Jump to content
  • JESSY
    JESSY

    Владика Атанасије : Прича о слепцу и мутавом

    Бездетан,
    На истину грем.
    Синови прате ме и кћери.
    (Момчило Настасијевић)

    Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто.

    Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха.

    Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага.

    Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула.

    Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле.

    Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу.

    То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика.

    Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти?

    Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек.

    Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи.

    И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки.

    Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала.

    Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари.

    Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем.

    Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца.

    Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику.

    У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године.

    Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019.

    https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/

     



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...