блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. Њихов одлазак, боље рећи прелазак или пресељење (то значе старински изрази престављење и преминути), њихова смрт (црквеним речником речено, њихово упокојење или уснуће у Господу) јесте губитак, али је још већма добитак: овде на земљи Бога су славили и Цркви Његовој служили, а исто то, верујем, чине и чиниће и онде где су сада њихове душе, пред Лицем Божјим и у заједници са свима од памтивека светима, спасенима и помилованима.

     

    *Ако је тачно да се одласком њених великих архијереја Српска Црква заљуљала јер, како рече песник, скршила су се два њена носећа стуба, шта бисте издвојили као најважније и у овом времену најпрече да би се не само учврстили њени преостали стубови већ и оснажили – верујемо неуништиви – православни црквени темељи?

     

    На ово питање сам добрим делом већ одговорио. Али додаћу још понешто. „Крилата реч” да се наша Црква заљуљала јер су се скршила два њена носећа стуба звучи лепо и речито у песничком језику. Она заправо изражава љубав и поштовање према покојницима. У њеном суштинском, стриктно богословском, значењу ова реч не може, међутим, бити схваћена дословно. Црква као богочовечански организам, као нерукотворени Дом Божји (узгред буди речено, по мишљењу многих филолога словенска и српска реч Црква етимолошки и потиче од грчке речи која значи Дом Божји), уопште се не може „заљуљати”. Она је, по апостолу Павлу, непомериви Стуб истине и неосвојива Тврђава истине. По речима Самога Господа Христа, њен Камен темељац је такав да њу „ни врата пакла не могу надвладати”. Могу се, делимично и привремено, заљуљати, па и скршити, само одређене историјски условљене црквене структуре, чак и читаве локалне Цркве, али не и Црква у својој саборној пуноћи.

    Нема више многих славних малоазијских Цркава које се спомињу у Светом Писму Новог Завета и које су основали апостоли Христови, али Црква и даље живи, свуда, па, као „мало стадо” Христово, и у Малој Азији. Ово важи, мање или више, и за друге апостолске Цркве на Блиском и Средњем истоку и у Африци, али Црква и даље живи, свуда, па и у том делу света, чак и у Саудијској Арабији. Првобитну Цркву чинили су Христос и шака људи око Њега, људи из дубоке провинције тадашњег „цивилизованог света”, друштвено безначајних и у јавности свога времена практично непостојећих. Кроз само три века она је постала свуда присутна у тада познатом свету. Диоклецијан је веровао да ју је коначно скршио, а само десетак година касније она постаје владајућа вера. И Стаљин је мислио да је у својој империји безбоштва и нечовештва (зачудо, ова два појма су неодвојива!) уништио Цркву, али је он исти, после Хитлерове најезде, морао да шаље међу народ и војску владике и свештенике из тамница и логора које није стигао да побије и да у доброј мери врати Цркви слободу или бар фамозни „толерантни однос” према њој. Његов потоњи наследник Хрушчов обећава грађанима Совјетије да ће им на телевизији показати „последњег живог попа”, да би после свега две-три деценије Православна Црква у обновљеној историјској Русији била главна духовна и морална снага.

    Брисел је одбио не само да у устав Европске уније унесе молитву Богу него и да бар спомене историјску чињеницу да савремена европска култура и цивилизација имају јудеохришћанске корене, али зато Владимир Владимирович Путин, Европљанин више од свих бриселских бирократа заједно узетих, враћа Бога у устав нове, праве, хришћанске и православне Русије. „Већи је Онај Који је у нама него онај који је у свету”, пише у Новом Завету, при чему се под светом не подразумева свет који је створен да буде рај, односно Царство небеско, него пали свет греха, зла и смрти.

    Да питање које постависте конкретизујемо: отидоше од нас – и остадоше са нама – Иринеј, Амфилохије и Милутин, али Бог Живи и Истинити, Који не оставља Себе непосведоченим ни у једном поколењу, подићи ће њихове достојне наследнике и настављаче. Ја у то не сумњам. Надам се да не сумњате ни ви, мој верни вишедеценијски пријатељ и сабеседник.

