Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо

    Милан Радовановић: Енди Ворхол, поп арт и православље

    Sign in to follow this  

      Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво.

    Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве.

    Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник.

    xmas2011_01.jpg?resize=500%2C333

    Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог

    Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано.

    Untitled-1.jpg?resize=500%2C343

    Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку

    Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије.

     

    Наставак текста на Теологија.нет

    теологија нет.JPG

    Измењено од Поуке.орг инфо

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    ОК је ово као причица, ал не верујем баш да има везе са истином део који се тиче његовог уметничког стваралаштва.

    Прво, далеко од тога да је Енди Ворхол био неки асексуални лик. Био је субмисивни хомосексуалац, то је одавно позната чињеница. Поред тога (прочитао сам цео текст), распоред слика, као и стил слика немају никакве везе са иконама, него са начином тадашњег индустријског дизајна, а распоред слика упућује на масовност (каснији принтови истих слика су му намерно блеђи, што такође шаље поруку о звездама које се толиком употребом хабају). Нема потребе да се у делима овог генијалног уметника тражи нешто чега нема, и да се на силу гура православље међу тај свет, или било где другде.

    Тако да свака част аутору на инспирацији, ал не верујем да било шта од овога што је написао о инспираицји како за уметничке теме тако и за форму има везе са реалношћу, пошто је та прича испричана на хиљаду места, и добро је позната.

    Нисам знао ове остале детаље, и ако ни због чега другог, због тих детаља вреди прочитати текст.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 10 минута, RYLAH рече

    ОК је ово као причица, ал не верујем баш да има везе са истином део који се тиче његовог уметничког стваралаштва.

    Прво, далеко од тога да је Енди Ворхол био неки асексуални лик. Био је субмисивни хомосексуалац, то је одавно позната чињеница. Поред тога (прочитао сам цео текст), распоред слика, као и стил слика немају никакве везе са иконама, него са начином тадашњег индустријског дизајна, а распоред слика упућује на масовност (каснији принтови истих слика су му намерно блеђи, што такође шаље поруку о звездама које се толиком употребом хабају). Нема потребе да се у делима овог генијалног уметника тражи нешто чега нема, и да се на силу гура православље међу тај свет, или било где другде.

    Тако да свака част аутору на инспирацији, ал не верујем да било шта од овога што је написао о инспираицји како за уметничке теме тако и за форму има везе са реалношћу, пошто је та прича испричана на хиљаду места, и добро је позната.

    Нисам знао ове остале детаље, и ако ни због чега другог, због тих детаља вреди прочитати текст.

    ne slažem se.

    zapravo je vrlo jednostavno. i ako gledaš u svetlosti vere, njegovi radovi su kritika popularne kulture. osim tehnike rada koja je u tekstu opisana i značenje se poklapa. umesto likova svetitelja nalaze se likovi popularnih licnosti koje ljudi pretvaraju u idole. slavne licnosti se nalaze na krajnjim tačkama horizonta popularne kulture i obeležavaju njen prostor. njihovim likovima se daju im božanski atributi a to su zapravo maske iza kojih se kriju ljudi, obično ogrezli u poroke.

    vrlo logično.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Добро, имамо два различита виђења овог чланка. Волео бих да се определим за Анино, али, признајем, за приступ који аутор Милан Радовановић пружа никад нисам чуо да је у "оптицају" на Западу, нпр. да је Фабрика настала по узору на руске иконописачке радионице. Када се прочита читав чланак види се да аутор не даје ниједну референцу. Та оригиналност је похвална за њега, али волео бих да чујем мишљења и других историчара и теоретичара уметности, а и теолога и иконографа, на ову тему.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 6 часа, ana čarnojević рече

    ne slažem se.

    zapravo je vrlo jednostavno. i ako gledaš u svetlosti vere, njegovi radovi su kritika popularne kulture. osim tehnike rada koja je u tekstu opisana i značenje se poklapa. umesto likova svetitelja nalaze se likovi popularnih licnosti koje ljudi pretvaraju u idole. slavne licnosti se nalaze na krajnjim tačkama horizonta popularne kulture i obeležavaju njen prostor. njihovim likovima se daju im božanski atributi a to su zapravo maske iza kojih se kriju ljudi, obično ogrezli u poroke.

    vrlo logično.

    Ја бих много волео да си у праву. Пре свега због Ендија.

    Аи прочитај било шта о његовој уметости, или још боље поглдај његове интервјуе, и видећеш исто.

