Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • ризница богословља
    ризница богословља

    Др Владета Јеротић: Неурозе и религија [I]

      Ако значење религије изведемо из латинског глагола religare што значи поново успоставити неку изгубљену везу или, у ширем смислу, поновно везивање човека за нешто што га трансцендира, онда можда није сувише смело ако кажемо да је сваки човек религиозан, да је homo religiosus универзално својство човековог бића.

    За Мирчеа Елијадеа, данас свакако најпознатијег и најбољег познаваоца историје религија и митова, постојање небеског или сунчаног бога припада примарној спонтаности архајске људске природе. За Фробенијуса, али и за многе истраживаче после њега, од почетка свога постојања човек је развио две методе односа према невидљивом: мистичку и магијску методу. Мистика је заједница с богом, магија је заједница с природом.
     
    Ако под религијом у ширем смислу схватимо и вечиту човекову радозналост па и страсно бављење његово питањима која имају метафизички карактер, а која се односе на порекло, смисао и крај човековог живота, питањима која је Достојевски, истина, назвао „проклетим питањима“, али без којих му је човек био незамислив, онда поново долазимо, желели то или не, на универзално значење религије и њену непрекинуту актуелност. Подсећамо да је Алберт Ајнштајн био један од бројних великана историје за кога је постављање питања о смислу живота значило бити религиозан.
     
    Када са ових општих разматрања о религији пређемо на посебну област нашег истраживања, психотерапију, онда нам сложен однос између разних врста неуроза и религије намеће више питања; на нека уопште не можемо задовољавајуће да одговоримо, док на друга претпостављамо да можемо, чак и морамо, како бисмо били у стању да поставимо проблеме на право место. Два су питања, најпре, на која мислимо да можемо и морамо да одговоримо. Једно је питање да ли се проблеми религиозне садржине, у ширем смислу проблеми смисла живота, али и смисла патњи, уопште постављају у току лечења неуроза, а друго питање гласи: није ли и сама религија неуроза?
     
    Без обзира што психотерапеут данас ради у условима промењене друштвене климе, кад је религија изгубила много од својих некадашњих позиција, па је према томе и породично, односно друштвено васпитање младих људи усмерено у сасвим другом правцу, без обзира, даље, што се у лечењу неких неуроза ретко или уопште не додирују проблеми религиозне садржине, наше је искуство такво да можемо рећи да је још увек приличан број пацијената који спонтано у току терапије, чини нам се заиста потпуно независно од било каквог утицаја терапеута, постављају озбиљна питања трансценденталне садржине.
     
    Осим што психички оболео човек, кад-тад у току једне дуже психотерапије, ова питања поставља, ми, психотерапеути, у његовом односу према нама откривамо и његову јаку потребу која, што је психотерапија дужа и продубљенија, постаје све јаснија и отворенија, да преко нас, његових терапеута, поново успостави изгубљену везу. Изгубљену везу са чиме или са киме? Са богом, природом, мајком или оцем, друштвом или са својим још неоткривеним а наслућеним аутентичним Ја? На ово питање ми често немамо прави одговор или се овај одговор понекад интуитивно кристалише на крају успеле терапије.
     
    Егзистенцијална комуникација између пацијента и лекара у току персоналистичко-егзистенцијалистичког облика психотерапије, коме дајемо предност над психоаналитичким обликом лечења, доноси озареност саговоницима и стварно откриће нечег квалитативно новог; она је могућа само у атмосфери међусобног поштовања и равноправности, без ауторитативне наметљивости „старијег“, „паметнијег“ или „јачег“. Овакву врсту психотерапеутске комуникације ортодоксна психоанализа није познавала, па је и поред свога става „неутралног огледала“ створила у односу пацијент–лекар неравноправну ситуацију у којој се патријархално-ауторитативни став психотерапеута тешко могао да избегне.
     
    Примедба да је ова персоналистичка варијанта психотерапије апстрактна, идеална и утопијска има своје логично оправдање само у случају ако се пацијентова неуроза схвати симптоматски, а не егзистенцијално. Као што и међу неким другим специјалистима у медицини има лекара којима је једини циљ и једина брига лечење оболелог органа пацијента, те се мало или нимало обазиру на његову личност, тако и међу психијатрима па и психотерапеутима има доста прагматичара које не занима сложена личност пацијента, већ само манифестовање симптома болести. Овакав се лекар, као и његов пацијент, мада из других разлога, ограничавају и тада се неминовно обострано као личности осиромашују, концентришући пажњу на отклањање симптома неког психичког обољења. Сигурно да је и лакше и јефтиније, и за лекара и за његовог пацијента, ако се у неком скраћеном поступку лечења покуша отклањање неког наизглед изолованог симптома, као што је, на пример, страх од преласка преко улице или принудно прање руку. Када узмемо у обзир да у животу савременог човека преовлађује техничко манипулисање његовим бићем, да се тежи брзим успесима, за чију се трајност слабо ко занима, није чудновато што су послеђњих деценија и у психијатрији, односно психотерапији, у наглом порасту они правци у терапији, као што су фармаколошко или бихејвиористичко лечење, који немају других амбиција осим брзог отклањања болесног симптома.
     
