Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • александар живаљев
    александар живаљев

    Владика Григорије: Чврсто и непоколебљиво верујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима

    Sign in to follow this  

      У суботу, 20. јануара у 19 часова, у дубровачкој катедрали Госпе Велике, одржана је, у оквиру „молитвене осмине” (тј. осам молитвених дана: од 18. до 25. јануара), традиционална молитва за јединство хришћана. Молитву је предводио дубровачки бискуп монс. Мате Узинић, а присуствовао јој је епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз мноштво вјерног народа из обје цркве. Ово је седми пут да се екуменска молитва уз судјеловање православних и католика моли у Дубровнику (већ је одржана у Сарајеву, а одржава се и у Загребу и многим другим мјестима код нас и у свијету). Важно је и напоменути да није ријеч о миси него о молитви чији је текст сваке године плод заједничког договора комисија двају цркава, који се потом дистрибуира свим црквама по свијету. Како је то већ уобичајено, када је молитва у католичкој цркви, бесједи православни епископ, а када се молитва одржава у православној цркви онда бесједи католички бискуп. Ове године је, дакле, бесједио епископ Григорије чију бесједу доносимо у наставку.

    22. Јануар 2018

    naslovna-29.jpg

    Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику

    Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо.

    За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика.

    На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас.

    И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио?

    Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење.

    Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа.

    На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи.  Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“

    Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим?

    С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца.

    Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“

    Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин!

    Извор: Епархија захумско-херцеговачка

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...