Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Guest
    Guest

    Џон Бер: Је ли Бог у потпуности одвојен од материјалнога света?

    Sign in to follow this  

      Доносимо превод есеја оцаЏона Бера (Јоhn Behr), декана Академије Светог Владимира у Њујорку. Наслов оригинала гласи: Is God Wholly Separate from the Material Universe?, а текст је преузет са следеће адресе:https://www.bigquestionsonline.com/content/god-wholly-separate-material-universe

    Однос између Бога и материјалнога света – света у коме смо рођени, у коме живимо и умиремо, као материјална бића, али и универзума који превазилази наш људски свет и о чијој грандиозности, односно, о сопственој маленкости све више сазнајемо – јесте уистину једно вечно „Велико питање“. У чему је „стварност“, уколико је уопште има, овога материјалног света који представља хоризонт нашега виђења и нашега мишљења? Какво значење у себи носи чињеница да смо материјална бића? Уколико постоји „Бог“ (а требало би јасно рећи о ком „Богу“ ми у ствари говоримо), „где“ је он? И какав је његов однос према ономе што је створио и како уопште можемо говорити о томе?

    Након што је Јуриј Гагарин постао први човек астронаут, Хрушчов је повикао: „Гагарин је одлетео у свемир, но тамо није видео никаквога Бога“. Наравно, ово нас не изненађује; не може се узети као „доказ“ да Бог не постоји, да није „нигде“. Па ипак, ми још увек по навици мислимо и говоримо унутар једног сличног оквира. Хоћу да кажем да имамо тенденцију да „Бога“ третирамо као „биће“ које није унутар створенога света, већ … већ где? Изван? Шта би то друго могло да значи осим постављања „Бога“ наспрам универзума унутар неког ширег подручја „бића“. Или можда мислимо о „Богу“ као о некој врсти „силе“, лепка такорећи, који уједињује све ствари и вероватно уређује све ствари путем својеврсног регулаторног механизма који можемо назвати промислом. Али шта би ово могло да буде, а да није нешто што је иманентно самоме универзуму? Јесмо ли принуђени да закључимо како „Бог“ или постоји негде тамо или Бога нема уопште?

    Хришћанско предање, у своме темељном убеђењу да је Бог Творац и да је Син Божји оваплоћен у овоме свету, приступа овоме Великом питању на један специфичан начин, спајајући различите елементе тога питања у динамичкој напрегнутости. „Морамо почети са Божјим сопственим откровењем…“

    Са једне стране, тврдња да је Бог створио свет, схваћен као универзум, подцртава радикалну другост Бога. Уколико је Бог творац свега што јесте, онда Бог није део „свега што јесте“. Бог се не налази негде тамо, изван граница онога што можемо видети или изван граница универзума у области коју не можемо видети. Надаље, Бог не подлеже различитим ограничењима створене стварности; Бог није просторно и временски ограничен. Као што је то један источни теолог византијскога периода, Свети Григорије Палама, рекао: „Уколико је Бог биће, онда ми нисмо биће, а уколико смо ми биће, онда Бог није“. Не можемо реч „јесте“ користити и за Бога и за створену стварност у истоветном нити у паралелном значењу.

    Са друге стране, упркос томе што изгледа да то драстично отежава уопште било какав говор о Богу, Бог који не „постоји“ (или макар не постоји у смислу у коме реч „постоји“ користимо за ствари у овоме свету) такође отвара један веома динамичан простор у коме Бог можеделовати. Бог и створена реалност нису постављени једно наспрам другога, као што би то био случај уколико би Бог био негде „изван“ материјалнога универзума. И нити један појединачни аспект створене реалности – узмимо примера ради „дух“ – не може имати било какву већу сродност са Богом у односу на било који други аспект, на пример „тело“. Могли бисмо помислити како је један аспект нашега бића виши, супериорнији, или племенитији, или можда „божанскији“ од неког другог, међутим сви аспекти нашега бића стоје заједно са ове стране створене стварности, за разлику од Бога који је све ствари створио.

    Не можемо, дакле, поћи најпре од себе самих, а онда, у својеврсном антропоморфном маниру, онај аспект нашега бића који сматрамо „божанскијим“ пројектовати на Бога. Такав Бог не би представљао ништа више до оно најбоље што унутар наших сопствених хоризоната можемо смислити само бесконачно увећано – све-моћан, све-знајући, све-састрадални, при чему су моћ, знање и састрадање схваћени у нашим сопственим оквирима.

    Уместо тога, морамо почети са откровењем у коме се Бог сам открива. Овога пута један други Григорије, епископ из кападокијског града Нисе, из четвртога века, одводи нас даље. Он указује да уколико Бог открива себе, Он нужно то мора чинити у ономе што није Он: како то Писмо каже, Он је светлост која сјаји у тами, Логос откривен у телу, живот у смрти. Али онда, напомиње Григорије, такво откровење има још један аспект: једино када се светлост сјаји у тами, тама се препознаје као тама, па ипак у исто време она бива просвећена, постаје светлост. Логос који постаје тело бива познат тек онда када више не познајемо Логос у телу; тек након Христовог повратка Оцу ученици схватају ко је Он заиста и објављују да Логос постаде тело.