     

    *Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним, тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу „новопапизма”, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете? 

     

    Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али нажалост није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од помесних Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верника. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру.

    У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.

    Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђена. Дај Боже што пре!

     

    *Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе”, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије?

     

    На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније.

    У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископа: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на Другом ватиканском сабору (1961–1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике…

    За разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истанбула.

    Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је при томе динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сам, без сабора, нити сабор сам, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије.

     

    *За Српску Православну Цркву минула година је још по нечему, али добром, чак величанственом, била изузетна. Литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ учиниле су да 2020. буде време за памћење и историјско вредновање. Спонтане и масовне, показале су свету јединство Цркве и верног народа. Биле су покрет идентитетске, националне и културне, а не само верске самосвести и снаге, и тако су извојевале својеврсну победу народне воље. Видели смо огромну снагу која је изборила промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе, и трасирала пут за укидање злогласног и Српској Цркви тако очигледно непријатељског Закона о слободи вероисповести. Како разумети и објаснити ово по много чему јединствено догађање?

     

    Истина, то је догађај без преседана у савременој српској историји. Историчари, затим социолози, психолози и други, проучаваће узроке и мотиве, а последице ми савременици још увек сагледавамо само делимично. Надамо се и верујемо у добро за наш народ и све друге народе који живе у Црној Гори.

    Под јединственим именом Литије и слоганом „Не дамо светиње” биће упамћен велики покрет нашег народа у Црној Гори, чији је повод такозвани Закон о слободи вероисповести, за спречавање тоталитарног и недемократског режима да од Српске Православне Цркве одузме непокретну имовину – храмове, куће, земљиште – коју она баштини осам столећа. То је непосредни повод.

    Узрок је пак у континуираном терору који се над Црквом и над српским православним народом на подручју Црне Горе на различите начине спроводи од Бадњег дана 1942. године, када је по Титовом наређењу масакрирано триста људи код Колашина. Начина егзекуције не би се постидели ни јасеновачки крвници. Убиства Срба, групна и појединачна, комунисти су наставили читавим током рата, нарочито на самом крају, када су, опет по Титовом наређењу, побили хиљаде избеглица у Кочевском Рогу и другим местима на аустријској граници. У тим масовним погромима побијени су свештеници, официри, просветни радници, домаћини, сви који су могли бити за углед народу. Богу хвала, неколицина је ипак успела да побегне у иностранство. И над тим осиротелим народом без духовног, интелектуалног и просветног вођства вршен је деценијама страховити притисак. Тајна полиција, злогласна УДБА, у Црној Гори је, више него било где иза гвоздене завесе, преко својих жбира вршила стриктну контролу свих видова живота: привредног, културног, верског, спортског, просветног. Срби су пунили најпре Голи оток, а после Спуж; остајали без посла…

    Исто је настављено и после преименовања Савеза комуниста у Демократску партију социјалиста. Тајни снимци удбаша, који 2006. године наговарају домаћине, претећи њиховим породицама, да на лажном и фалсификованом референдуму гласају за самосталност (!), имају елементе црног хумора („Играће Реал из Мадрида у Голубовце”), али заправо откривају страхотни карактер црногорског режима. Потом долази учлањење у НАТО, признавање лажне државе Косово, вишекратно фалсификовани избори, измишљање новог језика и писма, афирмисање групе опскурних преступника као тобожње Цркве и многи други акти који не само што су недемократски, противни вољи апсолутне већине народа, него су и чињени да би променили идентитет већинског српског народа у тој републици, са крајњим циљем да он нестане, коначно и у потпуности. За мене је загонетка зашто су, од првог нацрта 2015. године, били толико упорни са тим законом, у ствари безакоњем. Вероватно су мислили: када нам је све до сада пролазило, и ово ће…

