Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • необична_размишљања

    Шта нас чека ако не будемо слиједили пут Божјег добра

    Sign in to follow this  

      ИЗ КЊИГЕ НЕОБИЧНА РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ХРИШЋАНИНA

      Приредио: Радомир Д.

    Шта нам о нашој немарности збори Св. Сарафим Саровски:

    „У данашње време, због своје готово свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његов Божански Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, дошли смо дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудним речи Светог Писма...

    И зато неки говоре: „Та места су несхватива...“ Али ту нема ничег несхвативог. До тог несхватања дошло је због тога што смо се удаљили од простодушности духовног знања првих Хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко свативим чини и оно што су наши стари јасно разумели...

    Постали смо већ сасвим непажљиви према делу свога спасења, откуда и долази да и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би требало. А све је то дошло отуда што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо, по гордости ума свога, да се усели у душе наше, па зато ни немамо истинскога просветљења од Господа, које се ниспошаље у срце људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божје. Ето, на пример, када се у Библији каже „духну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи ово тумаче као да то значи да до тога тренутка у Адаму није било душе и духа човјечијег, но да је постојало само тело, створено од праха земаљског у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: Да буде свесавршени дух, душа и тело, за долазак Господа нашег Исуса Христа! (1. Сол. 5,93).

    Сва три ова дела нашег бића, дакле, беху саздана од праха земаљскога, тако да Адам није као мртво но као делотворно (дествујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о-душе-вљеним Божјим створењима. Али, ево у чему је суштина човјекова: да Господ Бог потом није дунуо у лице његово овај дах животни, тј. благодат Бога Светога Духа, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, првасходећи сва остала Божја створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у унутрашњости својој без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као сва остала створења, јер, иако би имао тело и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је, пак, Господ Бог духнуо у лице Адаму дух животни, тек тада је, по речима Мојсијевим, 'Адам постао душа жива' (1.Мојс. 2, 7), тј. савршено подобан Богу, и, као и Он, бесмртан у векове векова.“

    Покушајмо на неки начин формулисати размишљање Св. Серафима Саровског о човјековом тијелу и души:

    Душа жива (крв која животињи даје живот) → тијело → неразумна животиња → овакво својство има свака животиња, уједно и мајмун.

    Душа жива (крв која човјеку даје живот) → тијело → човјек са ограниченим разумом → понашање оваквог човјека налик је, рецимо, понашању мајмуна.

    Међутим, кад човјеку додамо разум сличан Божјем:

    Душа жива (крв) → тијело → дух животни → разуман човјек → овакав човјек је подложан трулежној смрти тијела ако својевољно жели да живи без благодатне животворне енергије Господње.

    Кад човјековом тијелу додамо ову вјечну благодатну животворну енергију, тијело добија дар вјечног живљења које је прожето благодатном мудрошћу Господњом:

    Душа жива → тијело → дух животни → Дух Свети животворни → разуман човјек, са даром вјечног благодатног живљења.

    Кад, напосљетку, све ово објединимо:

    А створи Господ Бог човека (тијело и крв) од праха земаљског (које у себи нема својство Божјег разума) и дуну му (Господ Бог) у лице дух животни (вјечни Божји разум), и (тад) човјек поста (обједињена) душа жива → и наста разуман човјек са цјеловитом душом живом (тјелесан и духован) (Пост. 2, 7).

