Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Архимандрит Василије (Гондикакис): Јучерашњи и данашњи човек

    bf6.jpg
     
    Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.
     
     
    Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?
     
    -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази  време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.
     
    Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку? 
     
    -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас. 
     
    Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?
           
    -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.
     
    Да ли можете нешто да поручите српском народу?
     
    Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.
     
    Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!
     
    А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.
     
    Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.
     
     
    Разговор водила: теолог Милана Ивковић;
    „Православни мисионар“, мај/јун 2012.
     
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...