    Масовност, слобода, истрајност народног одговора на намеру да му отму светиње и црквену имовину био је изненађење за све, чак, рекло би се, и за Цркву која је бранила своје биће и своју имовину и повела народ, а највише за државне клептократске структуре. Народ је осетио да је куцнуо крајњи час да одбрани и колективни и лични идентитет, самосвест и достојанство. Из тог разлога су били потпуно неуспешни и депласирани стални, махом добронамерни, апели појединаца да се не истичу национална обележја, српске тробојке и слично, јер је, наводно, нападнута Црква, а не српски народ. Видех тада, уместо званичне заставе Српске Православне Цркве, тробојке са крстом и оцилима, а поједини свештеници су носили белу заставу са четири кружића. Кажу да је то обележје Михољског збора. Па добро…

    Народ је свакога дана, широм Црне Горе, у литијама носио наше народне, државне и црквене заставе. Бојио их је по зидовима зграда, на јавним местима, по путевима, свуда. Младићи су бранили заставе од полиције, борили се за тробојке, били привођени, малтретирани, добијали тешке батине. Зашто су то, побогу, радили? Зашто су километрима ходали, и под врелим сунцем и по цичи зими, са крстом, часним иконама и заставама у рукама? Зато што су тиме снажно, најснажније, манифестовали да је њихов идентитет исти као код наших суграђана у Београду, Новом Саду, Суботици, Призрену, Шапцу, Бањалуци, и земљака у свим државама и државицама Балкана и широм света. И шта то уопште значи „нападнута је Црква, а није народ”? Да ли је тако нешто и теоретски могуће? Да ли се верска права тичу неког другог, а не верујућег народа?

    Али да се вратимо на почетак! Ваља нам се подсетити шта је у основи идентитета који је бранио, потврђивао и утврђивао наш верни народ у Црној Гори бранећи себе, своје светиње и своје постојање. Које су то вредности и особине, заједничке и идентичне код свих Срба, ма где они живели, а које не смеју да буду измењене глобализацијом и фрагментацијом? Особине по којима нас Сам Спаситељ препознаје? Те вредности и особине називамо једним именом: Светосавље! Светосавље јесте или треба да буде српски етос, начин на који ми Срби живимо. Али хришћанство или Православље „српског стила и искуства” одликује и многе од оних који су – из разних разлога, а највише услед вишедеценијске пропаганде и невиђених притисака – свој идентитет заменили субидентитетом, а национално име својих часних предака његовим регионалним синонимом. Ми смо пре свега православни хришћани, са изразито хришћанском културом, традиционалном и уједно савременом, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Наш народ и даље, упркос поплави пропаганде и најави закона против светиње брака и породице, зна шта је породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји. Гостољубље, помоћ свакоме ко је у невољи, поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера, према слободи избора оних који не желе ни да чују за Бога и веру, а пре и после свега тога одбрана сопствене слободе на начелима чојства и јунаштва – све су то хришћанске, православне и светосавске врлине. Набрајање осталих могло би да траје дуго, веома дуго.

     

    *Трају проблеми раскола и с њим повезаног слабљења, који су на светском плану, уплитањем страних, а пре свега западних сила, задали историјски тежак ударац свеукупном Православљу. Није заустављен даљи настанак нових неканонских самосталних Цркава, после стварања такозване Православне Цркве Украјине. Овим процесима угрожена је и Српска Православна Црква, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска. Можемо ли рећи, када је реч о Митрополији црногорско-приморској, да је поменута опасност данас дефинитивно уклоњена и да у том смислу спокојно гледамо у будућност?

     

    Околности су такве да нема много користи од „дипломатског језика” и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао. Како то изгледа у пракси, показује пример који следи. Председник Синода једне од водећих Православних Цркава, као и већина у њеном епископату, свештенству, монаштву и народу, није показивао никакав ентузијазам за одлуке своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, поводом црквене кризе у Украјини нити за већ донете и примењене одлуке којима се криза наводно превазилази, а јединство Православља у тој земљи васпоставља. (Као што је општепознато, исхитрене одлуке и неканонске мере не само што нису превладале раскол у Украјини него су га додатно продубиле да би у наставку проузроковале и раскол међу појединим Православним Црквама, као и унутар неких од њих.) Али не лези враже, после неких годину дана ћутања угледног архиепископа и јерархије његове помесне Цркве, на сцену излази господин Браунбек, амбасадор САД који надгледа стање верских слобода не само на територији своје земље него и на свим другим меридијанима. После неких седам-осам његових посета архиепископу и разговора са њим, ваљда на теме богословске науке, нарочито пак на проблематику из области канонског права, имамо коперникански обрт у ставу архиепископа и Синода око њега. Резултат? Муњевито формално признавање расколничке структуре у Украјини као стварне Цркве, без обзира на супротно сагледавање ствари од стране многих угледних канониста и теолога дотичне Цркве!

