Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Апостолос Георгиjадис: Право на смрт

    logo.png
     
    Свакодевно бомбардовање информацијама из области биомедицинског развоја, доводи до помешаних осећања страхопоштовања, дивљења и сумње: страхопоштовања и дивљења према новим перспективама отвореним у односу на стварање или лечење живота, али и сумњичавости у односу на отворене могућности појединаца и друштва у обрађивању, експлоатацији и управљању новим сазнањима и потенцијалима, и способностима да их помире са утврђеним етичким и социјалним перцепцијама.
     
    И док живот, због непрестаног отварања нових перспектива у области потпомогнутог рађања, одвлачи сву пажњу масовних медија, на свом другом крају, који представља смрт, све више престаје да буде оно што је био. Илустроваћу ову тврдњу једним примером: продужавање живота пацијената уз помоћ апарата у случају мождане смрти или могућност њиховог „одржавања“ у животу у неким другим случајевима, најчешће је праћено неподношљивим боловима, што отвара читав спектар питања о границама живота и границама човекових интервенција над њим. Истовремено, ове нове могућности од правника захтевају преиспитивање значења концепата слободе, аутономије и одговорности. Проблем исправног одношења према онима који болују од неизлечивих болести, као проблем који додирује границе морала и закона, окупирао је готово све велике мислиоце у историји човечанства: наводи се да су противљење еутаназији изразили Аристотел, Кант и писци хришћанске Цркве, источне и западне, док су се, са друге стране, Платон, Епиктет, Сенека, Плиније млађи, Френсис Бекон, Томас Мор и Ниче изјашњавали, са или без ограничења, у корист еутаназије.
     
    Кључно питање у контексту проблема који се налази пред нама односи се на могућност сваког пацијента појединачно да одлучи да ли ће, и када, да оконча свој живот, евентуално уз помоћ других.
     
    II Право појединца да одлучује о својој смрти – уставне и законске димензије
    Право појединца да слободно развија своју личност загарантовано је чланом 5. став 1. Устава (Републике Грчке), који у себи садржи специјализацију и конкретизацију заштите људског достојанства (члан 2. став 1). Посредством овог права, у вези са чланом 57. Грађанског законика, заштићене су све човекове активности којима се он усавршава и изражава као личност, за које не постоји друга изричита уставна одредба. Држава је она која је дужна да се уздржи од делатности којим би овај развој био ограничаван и спречаван; такође, држава је дужна да предузме и позитивне кораке који ће ово омогућити.
     
    Наравно, овде се поставља питање самог концепта развоја личности: да ли развој личности претпоставља могућност појединца да одбије наставак лечења у случају када не постоје изгледи за оздрављење, већ лечење подразумева живот испуњен болом. Такође, поставља се питање је и да ли је одбијање лечења од стране пацијента могуће третирати као помоћ у „развоју личности“, када постоји велика вероватноћа да ће последица овога бити смрт?
     
    У овом контексту, уколико се ради о пацијенту који је у стању да доноси одлуке и да их спроводи у дело (свестан је, на пример, да се налази у терминалном стадијуму канцера и жели да умре у породичном окружењу), онда би одговор био потврдан. Већ давно је прихваћено да пацијент не може бити „приморан“ да прихвати лечење уколико је оно у супротности са његовим верским или философским уверењима. Недавно одржана Конвенција о биомедицини бавила се изричито такозваном сагласношћу пацијента, која се сматра кључном претпоставком оправдавања било какве интервенције у области медицине и здравства (члан 5. Конвенције о биомедицини, и даље). Такође, у образложењу ове конвенције наглашава се и значај консензуса као средства кроз које се изражава слободна и аутономна одлука појединца и ограничавају „патерналистичке“ интервенције од стране медицинског особља (тачка 33. и даље). Подразумевано је да би пацијентов пристанак на лечење или одбијање истога требало да се заснива на његовој пуној и детаљној информисаности од старане лекара и/или медицинског особља.
     