    Послужимо се сликом коју је користио Григорије али и многи други: гвоздени мач знамо као хладан, чврст и оштар; но када га положимо у ватру и загревамо до усијања, премда материја сама остаје иста, својства која мач показује сада су сасвим другачија: он је врео, флуидан и пламти. И, на крају, живот и смрт су изокренути: живот није оно што мислимо да имамо када долазимо у овај свет и што је по нужности подложно смрти, већ се кроз смрт, када не живимо више себи већ другима, појављује живот који, због тога што је дошао кроз „смрт“, није више подложан смрти и који се због тога једини може истински назвати животом. „Материјална стварност није препрека…“

    Три момента су овде суштински важна. Прво, Бог се не налази негде другде у просторном смислу и не делује на свемир из вана. Напротив, управо у овоме свету, у овоме материјалном универзуму, Бог заиста делује, и то путем својих енергија. Позно-византијски писци праве разлику између онога што Бог јесте по себи, његове „суштине“ познате само Богу, и његових „енергија“ које прожимају читаву створену реалност. Друго, Божје откровењско деловање јесте преображавајуће и то у врло драматичном смислу: оно што није Бог постаје прожето Његовим својствима, попут усијаног гвозденог мача. Материјална стварност није препрека откровењу и познању Бога, већ, напротив, јесте само средство и медијум тога откровења, а оно је у исто време и један чин заједничарења или размене својстава. И треће, овај преображај изокреће наглавачке све што обично мислимо о Богу. Речи Григорија Нисијског, на које смо се претходно позвали, биле су уперене против особе по имену Евномије. Он је тврдио како чињеница да је Христос разапет и да је умро показује да Он никако није могао бити једнако Бог као Бог сам. Григоријев одговор је био да Христово распеће у ствари показује преизобиље трансендентне и преображавајуће силе „Бога откривеног путем крста“.

    У светлу тога, рани Хришћани су били спремни да посвуда виде Бога у творевини: у облику птица са раширеним крилима, у облику људског лица које има хоризонталну осу очију и вертикалну осу носа, чак и у заставама уздигнутим од стране римских војника – све ово, говорили су, показује како је сила крста присутна у створеној реалности, јер је крст, тврдили су, оса која вечно стоји непомично, док се свет окреће око ње. Ово нам можда може личити на неумерено фантазирање, но засигурно сведочи о динамичком начину на који откровење Божје у Христу обликује свет у коме се Он сам одражава.

    То би биле неке мисли из, отприлике, првог миленијума хришћанске теологије, у вези са односом Бога и материјалнога света. Веома је занимљиво приметити да такозвани „теолошки заокрет“ у савременој феноменологији долази до веома сличних закључака. То нарочито важи за Жан-Лук Марионову анализу „засићених феномена“. „Феномени су ‘засићени’…“

    Од Канта, модерна мисао се налази свезана, покушавајући да направи везу између „ствари по себи“ и наше перцепције, интуиције, или појма о њима, који су свакако смештени унутар наших умова и одговарајуће структуирани. Све што заиста можемо знати, тврди се, јесу интуиције које имамо о „стварима по себи“, и наше једино сигурно знање јесте о њима и о категоријама према којима су те интуиције структуиране. Марион, с друге стране, тврди да морамо поћи од „датости“ „феномена“ (што значи: „онога што се појављује“), признајући да феномени увек превазилазе наше покушаје да их схватимо, да је оно што се појављује веће од онога што наша перцепција схвата, да су феномени „засићени“.

    Почевши од ове датости онога што нам се показује, онако како нам се показује, феномени су „засићени“, као Догађај (засићени по своме квантитету, не могу се израчунати); као Идол (засићени по своме квалитету, будући да су неподношљиви за гледање); као Тело (засићени по својој односности, будући да су апсолутни); и као Икона (засићени по модалитету, будући да се у њих не може гледати). Прихватање феномена као засићених у том смислу, такође значи прихватање њихове откровењске природе, прихватање да нам се нешто открива, уместо да се „ствари по себи“ постављају као корелати наших сопствених унутрашњих интуиција. Штавише, по Мариону, ова четири начина засићења врхуне у Христу, „управо због тога што се као икона Он (Христос) односи ка мени на такав начин да ме конституише као свога сведока, а не као некакво трансцедентално Ја које Њега конституише по своме сопственом нахођењу“. Уколико поново научимо да „видимо“, саветује Марион, да видимо оно што је показано у откровењу, а не да откровење смештамо у свет који смо сами креирали путем наших сопствених мисаоних процеса, не само да ћемо напросто видети више, већ ћемо видети изнова, новим очима и у новоме свету; као што Псалмопевац каже, „у Твојој светлости ми видимо светлост“.

    Преузето са блога Земља није равна

    Sign in to follow this  


    User Feedback

    Recommended Comments

    There are no comments to display.



    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...