    Сличне сцене су се одигравале и при сусретима америчких званичника са поглаварима и високим представницима неких других Православних Цркава. Споменути званичници, уосталом, отворено и јавно се, у име своје уистину велике и моћне државе, мешају у унутрашње верске и црквеноправне проблеме појединих Православних Цркава иако такво делање није у складу са духом и словом демократског устава њихове сопствене земље. Овим својим речима не желим да инсинуирам било шта, нити да изводим неосноване закључке, нити да пружам индулгенцију оним одговорним представницима Цркве који, по мени, недовољно одговорно сагледавају све опасности и искушења о питању јединства Цркве. Само преносим оно што читам, гледам и слушам. Желим да служим истини онолико колико могу, sine ira et studio (без гнева и пристрасности).

    Што се тиче статуса наше аутономне Охридске Архиепископије и наше Епархије (или Митрополије) црногорско-приморске, верујем да ће он остати такав какав јесте и како је дефинисан у цариградском Томосу из 1922. године, што је запечаћено и свеправославним консензусом. Цена јединства наше помесне Цркве висока је и превисока. Не смемо заборавити страдање и јововско трпљење архиепископа охридског Јована за јединство Цркве нити борбу и исто такво трпљење недавно преминулог митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву и њену слободу.

     

    *Давно сте се јасно одредили: Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Данас се у делу јавности често истиче ваша „блискост и посебно добри односи с Руском Црквом“. Како то коментаришете?

     

    Мислим да би сваки мој коментар био излишан, али кад ме право питате, право ћу и казати. Осећам праву и пуну блискост и узајамно прожимање са свим Православним Црквама. Чини ми се да и отварање могућности веће „блискости” са једном Црквом и мање „блискости” са другом, исто тако једноверном, обелодањује чињеницу да људи који тако мисле и осећају заправо веома слабо и оскудно схватају истину јединства и саборности Цркве.

     

    *Духовно сте узрастали на Косову и Метохији, које је, за вас и за све православне у нас, истинска Стара Србија. Патријарх Иринеј нам је завештао одбрану Косовског завета и за будућност. Има ли наде да га одбранимо?

     

    Стара Србија је за наше претке био недвосмислени и неупитни именитељ за Косово и Метохију, јасан свима, а нарочито странцима тога доба. У наше време, махом међу омладином, родила се нова девиза: Косово је срце Србије! (подразумева се, наравно, и Метохија). Доживљај Косова и Метохије као свете, заветне српске земље у новим нараштајима, можемо слободно рећи, још је јачи и изразитији него у ранијим нараштајима. То веома охрабрује и ја у томе видим Божји благослов и укрепљење за још снажнију борбу за наше светиње и наш народ на Косову и Метохији.

    Са друге стране, постоје различити процеси којима се умањује значај не само уставног поретка Србије у погледу Косова и Метохије него и наших тапија на ту заветну земљу. Ти процеси, недовољно познати нашој широј јавности, одигравају се на неким страним универзитетима и у извесним научним институтима. Пишу се дисертације и научни, односно квазинаучни радови са темом наводне српске митоманије у вези са Косовом и Метохијом. Списатељима таквих сочињенија основна је намера да историју и културу наше јужне покрајине „објасне” помоћу наводне великосрпске политике и српских територијалних аспирација у 19. веку. По креаторима ових теза, покушај тек ослобођене младе српске државе да ослободи свој народ у Босни и Херцеговини и прошири се ка западу наишао је на бедем великих сила. Стога је, опет по њима, она била принуђена да се окрене ка југу – Рашкој, Косову, Метохији и Македонији. На ове конструкције, које се потом пласирају политичким и другим утицајним круговима, надовезују се бајке шиптарских квазинаучника, по којима су косовско-метохијски манастири баштина фантомских, измишљених албанских великаша из рода Нимани и сличне измишљотине.