    Сажета формулација познатог немачког кривичног закона гласи: „Уколико пацијент сталожено и одлучно изражава жељу да се прекине његово даље лечење како би могао умрети у миру, имамо сваки разлог (оправдање) да поштујемо овај његов, дословно смртоносан, захтев, баш као што га поштујемо и у случају када унапред одбија лечење“.
     
    Међутим, треба напоменути да се у овом случају не ради о еутаназији у пуном значењу речи, већ о једноставном одбијању лечења. Када говоримо о еутаназији, она се односи на пацијенте који више нису у позицији да сами доносе одлуке о својим животима, тим пре ни о њиховом прекидању, већ им је потребна „помоћ“ неког другог, лекара или члана медицинског особља. У оваквим случајевима постоји недвосмислена тенденција да се одговорност за одлуку о прекиду живота „пребаци“ на оно лице које је, по превасходству, одговорно за његово одржавање: на лекара.
     
    У грчком правосуђу, као и у другим законодавствима, не постоје конкретне одредбе које би се односиле на права неизлечивих болесника, као и на одговарајуће обавезе лекара и медицинског особља у вези са еутаназијом. Због тога је и разматрање овог проблема засновано на односним уставним регулативама Конвенције о биомедицини (Конвенција из Овиједа о људским правима и бимедицини, која је у Грчком правосуђу ратификована законом 2619/1998), и одредбама Кривичног законика: утемељујући се на праву о развоју личности, кога смо навели, и заштитом вредности човека, теорија је допуњена синтагмом „право на достојанствену смрт“. Садржина овог „права“ је нејасна и сумњива. У генералним цртама, оно се односи на могућност појединца да „уреди“ последње тренутке свог живота доношењем одговарајућих одлука, како би крај његовог живота био безболан, непостидан и миран. Док, дакле, право на живот подразумева заштиту човековог живота од било каквих напада, право на „достојанствену смрт“ подразумева да није дозвољено принуђивати никога да живи уколико он свој живот доживљава као патњу и страдање.
     
    Поменута Конвенција о биомедицини не односи се експлицитно на овај проблем, међутим, у себи садржи одређене опште регулативе који се односе на заштиту појединаца који, из различитих разлога, нису у могућности да дају своју сагласност (за медицинску интервенцију). У ову категорију сврставају се малолетна лица, особе са менталним поремећајима и они који немају способност обликовања жеље или њеног изражавања, као последица различитих несрећних околности или се, на пример, налазе у коми. У складу са овим, медицинску интервенцију је дозвољено извршити само у случајевима када горе категорисана лица (као пацијенти) од ње имају непосредну корист (члан 6. став 1), и након одобрења њиховог законског старатеља или специјалног органа (власти), (члан 6. став 3).
     
    Друга одредба наведеног споразума (члан 9), односи се на жеље које је особа изразила унапред и недвосмислено у вези са медицинским поступком. У њој се потврђује да би ове жеље требало узети у обзир уколико приликом (медицинске) интервенције ова особа није у стању да изрази своју вољу.
     
    Ова одредба се баш и не одликује јасноћом, док њено даље (правно) тумачење додатно отежава ствар: у њеном званичном, правничком тумачењу постоји референца која се односи на људе који су предвидели да је могуће да неће бити у стању да на прави начин изразе своју вољу у неком критичном моменту свог живота, јер ће, на пример, имати сенилну деменцију. У наставку се, међутим, износи став да није подразумевано да се жеље изражене од стране поједнинца морају изричито следити. Лекар би требало да утврди (процени) да ли су пацијентове раније изражене жеље усклађене са тренутно актуелном ситуацијом, као и да ли су оне још увек важеће и у складу са технолошким напретком који је у међувремену остварен.
     
    На крају, једна од општих одредби Конвенције предвиђа да интерес и добробит појединца имају предност у односу на интересе друштва или науке (члан 2. став 1). Из ове одредбе директно следи да није дозвољено да, на пример, економске калкулације имају било какав утицај на доношење одлуке о наставку или прекиду лечења.
     