    По овом питању, прво упоредимо Христову Божанску и човјечанску природу. Но, шта се то могло збити за Христовим духом (Божанска природа) и Христовом душом (човјечанска природа)? Позовимо се на Спаситељеве ријечи упућене покајаном разбојнику на крсту: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк.23, 43) И на ријечи упућене своме Оцу: И повикавши Исус из свег гласа рече: Оче, у руке твоје предајем (човјечански) дух свој (да га у Духу Светом уз славопој небеских сила - узведеш до твог Престола). На крају Проскомидије кроз молитву исповједа се: "У гробу тјелесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени". С тим у вези, по промислу Господњем, усмрћено Христово тијело остаје у гробу, Његова душа (човјечанска природа) заједно са разбојником одлази у Рај пред Престо Божји, Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају, дух Сина Божјег (Божанска природа) одлази у ад да избави душе човјечије из сатанских верига, и тако, у неразјељивом јединству (Божански и човјечански дух Сина Човјечијег) са Оцем у Духу Светом све испуњавајући Неограничени. И на сличан начин извршено је Васкрсење: У недјељу, дана трећег, Сила Вишњег кроз Сина Божјег у Духу Светом враћа из Раја душу (човјечанска природа) Сина Човјечијег у тијело и истог трена настаје Васкрсење. Наиме, ако обе духовне природе (дух Сина Божјег и душа Христова) нису по вољи Господњој у истинском јединству напустили своје тијело, онда, нити је Син Божји био у аду, нити је душа Христова била пред Престолом Божјим. Правило које важи за човјечанску природу (душу) Христову), тако важи и за све остале душе кад напусте своје тијело и крену у сусрет своме Творцу. Нажалост, многе душе не стигну у ту спасоносну благодатну Луку (Царство Божје), јер их њихова тежина гријеха спутава. Митарства (царине) које је уз допуштење Господње поставила нечастива сила, не дозвољавају човјечанској души да стигне у Царство Божје. Овдје се очитује бескрајна љубав Господња, Господ Бог прима у своје Царство само оне који се истински покају, очисте и убијеле - да би на себе могли обући благодатну свјетлоносну хаљину. Јер: Благо ономе (као покајаном разбојнику на крсту), коме је опроштена кривица, коме је грех (од Господа) покривен (Пс. 31), и безбједно стигне у Царство Божје. Обрнуто, када би Господ Бог примао у своје Царство непокајане богопротивне душе човјечије - да ли би такво Царство имало свој истински благодатни мир. С тим у вези, човјек се каје и чисти од примјеса гријеха у заједничком садејству душе и тијела, а кад се душа одвоји од тијела – све је препуштено Господу Богу и милости његовој, ако Он кроз истинске молитве Свете Цркве и оних који се истински моле за наше спасење хоће да погледа на и најмање добро дјело које смо Њега ради учинили. Кад се душа одвоји од тијела, запрепашћења ће бити напретек јер Господ Бог је од нас тражио најмањи крст, али због тешког крста на којем се разапе Син Човјечији, тај вјечни угаони камен усљед нашег свјесног богопротивљења стоји као опомена.

    Рече им Исус: – Зар нисте никад читали у писму: „Камен који одбацише зидари, тај постаде угаони камен“, то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га (Мт. 21, 42–43).

    Свети Кирило Александријски о души каже: “Можеш ли да замислиш, душо моја, какав ће те страх и ужас обузети у дан кад угледаш пред собом мрачна лица грозних и дивљих, сурових, немилосрдних и бестидних демона? Већ само виђење њихово страхотније је од сваке муке. На њих гледајући душа се испуњава смућењем, обузима је неспокој, жеља да се куд било сакрије само да их не гледа, да к ангелима Божијим припадне. На руке ангела примљена, и под њиховим окриљем проходећи ваздушна пространства и узлазећи на висину, душа на своме путу наилази на разна митарства (царине)-нешто налик на различите скупине духова што будно пазе на усхођење душа, заустављајући их и чинећи им препреке у стремљењу ка Царству. Уједно, Свети Јован Златоуст, описујући смртни час, учи: “Тада су нам потребне многе молитве, многи помагачи, мноштво добрих дела, велико заступништво анђела док пролазимо кроз ваздушно пространство. Ако нам је на путу за страну земљу или град потребан путовођа, колико су нам потребнији путовође и помагачи да нас проведу поред невидљивих власти и сила које господаре у ваздуху, а које се још називају и гонитељима, митарима, порезницима”