    Циљ им је заједнички: да се задужбине наших светитеља, краљева и царева одузму не само од државе Србије него и од наше Цркве и да буду предате Албанцима. Ова псеудонаучна демонтажа српских националних права и циљева који су били природни ток развитка српске државе после ослобођења од турског ропства плаћена је и наручена, а сервира се научним и политичким круговима по свету као истина. Квазинаучне студије и дисертације те врсте добрим делом су, нажалост, писане руком људи пониклих у Србији која им је све пружила, а они су јој рекли хвала тако што су свој научни рад и таленат огласили на продају и упрегли се у службу туђим интересима. Овакве појаве увећавају и умножавају одговорност наших научних установа, Академије наука, историјских института, универзитетских катедри за историју, појединаца историчара, али и надлежних министарстава, као и научних кадрова у крилу наше Цркве. Сви морају да уложе напор да истина не остане скривена. Ово није борба на једну, две или три рунде. Ово је борба непрестана.

    Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје. Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо.

    Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије – погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље.

     

    *ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ: 

     

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    У суштини, Косово или Космет, још нам није отуђено и ни из далека није све готово, али биће чупаво задржати га, знајући да смо протерани одатле и чињенично стање које се може видети и на Google Maps... Треба званично прогласити АПКиМ (Аутономну Покрајину Косово и Метохију)                           о к у п и р а н о м од стране Албанаца!

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Цитат

    На унутрашњем плану, поред сарадње са Србијом као државом у погледу очувања Старе Србије (Косова и Метохије) и тамошњих великих светиња у саставу Србије, главни задатак биће, бар како мени изгледа, брига за духовни живот и духовне вредности наших епархија у „региону”, ма шта то значило, и у дијаспори „по белом свету”, али и у нашој Цркви као целини.

    Тако је. 

    Време обнове и зидања храмова полако пролази. Ново доба и нове бриге долазе. 

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    "Време обнове и зидања храмова полако пролази. Ново доба и нове бриге долазе."

    Ако Бог да, убрзо ћемо имати новог Патријарха..... човека који ће бити на челу и упрaвљати током (будућношћу) наше СПЦркве (народа)...

    Мене лично не интересује ко ће доћи за Патријарха.... једино што ме интересује, што би волео да видим је то: да тај човек ко год то буде, да је спреман да учини барем, барем, барем НАДАМ СЕ неке промене у целом систему/механизму/администрацији СПЦркве а сходно новим изазовима.... тј. сматрам да цели систем/администрација/механизам (или назовите то како год то хоћете) може да буде много продуктивнији, успешнији у мисији, одбрани интереса и очувању нашег народа (Цркве)...

    ....а да би систем/механизам СПЦ био више успешан/продуктиван у мисији, одбрани нашег народа (Цркве) морају се урадити неке измене....

    Изучавајући чињенице (а и грешке/промашаје) из садашњости СПЦ а и претходних неколико деценија, ево само неколико битних детаља према моме сагледавању ствари:

    1. Наш патријарх мора да има већа овлашћења, тј. власт мора да буде више централизована унутар СПЦ... ово није и не треба да буде случај на нивоу свих Правосланвих Помесних Цркава, али унутар једне помесне Цркве то треба тако да буде, тј. унутар дургих помесних Цркава колико сам могао да видим власт је више централизована и то даје резултате...тренутно имамо стање у СПЦ да један број, неки од епископа не раде ништа тј. раде шта хоће (са новцем) огромну штету праве за садашњост и будућност нашег народа, и један трун никоме не полажу рачуне, не одговарају низашта....

    2. Треба да се успостави већа контрола новца на нивоу све и једне једине епархије... да се зна тачно у шта се троши новац и да постоји комисија стручних људи унутар СПЦ која ће прегледати детаљно оправданост и квалитет проеката... и да се то све транспарентно види прати од почетка до завршетка проекта... да није ни по бабу ни по стричевима што се тиче трошења исплате новца а и звођача радова....