    Поред Конвенције, одредбе Кривичног законика које се односе на ванредне ситуације (члан 25), и на убиство уз сагласност (члан 300), могу се применити у неким случајевима еутаназије.
     
    III Скица правног статуса
    1. Активна еутаназија
    Када је у питању активна еутаназија, ту се ради о директном убиству неизлечивог пацијента, на његов захтев, или без њега. Активна еутаназија се сматра (човеко)убиством (ανθρωποκτονία), које може бити процесуирано на основу члана 300. Кривичног законика, уколико постоји директни и истрајни захтев жртве и одговарајуће осећање сажаљења починитеља, укључујући олакшавајуће околности из члана 84. став 2б. Кривичног законика (да се у извршењу кривичног дела починитељ није руководио ниским побудама).
     
    Разлози због којих се активна еутаназија од стране већине правника и лекара одбацује јесу инхерентни ризици од злоупотреба: животи пацијената и старијих особа би могли доћи у директну опасност, или би се можда могао вршити психолошки притисак на пацијенте да захтевају своје убиство, с тим што би било тешко утврдити да ли је до убиства пацијента заиста дошло након његовог захтева.
     
    2. Индиректна еутаназија
    Међу адвокатима и лекарима данас у великом обиму постоји сагласност да би такозвана „индиректна (посредна) еутаназија“ требало да буде дозвољена. Овде је у питању борба против неподношљивих болова код терминално оболелих пацијената или тешких болесника. Циљ је њихово ублажавање фармаколошким средствима, што последично може да доведе до скраћивања живота пацијената, као нежељене пропратне појаве. За разлику од активне или директне еутаназије, овде се не захтева смрт пацијента, већ се она једноставно прихвата као могући споредни ефекат лечења, односно могућа последица приоритетног ублажавање болова.
     
    Од када је папа Пије XII, у свом обраћању на Међународном симпозијуму анестезиолога у Риму 1957. године, истакао да је коришћење фармаколошких средстава за ублажавање болова са неизбежном нуспојавом скраћења живота дозвољено код пацијената који се налазе на прагу смрти, у случају да не постоје друга средства и не постоји директан захтев за скраћивање живота, овај облик еутаназије се чак и у оквиру западне црквене етике најчешће сматра дозвољеним.
     
    Правни основи за овакво становиште су различити, а преовлађује онај да би за ово дело требало да буде укинута кривична одговорност услед стања (ситуације) нужности (члан 25. став 1. Кривичног закона), уз образложење да ослобођење од неиздрживих болова има приоритет у односу на могуће одржавање (продужетак) живота на кратко време. Већина је сагласна са становиштем да је поротивправни карактер ове делатност актуелан услед потенцијалних опасних радњи лекара, које могу бити својствене у таквим случајевима.
     
    3. Пасивна еутаназија
    Најважнији терен, међутим, за данашњу болничку праксу односи се на случајеве у којима се морају доносити веома тешке одлуке. Ово се описује као такозвана „пасивна еутаназија“.
     
    Њено значење утемељено је на развоју модерне медицине, чиме су шансе за очување и продужетак живота увећане у мери у којој то раније није могло ни да се замисли, што је умногоме допринело квалитетнијем животу и здрављу људи. С друге стране, међутим, примена свих доступних технолошких медицинских средстава може резултирати бесмисленим продужетком пацијентовог живота који се неминовно гаси, што му најчешће не пружа никакву разумну помоћ, већ само продужетак патње. Ово је за последицу имало формирање и развој становишта о неопходности постављања граница медицинским интервенцијама и могућности обустављања медицинских третмана.
     
