Jump to content
  • JESSY
    JESSY

    Свештеник Угрин Поповић: Непричешћивање је једнако самоубиству!

    Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу.

    О чему се заправо ради?

    Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!?

     

    Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35)

    Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8)

    Али, где је онда запело?

    Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити.

    Али вратимо се неречености!

    Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање:

    „Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика.

    Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи.

    Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари.

    Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих.

    Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци.

    Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан.

    А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо.

    Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини.

    Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје.

    (погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка)

    ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ!

     

    МИСЛИТЕ О ТОМЕ!

     

    https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/

     



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...