    Што се уметности тиче, нисам ни приближно стручан, али сам о Ендију и његовој уметности читао јер ме је цела та порука, коју је он први пренео овако ефектно, фасцинирала.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 10 минута, RYLAH рече

    Ја бих много волео да си у праву. Пре свега због Ендија.

    Аи прочитај било шта о његовој уметости, или још боље поглдај његове интервјуе, и видећеш исто.

    Што се уметности тиче, нисам ни приближно стручан, али сам о Ендију и његовој уметности читао јер ме је цела та порука, коју је он први пренео овако ефектно, фасцинирала.

    Rile to sto je Vorhol pricao je njegova eksplicitna poetika i to stoji. Koliko znam time se ne iscrpljuje polje znacenja koje umetnik obuhvati svojim delom. Ne moze on odrediti sva znacenja svog dela. Niti se interpretacije  njegove poruke mogu odvijati samo u kljucu zapadno-evropskog kulturnog kruga.

    Evo ...imas jednu mogucu sintezu, Vorholovo delo u kljucu vizantijske umetnosti, zapravo hriscanske, zasto da ne. Ne razumem se u nju mnogo, ali ako je covek proveo detinjstvo ispred oltara onda svakako ne mozes odbaciti mogucnost da uticaj postoji. Meni je npr uticaj ocigledan i logican. Kao i poruka.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Mene impresionira kreativna imaginacija g.Milana Radovanovića.Не знам колико је доказ то што је Енди провео детињство испред олтара утицало на његово дело и сексуално определење.И Адолф Хитлер је провео детињство прислужујући у цркви па је прилично тешко у његовој делатности пронаћи хришћанске елементе.Ту нема каузалне везе.Уопште каузалитет по Хобсу например веома је тешко доказати.Да ли је та веза дискретна или континуална и који је њен алгоритам још је теже рећи.Можда г.Милан Радовановић није смео да напише која је Ендијева сексуална оријентација да неко не помисли да се он аутује.У сваком случају овакви текстови су нам потребни.Само напред.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 7 часа, Августин рече

    Mene impresionira kreativna imaginacija g.Milana Radovanovića.Не знам колико је доказ то што је Енди провео детињство испред олтара утицало на његово дело и сексуално определење.И Адолф Хитлер је провео детињство прислужујући у цркви па је прилично тешко у његовој делатности пронаћи хришћанске елементе.Ту нема каузалне везе.Уопште каузалитет по Хобсу например веома је тешко доказати.Да ли је та веза дискретна или континуална и који је њен алгоритам још је теже рећи.Можда г.Милан Радовановић није смео да напише која је Ендијева сексуална оријентација да неко не помисли да се он аутује.У сваком случају овакви текстови су нам потребни.Само напред.

    ne znam koliko se uticaji u umetnosti mogu nazvati kauzalitetom. to su fluidne stvari, evo ja sam se malčice pozabavila nekim elementima na nivou značenja, ne da bih nekom nešto dokazivala, više zabave radi. volim to.

    ideologije mi nekako deluju dokazivije, prebrojiš mrtve pa onda razmisliš...koji se algoritam tu autovao.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 11 часа, Августин рече

    И Адолф Хитлер је провео детињство прислужујући у цркви па је прилично тешко у његовој делатности пронаћи хришћанске елементе

    Добро, али су очигледно многи политичари фасцинирани Хитлером, посебно ови што су се острвили на бившу Југославију, прате га у стопу.

    Ту бројни методи могу да се користе у историјској науци, ако је разликујемо од историје у њеном првобитном значењу, као приче. Међу њима је и биографски метод. Онда када је у питању уметност поставља се питање да ли треба стриктно раздвајати биографију и дело уметника, што је био Андрићев став, а онда и да ли је то могуће? Недавно је о томе у Летопису Матице српске писала једна од најбољих "актуелних" познавалаца Андрића, др Жанета Ђукић Перишић. Препоручујем њен оглед: Иво Андрић - мале тајне уметничке радионице

    http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_3/11 Djukic Perisic.pdf

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    jedan od najlepsih tekstova na srpskom jeziku, Objasnjenje Sumatre, Crnjanski... 

     
     
    Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše.Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata. Kadga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare!
    Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj, kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!

     

    A kad ga upitah kako je putovao, on mi reče: „Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili“.

     

    „Pa šta misliš sad?“ – pitao sam ga. „Ne znam ni sam. Sâm sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekud. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci“.

     

    Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca ležala su, na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oko da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljdski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu.On je dugo, i blago, poisivao taj kraj na Uralu.