    Савезни врховни суд немачке изразио је своје ставове у вези са пропустом продужетка живота пацијента од стране лекара (Krefelder Urteil): „Са своје стране, лекару је дозвољено да узме у обзир да не постоји правна обавеза одржавања живота који се гаси, без обзира на цену. Мере за продужетак живота не би требало нужно спроводити, само због тога што је то технички изводљиво. Када се узму у обзир данашња прекорачења граница и напредак медицинске технологије, кључни елемент не представља ефикасност апарата, већ оријентисаност ка поштовању живота и достојанства приликом доношења пресуда у предметима који се тичу граница одговорности за лечење“
     
    Да би пасивна еутаназија прошла без правног санкционисања, постоји скоро јединствен став да морају бити испуњени следећи услови:
     
    а) Да пацијентова болест, према медицинској процени, буде неизлечива, да се креће ка фаталном исходу и да ће смрт наступити у кратком временском периоду.
     
    б) Да пацијент није изразио жељу о продужетку свог живота. Уколико пацијент није у стању да комуницира са околином, онда би требало захтевати његову „претпостављену сагласност“, која представља (претпостављену) жељу коју би пацијент изразио уколико би био у могућности да је изрази.
     
    в) Да је починилац (кривичног) дела своју одлуку донео из сажаљења (емпатије), након снажног и истрајног захтева пацијента (жртве), који би требало да буде довољно информисан о свом здравственом стању, као и да буде способан да схвати значај и последице одбијања лекарског третмана. Осим тога, његова одлука не би требало да буде заснована на тренутним депресивним расположењима.
     
    У недавно изреченој пресуди у вези са овим проблемом, грчки суд је закључио да би не само физички проблеми, већ и неизлечиви психички поремећаји, могли бити интегрисани у захтевима (претпоставкама) из члана 300. Кривичног закона.
     
    Као општи принцип за оправдање прекида лечења постављено је начело да обавеза лечења престаје тамо где терапија више не претпоставља продужетак пацијентовог живота, већ продужетак процеса његовог умирања, дакле, у случају када медицинске интервенције више не могу да понуде никакву разумну помоћ, већ ће, штавише, њима доћи до прекорачења граница захтева пацијента и његових рођака, заснованим на одсуству сваке будуће перспективе.
     
    Приликом процене и доношења одлука (од стране лекара) нарочито би требало узети у обзир колики су изгледи за очување живота помоћу одговарајућег медицинског третмана, које су нуспојаве и ризици у вези са овим мерама, као и каквим би боловима и оптерећењима њиховим спровођењем пацијент могао бити изложен. Као један од базичних ктитеријума постављен је и неповратан губитак пацијентове било какве реакције и способности комуницирања, такође, и случај неповратног губитка свести.
     
    Све док не буде постојао посебан закон, покренути случајеви ће се од стране судова испитивати у односу на сваки случај појединачно. Ако су при томе важећи услови из члана 300. Кривичног закона, казна затвора се може кретати у распону од десет дана до пет година. Међутим, уколико суд сматра да на извршено кривично дело не могу бити примењена начела из поменутог закона, онда ће се оно процесуирати као убиство са предумишљајем, што за извршиоца може значити и затворску казну доживотног трајања.
     
    IV Кратак преглед
    Не постоји никаква сумња да је присуство ове теме повезано са проблемима које није било могуће сместити у оквир овог, по нужности, сажетог излагања; проблемима који се, ван сваке сумње, односе на контролу и осигурање активности оних који су укључени у овај процес. Међутим, потреба да се ови проблеми испитају и да се предузму конкретне мере ради њиховог решавања је ургентна, не само због безбедности пацијената или заште лекара, већ и да би се заштитио „фундаментални и крхки однос који представља основу сваког здравственог система: однос поверења који би требало да повеже лекара и пацијента“.
     
    Такође би и акција свих надлежних органа требала да буде усмерена ка процесу, на првом месту, бољег информисања, а на другом ка доношењу одлука о овим проблемима: друштвене одлуке морају бити израз одважности и храбрости, што и представљају карактеристике сваке одговорне одлуке, а не да се ослањају на расућивање већ преоптерећеног лекара.
     
    Наравно, песник узвикује: „Материја не зна за смрт“ (Кики Димоула). Међутим, друштвена заједница себи не може да приушти да живи само са песницима, ма колико корисни они могу бити.
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...