    Насупрот оваквој врсти површне и брзе терапије, која има често само пролазни успех, истиче се егзистенцијалистичко-персоналистичка психотерапија, која има за циљ дубљу промену личности пацијента, која онда доводи или до спонтаног ишчезавања симптома или, ако ови симптоми и даље остану, они бивају битно другачије прихваћени и интерпретирани од стране болесника. Иако је ова врста психотерапије доста усамљена у савременом свету, као што су усамљени и други слични гласови у области опште културе, треба истаћи етичку вредност покушаја да се све више отуђеном човеку данашњице врати његова аутентична личност.
     
    Сматрамо да смо на овај начин позитивно одговорили на питање да ли се религиозни проблеми у психотерапији уопште постављају; они се, дакле, јављају у сваком виду дубинске психотерапије, без обзира на њене теоријске концепције.
     
    Друго питање, да ли је религија неуроза, упркос озбиљним аргументима које је у прилог ове тврдње износио творац психоанализе Сигмунд Фројд (ми се намерно ограничавамо само на психијатре и психотерапеуте, не осврћући се на друге аргументе у прилог Фројдове тезе који су долазили и долазе од стране философа, научника и мислилаца других профила), ми сматрамо данас превазиђеним.
     
    После оваквог одговора на два фундаментална питања односа религије и неурозе, морамо признати да главни проблеми тек сада долазе. Почнимо одмах дискусију о најтежем питању. Да ли смемо и да ли можемо увек успешно да разликујемо „нормалну“ од „абнормалне“ религиозности или, што је слично, да ли смемо и можемо да неком изразитом неуротичару, који је још уз то и религиозан, оспоримо сваку вредност ове религиозности и ову религиозност онда прогласимо за чист „сурогат“ његове неурозе?
     
    Свакако да бисмо сви били задовољнији када бисмо поседовали неке чврсте, сигурне и јасне критерије по којима бисмо могли да оделимо кукољ од пшенице код религиозних неуротичара.
     
    Када се подсетимо да оваквих сигурних инструмената – иако неке критерије за овакво процењивање ипак поседујемо – није било чак ни за такве религиозне мислиоце какви су били Ап. Павле, Франциско Асишки, Паскал, Достојевски или Сведенборг, за које се претпоставља или сигурно зна да су били у поседу или да су били поседовани од неких душевних патолошких збивања, биће јасно да ћемо се још теже кретати када су у питању обични људи.
     
    Пођимо најпре од неколико проверених тешкоћа индивидуалног и социјалног живота, из којих често произлазе забуне, замењивања и неуротичан развој индивидуе која из било којих разлога није равнодушна према религији.
     
    Треба овом приликом нагласити да ћемо се у даљем излагању ослањати првенствено на однос неурозе и религије у условима западноевропске цивилизације, дакле, хришћанске религије и већ скоро две хиљаде година старог хришћанског друштва.
     
    Развој овога друштва у току дугог периода времена, са својим специјалним начином регулисања сексуалног и агресивног нагона, несумњиво да је стварао повољне услове и за развој неурозе. Антиномија између хришћанског захтева за понизношћу, скромношћу, опраштањем и љубављу у односу на природне захтеве агресивности и сексуалности, затим, не увек успешно замењивање етике религиозношћу и најзад, нарочито, неуспело мирење вере са силним развојем природних наука, отворили су Европљанима широм врата да и несвесно уђу у веома сложен лавиринт нерешивих проблема где је јаловост неурозе један од познатих ћорсокака.
     
    Не можемо улазити у све сложене проблеме различитих корена из којих избија кржљаво дрво неурозе. Рецимо само да се не можемо сложити са искључивим мишљењима како ортодоксних психоаналитичара, по којима је свака неуроза последица нерешених сексуалних конфликата, тако и са мишљењем неких религиозних психотерапеута, као што су Даjм или Труб, по којима је неуроза последица потиснутих, односно нерешених религиозних конфликата. Неурозе ипак имају, осим ова два, и друге, разноврсније корене.
     



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×