    3. Свештеницима СПЦркве се треба се одредити, треба се доделити месечна плата, према платним пареметрима у државама у којма служе....свима подједнако и онима који служе у граду и онима који слуђе по селима...а новац за обреде, пирлози итд. да иде све транспарентно преко баковних рачуна... и да то свако може да види....дакле да се ресурси акумилирају Цркве користе на исправан начин за добробит целог народа....а не појединаца који купе сепи 3 иили 4 стана, 2 три куће, неколико плацева, итд...ово што ми тренутно имамо је то да се појединци у Цркви енормно обогате баш као што имамо стање у политици у државној власти, где неки политичари наочиглед јавно и легално краду новац...

    ... кад је у питању СПЦтренутно имамо ситуацију где се у великом броју случајева води немилосрда борба за парохије где су већи приходи... и та борба за парохије иде до исконске мржње, злобе, освете између свештеника итд.... све ово непотребно кочи успорава мисију Цркве која треба да иде у два правца: унутар Цркве и изван Цркве....имамо узор у раној Цркви: списи Апостолских отаца су мисија унутар Цркве.... а списи Апологета другог века су мисија изван Цркве....

    4. Треба се уложити новац у младе људе који желе исконски да уче, да заврше школе и имају вољу целог живота да уче/читају/пишу/држе предавања... једном речју да читају да се баве науком и да то живе....дакле треба омогућити то новчано, послати људе и на Исток и на Запад у најбоље школе код набољих учитеља и да се врате и да раде за добро наше Цркве (народа)...а не чекати милостињу да скоро 100%  процентно да римокатолици и грци ситипендирају наш кадар....између осталог треба ставити акценат на иучавање живих списа Отаца Цркве као и познавање језика.... а зашто све ово?

    Па читање/изучавње Отаца Цркве (на пример Капаокијаца, Апостолксих отаца итдддддд) не може човека да остави равнодушним... има нешто чудестно у тим списима што човека покреће што му даје снаге, воље да имитира, да опонаша, да се угледа, да подражава, да се уподоби Оцима Ране Цркве у свему... а опет они су се подражавали, угледали на Христа, уподобљавали се Христу....

    У приципу треба урадити измену (да не уптребим ноторну реч реформу) школства у СПЦ тј. православних Богословских школа....које ће дати/изнедрити много обрзованији и способнији кадар за мисију Цркве....

    5. Питање интернет...ова ставка би требала да буде на првом месту, људи нису свесни колико је ова ставка битна....СПЦ треба да осмисли стратегију присуства наше Цркве на интернету унутар нашег домаћег Српског говорног подручја (ex-Yu) а исто тако поготовода имамо стратегију пред светском јавношћу на водићим светским језицима на Западу и Истоку... и да представимо наше вићења/погледе... доказе/чињенице по митању Косова и Метохије и других виталних интереса нашег народа (Цркве).... нажалост има људи унутар СПЦ који не схватају колико је овај детаљ битан.... наше Епархије епископат/свештенство у дијаспори за Западу...требало би да има велку улогу на овом плану.....-тј. требала би се осмислити стратегија...

    ....непријатељи нашег рода раде свим силама и средствима против нас.... између осталог користе и интрнет као изузетно важно срество/оруђе за пропаганду пласирање лажи... а ми нажалост имамо неке људе који воде Цркву, који чак не допуштају ни то да се има вебстраница.... јер је то тобоже није у домену границама Црквене делатности мисије....

    .....из списа Отаца Ране Цркве (на пример Св. Василије велики да споменем једног од многих...) можемо научити да за Цркву не постји то питање? тј. не постоје границе шта треба или не треба или шта је у домену Цркве а шта је у домен државе.... ЦРКВА ЈЕ ДУЖНА, ТРЕБА, МОРА да учини све што је у интересу заштите/очувања Цркве (народа).... да будем кристално јасан кад ово пишем мислим само на одбрамбене, неколонијалистичке, некапиталисичке приципе.... дакле ради се да користимо само одбрамбне принципе Христовог Јеванђеља...а оци Ране Цркве су показали како се то ради...ми нема ту шта да измишљамо топлу воду, и да компликујемо/паметујемо..., ствари су много једноставне....треба да се уради права ставар и то је то...