     

    Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puat ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

     

    U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao, ili koja sam video po vozovimai brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

     

    Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

     

    Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu! Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.

     

    A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prostor. Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preći, preko Čortanovačkog tunela, peške.

     

    Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.

     

    A moje misli, jedako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

     

    Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku veliku proemu u svetu.

     

    Na drugoj strani tunela, čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpun mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a !

     

    Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu.

     

    Voz je pošao i zatutnjao. Usoavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i život, i te ogromne daljine u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!

     

    Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja, i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu. „Sumatra“ – rekoh, opet, podrugljivo, sebi.

     

    Odjednom se trgoh, neki nemir u meni, koji nije stigao ni do svesti, probudio me je. Iziđoh u hodnik, gde je bilo hladno. Stajali smo opet u nekoj šumici. U jednom vagonu su pevali. Negde je plakalo jedno dete. Ali svi ti zvuci dopirali su do mene kao iz neke neizmerne daljine. Pređe me jutarnja jeza.

     

    Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

     

    Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom.

     

    Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.
     
    Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu.
     

    Tekst pesme:

    Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
    Pomislimo: kako su tihi, snežni
    vrhovi Urala.

    Rastuži li nas kakav bledi lik,
    što ga izgubismo jedno veče,
    znamo da, negde, neki potok
    mesto njega rumeno teče!

    Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
    dušu nam uvija, sve tešnje,
    beskrajnim mirom plavih mora,
    iz kojih crvene zrna korala,
    kao, iz zavičaja, trešnje.

    Probudimo se noću i smešimo, drago,
    na Mesec sa zapetim lukom.
    I milujemo daleka brda
    i ledene gore, blago, rukom.

    (Beograd, Braće Nedića 29, 1920)

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Andy Warhol - Malarz Popkulturowych Ikon

    Watykan: Andy Warhol był artystą religijnym

    19554746_10204220699074743_6557026034575

    Ikonostas iz grkokatoličke crkve Chrám narodenia Presvätej Bohorodičky u Maloj Polani, farnost (parohija) Mikova, Stropkov, Šariš, istočna Slovačka, 

    Crkva se nalazi jedan i po kilometar od sela Mikove kod Male Polane u Stropkova odakle su porijeklom Varholove tj. njegovi roditelji i ostala familija

    Moglo bi se reći da je sakralna arhitektura i slikarstvo, naročito to vizantijsko-slovensko imalo veliki uticaj što se tiče forme (ikonostas) i izbora jarkih i živih boja ikona sa često iznenadjujućim kombinacijama boja i neuobičajenim nijansama karakterističnih za ovaj dio istočne Slovačke gdje žive Rusini. 

     

     

    Njegov nećak James Warhola u Pragu. Još jedan poznati svjetski umjetnik (umjetnički fotograf) je iz tih krajeva, o njemu napišem nešto više sutra.

    http://www.warholgigant.cz/

    https://tinyurl.com/y7jepl58

    https://tinyurl.com/yd7vs3ju

    Još nekoliko zanimljivih ikonostasa iz tih krajeva:

    fetch.php?w=500&tok=f86a6e&media=2015:ds

     

    Interi__r_dreven__ho_chr__mu_z_Mikul____

     

    sv-kostol-2014-16-1-2007295249.jpg

     

    huge_csm_Bodruzal_Struhar_02_bd6ed9263c.

     

    warholWWW.jpg

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Drugi svjetski poznati slovački umjetnik je o 20 godina mladji Robert Vano koji ima vrlo slično porijeklo, životni put i lični profil kao Andy Warhol, oba potiču iz vrlo konzervativne sredine i od vrlo pobožnih hrišćanskih roditelja, oba su gay i oba su se realizovali na polju umjetnosti i napravili si ime u svijetu. Poslije mature 1967. umjesto odlaska na obaveznu vojnu službu emigrovao u SAD gdje se probijao od frizera preko vizažiste do art-fotografa.

    https://en.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

    https://cs.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

    9788087021453.jpg

    http://www.robertvano.cz/robert_vano.php?mid=1213644518&text=1

    http://www.lgp.cz/cz/fotografove/robert-vano-2.html

    https://en.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

    https://cs.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

    Mala ukazka slika - Roberrt Vano

    https://tinyurl.com/yapwnhpv

    https://tinyurl.com/y98qdhce

    https://tinyurl.com/yavabvsa

    https://tinyurl.com/ybxqdk2r

    http://www.robertvano.cz/

     

     

     

    Folklorni kalendar Šohaji (južnomoravska muška nošnja sa Podluži) - Robert Vano

    Fotogalerija - 25 slika

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...