    Наиме, кад Господ Бог нешто створи, то само по себи има предивну унутрашњу духовну и вањску тјелесну љепоту јер у стваралачкој природи Господњој не постоји деформисано (изопачено) стање. Кад Господ Бог створи духовни свијет и човјека, они су у себи и на себи имали благодатан свјетлоносни изглед. Духовно и човјечје тијело има својство преображаја, тј. преображава се из благодатног у неблагодатно и обрнуто. То је све условљено временским пребивањем благодатних божанских енергија Господњих у једном разумном бићу. С тим у вези, на судњем дану Бог Отац ће кроз Сина у Духу Светом сваком човјеку понаособ створити достојно тијело. Ова новостворена тијела, која су у тренутку васкрсења прелијепо изгледала, пред Христом и свима присутнима у трену ће се преобразити (или деформисати) по својој мјери раста. То и Христос наглашава: Пази, дакле, да светлост која је у теби не буде тама (јер у таквом тијелу више никад неће обитавати божанска благодатна енергија Господња). Јер ако је све тело твоје светло да нема ни једног дела тамна, биће светло цело као кад те светиљка обасјава светлошћу (Лк. 11, 35–36). А из прелијепих тијела оних који су се по милости Господњој удостојили да се кријепе благодатним плодовима Дрвета живота извираће божанска свјетлост по мјери њиховог раста у Христу. Такво васкрсло благодатно тијело и душа, по ријечима Христовим, не долази на суд, него ће бити присутно на страшном суду због свеопштег васкрсења живих и мртвих: Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот вечни (Јн. 5, 24). На овом страшном суду богопротивници ће овим својим неблагодатним изгледом осудити сами себе и Христос ће им рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ, вечни који је припремљен ђаволу (кнезу овога свијета) и (злим) анђелима (слугама) његовим“ (Мт. 25, 41). Јер: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт. 25, 12).

    С тим у вези, у почетку, сви анђели, обитавали су у благодатним животворним енергијама Господњим, а након њиховог пада – Бог вјечне љубави не нарушава даровано им вјечно живљење. Кад би Господ Бог тако нешто дозволио и човјечанској земљаној несмиреној природи – на Земљи би била вјечна долина нераспаднутих губаваца (замислите - на какву би деформисану огубану ругобу личио човјек након неколико хиљада година земаљског неблагодатног живота), какву чека богопротивног (непокајаног) човјека и пале анђеле на крају вијека. Због епитимије (најблаже казне), коју је по својој великој милости наложио благи Бог, човјечје тијело губи привремено право на вјечни живот. Својевољним одрицањем вјечне животворне благодатне енергије, тј. некријепљењем Богом Живим, у човјековом тијелу ће се постепено губити својство вјечног крепког живљења и тијело ће се по милости Господњој вратити у оно од чега је постало (земљу). Код палих анђела посриједи је нешто друго: њихов страшни духовни пад вјечним одрицањем Божје заједнице води их у немирну душевну (подивљалу) пропаст и због тога их Господ Бог на крају вијека мора свезати (оградити) заједно са својим истомишљеницима (човјеком), да не ремете божански мир онима који буду истински жељели да га носе у себи. Њихов богопротивни пут нема повратка, јер у њима је зло надвладало добро, њихов дух животни је подивљао и свјестан је своје унутрашње изопачености (злобе) и због тога већина палих анђела тежи да их Господ Бог претвори у ништавило (јер разумна створења немају ту силу да тај чин сама изврше), да би избјегли страшне унутрашње душевне муке које су произвели својевољном неописивом мржњом. Рецимо, када би промисао Господњи тежио ка ништавилу, да ли би вјечни живот имао било какав смисао? Замислите, живјети вјечно (и при том, не дај Боже, мијењати разне облике (не)разумног живота), да би, у будућности заједно с Господом Богом постали ништа – такво размишљање може имати само болестан (вјечно незадовољни) ум. Рецимо, кад би Господ Бог послије васкрсења живих и мртвих непокајане грешнике претворио у ништавило, да ли би се задовољио праведан суд обећан мученицима, паћеницима и страдалницима у име Христово? Или, рецимо, кад би Господ Бог праведнике васкрсао за живот вјечни, а непокајане грешнике за будуће ништавило, тј. да њихова васкрснута природа (душа и тијело) послије извјесних патњи струне сама од себе да би се зло затрло за све вијекове – каквог смисла има васкрсавати ову палу непокајану богопротивну природу. Зло се не може укротити (насилно смирити), али се може свезати, да би се од њега заштитили они који желе да вјечно живе у истинском миру. Тамо гдје зло по вољи Господњој буде ограђено, нити ће неко моћи у тај тор ући, нити ће ко моћи из њега изаћи. У том тору човјечанске несмирене (непокајане) душе Господ Бог са истинским жаљењем враћа у њихова тијела - да би поновно сједењене са тијелом живјеле вјечан живот у самовољној хаотичној „слободи“, прожетој вјечним немиром. Док угодницима Господњим биће с радошћу даровано вјечно благодатно живљење у Царству Божјем (вјечна бескрајна слобода у Господу), и тим чином истинска правда Господња биће задовољена у јоту. Имајмо на уму да оно што Бог обећа кадар је и учинити (Рим. 4, 20–21). Стога, непрестано тежимо истинском божанском благодатном нераздјељивом јединству (истинског мира, љубави и радости), које обитава у Господу Богу (Светој Тројици). Циљ вјечног живота у Господу Богу јесте да овдје на Земљи оваплотимо у себи истинску правду и вјечну боголикост и сјединимо је са Царством вјечне благодатне слободе. Наиме, када би Бог вјечне љубави све нас овако изопачене и надмене примио у своје Царство вјечног благодатног мира, замислите која би то кључала кречана била – непрестано несмирено међусобно битисање, јер у том Царству наводно не би смјели јавно испољавати своје пало незадовољство пред „страшним“ Царем. Да ли би Царство Божје имало своју вјечну будућност?