    Тренутно има случајева унутар СПЦ  тј. нажалост има  примера свештеника - где су се грабљиви вуци (крадљивци црквног новца, лопови, лажови, невороватно премазани глумци/преваранти, хедонисти...) тј. ти најамници у овчијој вуни који су се добро, удобно и безбрижно ухлебили.... дакле има стоке/марве којој треба стати ногом заврат....са оваквима СПЦрка се треба без труна емоција обрачунати - само Стаљин и други Тито.....

    ....људе који се труде и раде треба их максимално подржати дати послењу кап крви за ове ако треба .....а према ухлебничкој марви - паразитима који ништа не раде осим што обилно стригу/стрижу вуну...зна се како се решава ситуација....ти који читаш све ово горе написано треба да знаш да је ово питање садашњости/будућности (опстанка) нашег народа..... историја показује да трагедије/губитци једног народа често/скоро увек су процеси који трају дужи временски период... и ти процеси трагедија су испалнирани дириговани споља а често потпомогнути немаром/неспособношћу тог неког народа да се избори за себе и да обрани своје интересе....дакле баш управо у овоме СПЦрква има већу снагу него држава да заштити Српски народ ге год да он живи....тренутно луциферов усинивљени следбеници таме ради у томе превцу да разбију Васељенску Првославну Цркву јер им то смета у остваривњу њихових материјалиних интереса/циљева....

     

    Ово су само неки од детаља које сам споменуо, а који нису баш пријатни тематски за разговор/дискусију....као што рекох горе  на почетку надам се да ћемо имати новог Патријарха који ће начинити неке измене... ствари не могу да се мењају брзински преко ноћи... али барем да постоје видљиве и јасне назнаке да ће бити неких промена у целом механизму/систему СПЦркве -јер је ово од животне/виталне важности....

    ....углавном сваки разборит разуман добар домаћин чоек увек (користи очи, уши и мозак које му је Бог дао) и гледа/слуша и матаријалним и духовним очима/ушима ума и срца свога и види у свом домаћинству шта треба да се уради да се поправи/исправи, да се побољша за свеукупни напредак/корист све чељади (укућана) тј. целог домађинства.....а у исто време тај добри домаћин/пастир прати гледа и ослушкује шта се око његвог домаћинства дешава, има ли какве опасности, најезде крволочних вукова...

    Какогод.... некад се можемо наћи у добрим или бољим ситуацијама....некад ствари могу да буду другачије него што би смо ми то желели.... углавном разборит човек домаћин у каквој год ситуацији да се нађе ради на томе-иде у том правцу да изабере набољу могућу опцију......како је то једном један чоек'  реко:

    "κρειττότερον ἐστὶν εἰδέναι ἐν μέσῃ τῇ Πόλει φακιόλιον βασιλεῦον Τούρκου, ἢ καλύπτραν λατινικήν"

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Оно што је и даље свима јасно, и по катастру Косово (АПКиМ) је српско и Србија, јер и даље, након свега, Београд поседује више од 50% земљишта на Косову, те и тих 58% сведочи да је Косово Србија!

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Мени се допада ова ситуација да стално неко даје неке предлоге, а нико ништа не потписује. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    "Мени се допада ова ситуација да стално неко даје неке предлоге, а нико ништа не потписује."

    Два детаља:

    1. Добри, исправни предлози/савети од нелукавих људи су итекако потребни и корисни....увек се догоди да неко послуша.... ево овде на Поукама сам писао на доста неких тема и указивао на неке ствари, примере, чињенице, итд.... и могу да кажем слава Господу да сам са својим писањем утицао (Господ неба и земље зна у ком проценту) на неке људе да повуку одличне потезе.... а што је од користи за целу нашу Цркву......

    2. и други детаљ: тренутно у овом веку у ком живимо уопште није битно шта неко саветује или шта се неком допада или не... а шта је онда важно? 

