Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Владимир Пекић: Фуснота бр. 1 (или о Верској настави и почетку школске године)

      У недељу, 2. септембра, у храмовима Архиепископије београдско-карловачке служен је и молебан за почетак нове школске године. Неспорно леп гест, мотив и дело које се практикује сваке године. Већ је и својеврсна традиција. 

    Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке.
     
    Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче.
     
    Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује.
     
    Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима.
     
    Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији.
     
    Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“
     
    Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што  већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили.
     
    Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност  и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану.
     
    Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе.
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Леп текст о верској настави.У Р.Српској статус вероучитеља је другачији него у Србији.Код нас се веронаука оцењује бројчаном оценом.Колико се сећам управо је од оних који су креирали план и програм за веронауку у Србији  ишао предлог да се описно оцењује,.Оцена није најважнија,поготово када је реч о верској настави,али може да додатно мотивише ученике за овај предмет.Мислим да је мало претенциозно постављена веронаука у грађанским школама на тим основама.Деца веронауку уче у школи која има свој начин рада и своје принципе рада,и они су навикли да добију неку оцену.И у богословским школама и факултетима се добије оцена,и не мислим да то доводи у питање њену(мислим на верску наставу,веронауку) специфичност,ако се већ то жели истаћи..У тексту је напоменуто да је врло важно да веронауку предају компетентни и школовани вероучитељи,јер то није веронаука при храму,него у школи.

    Написала сам овај коментар да би подстакла и друге на дискусију,да не буде да су овде интересантне само разбибрига теме:mahmah:

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима


    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Креирај ново...