Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Драгана Милошевић
    Драгана Милошевић

    Да ли је апостол Павле могао бити схваћен као „философ“?

    Sign in to follow this  

    Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да  адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског.  

    Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ?  Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс).   

    У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања.  Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“.

    Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“).

    Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу.  Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20).

    У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. 

    Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота  на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. 

    Петар Драгутиновић

    теологија.нет

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...