    Важно је то: да ли ће човек који буде изабран за нашег следећег Патријарха - направити неке измене у СПЦ или не? тј.  кључно је питање да ли ће тај човек исправити неправилности/аномалије које буквално паралишу тренутни (а и на дуге стазе) напредак/мисију/опстанак Цркве/нашег народа - а све ово, тренутно стање у СПЦ и те како одговара непријатељима рода нашег = неолибералинм капиталистима/колонијaлизаторима....којима сметамо из ових или оних разлога.... дакле ради се о познатој девизи: "Drang nach Osten"  а Косово и Метохија је најбољи пример за ово....

    ....шта ће да уради човек који буде изабран за Патријарха? ово је оно то, једино што је тренутно битно или да кажем један од најбитнијих детаља....

    Поздрав за све људе добре воље!

    P.S.

    ... а што се тиче потписа прочитајте од почетка све што сам до сад написао на Поукама, то сам ја, то је мој потпис... као што то каже једна древна изрека:

    "...man perishes, his corpse turns to dust, all his relatives pass away, but writings make him remembered...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 35 минута, uomo del Ve.Te. рече

    "Мени се допада ова ситуација да стално неко даје неке предлоге, а нико ништа не потписује."

    Два детаља:

    1. Добри, исправни предлози/савети од нелукавих људи су итекако потребни и корисни....увек се догоди да неко послуша.... ево овде на Поукама сам писао на доста неких тема и указивао на неке ствари, примере, чињенице, итд.... и могу да кажем слава Господу да сам са својим писањем утицао (Господ неба и земље зна у ком проценту) на неке људе да повуку одличне потезе.... а што је од користи за целу нашу Цркву......

    2. и други детаљ: тренутно у овом веку у ком живимо уопште није битно шта неко саветује или шта се неком допада или не... а шта је онда важно? 

    Важно је то: да ли ће човек који буде изабран за нашег следећег Патријарха - направити неке измене у СПЦ или не? тј.  кључно је питање да ли ће тај човек исправити неправилности/аномалије које буквално паралишу тренутни (а и на дуге стазе) напредак/мисију/опстанак Цркве/нашег народа - а све ово, тренутно стање у СПЦ и те како одговара непријатељима рода нашег = неолибералинм капиталистима/колонијaлизаторима....којима сметамо из ових или оних разлога.... дакле ради се о познатој девизи: "Drang nach Osten"  а Косово и Метохија је најбољи пример за ово....

    ....шта ће да уради човек који буде изабран за Патријарха? ово је оно то, једино што је тренутно битно или да кажем један од најбитнијих детаља....

    Поздрав за све људе добре воље!

    P.S.

    ... а што се тиче потписа прочитајте од почетка све што сам до сад написао на Поукама, то сам ја, то је мој потпис... као што то каже једна древна изрека:

    "...man perishes, his corpse turns to dust, all his relatives pass away, but writings make him remembered...

    Слажем се да индивидуалистички менталитет нашег народа није способан да направи квалитетан систем, правимо трулу коалицију и систем подгузне муве.

    Зато и јесмо сиромашна земља, зато нам непријатељ није потребан.

    То није случај само Цркве, то је случај сваке фирме, сваког министарства, сваке странке и сл.

    Систем чињеничног стања, који је у исто време и темељ и крајугаони камен, као и систем где све модерне технике и технологије умањују учешћељудског фактора би требале да покрену стање на боље. Зато си апсолутно у праву да се мора вршити контрола токова новца, провера информација, а најважније је благовременео добијања информација и превентивно деловање.

    Не сме да се деси да нови патријарх има велики генерацијски јаз са младим људима. Не сме се десити да менталитет села и провинционализма врати на велика врата јер је неко одрастао у тим и таквим временским периодима, па да добијемо "instituciju" паравана за све проблеме са којима се сусрећемо, као и "институцију" белог медведа. Како рече владика Иринеј, свако ко је крив мора и да плати.

    Када Црква сама решава своје проблеме, она ствара поверење.

    Када проблеме прекрије параваном, празни храмове.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Хвала за вашу/твоју претходну поруку!

     

    Сликовито приказано механизам/систем у СПЦ (или како год човек то да назове) требао би овако fließend да фунционише баш као овај оркестар/филхармонија....

    1.

     

    у случају да је претходни видео нејасан/неразумљив као сликовити приказ ево и овај други видео....

    2.

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...