Jump to content
  • Дејан
    Дејан

    Да ли је верујући човек и религиозан човек

      Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку (Ерих Ериксон ову прву веру назива „праповерење”).

      (Фото Танјуг)

    Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и, приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.

    Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере.

    Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Како је горе, тако је и доле, и обратно” (наводно, вечно правило изговорено од легендарног Хермеса Трисмегиста, „трипут највећи Хермес”, митски египатски мудрац), тако треба да буде и са човековом вером.

    He може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео.

    Зато често волим да наведем стару јеврејску изреку која гласи: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески).

    Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Карл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони, процес”, а хришћанство – обожење.

    Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос.

    Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи, или ће доћи до привременог или трајног застоја; пошто трајног застоја нема, наступиће регресивни психички и физички процеси у нашем трочланом бићу.

    Да ли су хришћани стварно хришћани? He би требало да овакво питање одзвони у људима као сувишно, чудно, непримерено. He мора, наравно, бити дo краја у праву велики дански философ Серен Кјеркегор када је рекао да је „бити хришћанин нешто ређе од генија”, па и да је постојао увек само један хришћанин – Исус Христос

    На почетку чланка нагласили смо да сваки човек верује у некога или у нешто. Погледајмо ближе шта би то нешто могло бити за човека. Мислим да се претходно ипак поставља питање да ли човек може да стварно поверује у нешто, а да претходно није поверовао у некога? Најпре Л(л)ичност, па онда И(и)деја, најпре дакле неко, па онда нешто. За људе религиозне вере, ова личност најпре је Бог који се воли и поштује.

    Враћамо се наслову нашег есеја, понављајући питање: Да ли је верујући човек и религиозан човек?

    На основу нашег уверења да сви људи у некога или у нешто верују, нисмо желели да по сваку цену пренесемо веру неког човека (или народа) на област религије, иако смо лично, блиски смелој претпоставци да се свака вера (у некога или у нешто) може свести на скривену (несвесну) веру у трансценденцију.

    Останимо овога пута  на верницима различитих религија, са посебним освртом на хришћанске вернике. Да ли су хришћани стварно хришћани? He би требало да овакво питање одзвони у људима као сувишно, чудно, непримерено. He мора, наравно, бити дo краја у праву велики дански философ Серен Кјеркегор када је рекао да је „бити хришћанин нешто ређе од генија”, па и да је постојао увек само један хришћанин – Исус Христос.

    Зашто започињемо причу о хришћанину овако (на први поглед) скептички и песимистички? Из простог разлога што је још из првих векова званично признатог хришћанског учења, прављена разлика и од хришћанских светитеља и од великих философа и књижевних ствараоца између идеалног и историјског хришћанства.

    crkva-svete-petke-u-bijeljini.jpg
    Црква Свете Петке у Бијељини (Фото Ж. Јовановић)

    Захтеви које нам оставља Христово учење и Његове невидљиве, мистичке Цркве, заиста су идеални, тешко оствариви, али не –и неостварљиви.

    Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. Неко заврши само основну школу (разлога, нажалост, има доста зашто не прелази у више школе), други гимназију, трећи факултет, али и у овом последњем примеру, човек остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију.

    Када оваква моја размишљања пренесем на просечног хришћанина у свету и у Србији, почињем да разликујем:

    1. само хришћанског верника који доследно (али конвенционално и ригидно, каткад и фанатично) обавља своје хришћанске дужности, ритуално и обредно, 2. побожног хришћанина који жели, некад  успева да повећа знања из основне хришћанске школе, па их допуњује трудом и радом на себи, упознајући се ближе са хришћанског учења,

    3. религиозног човека, који не само да доживотно упознаје несагледиве хришћанске поруке, већ и живи морално и етички, сходно Христовим речима: He говори само Господе, Господе, већ и чини дела која ти је Бог наложио.

    Уз све моје поштовање за побожне хришћане (наравно и побожне Србе који кроз мучну српску, историју остадоше постојани!) време у коме смо живели и у коме сада живимо (то је био 20. и почетак 21. века) захтева од хришћанина даљи неопходни преображај, од побожног хришћанина у религиозног!

    Искушења за хришћанина увек су била велика; Јеванђеља, апостолске посланице и Јованово Откровење, упозоравају нас на нова и тежа искушења која тек долазе. Одолеће им само они хришћани чија ће вера морати временом стално да јача, али са вером мора да расте и „енергија ума” (не више недовољног разума!) која ће нам путем сазнања и путем „скока у егзистенцију” (Карл Јасперс) омогућити да останемо или тек да постанемо стварно хришћани.

    Велики руски религиозни философ Николај Берђајев у књижици вредној увек новог читања: „О савршенству хришћанства и несавршености хришћана” („Парусија”, Београд, 1985) упозорава да „адска сила” делује у хришћанству и код хришћана који то одавно више нису (јер нису постали хришћани!).

    Када постанемо религиозни, једном речи, знаћемо зашто смо хришћани. Још је новоплатоничар Порфирије из 3. века писао: „Човек је дужан да зна значење знакова и знамења”, а молдавски владика Данило оставио нам је, крајем 20. века, сталну поруку: „Свако православан треба да је у могућности да објасни своју веру. He можемо заувек веровати само по традицији”.

    Верујући хришћанин треба да је на путу према побожном хришћанину, а овај на сталном путу према религиозном хришћанину. Човек је за сва времена – путник (homo viator).

    Извор: Политика

    Измењено од Дејан



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...