    По обећању Христовом, свако тијело од Господа Бога задобија дар вјечног живљења. У удостојеним човјечјим тијелима обитаваће благодат Господња, а неудостојена богопротивна тијела добиће своју жељену вјечну слободу и вјечно ће живјети без благодатних плодова Дрвета живота (ван Божје заједнице). Ово неудостојено човјечје тијело није ни свјесно какве га страшне муке чекају. Не можемо ни замислити то јадно стање, када у сваком богопротивном човјеку обитава дух нечисти – какав ће то хаос бити у овој мрачној јами неутјешног плача. Читав ад ће се трести од шкргута зуба и јечати од болног плача јер ће у њему обитавати само дух нечистог живота. Духовна тијела нечастиве силе непрестано ће горјети у смрдљивом неугасивом огњу. Уједно, упорно ће покушавати да пробију благодатни огањ- да би допрли до свјетлоносних синова истинског мира (мисли се на непробојни Божји огањ којим ће у аду бити ограђен богопротиван човјек и нечастива сила). Овај огањ (Божји благодатни пламен који пржи непокајану савјест - тј. препознаје најмању богопротивну подвојеност) поразно ће утицати на њихову непокајану природу. (И он повика и рече: „Оче Авраме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у (благодатну) воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се (разједајуће) мучим у овоме пламену (Лк. 16, 24).“ Уједно, у тој хладној непрегладној мрачној јами, неуморно мичитељско присуство духа нечистог у човјековој незаштићеној неблагодатној природи творит ће само – несношљиво паклено мучење, прожето раздирућим болом. – И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама (безданска) провалија велика (у којој обитава само несношљива хладноћа и шкргут зуба), да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе (Лк, 16, 26). У аду вјечно ће се осјећати она патња и бол каква је нанесена Господу Исусу Христу на крсту и сваком његовом створењу (тј. сваком човјеку понаособ). Док је човјек био у тијелу, благодат Божја није насилно обитавала у његовом срцу, него се усељавала уз обострану истинску сагласност. И кад човјека, по милости Господњој, осјени ова умилна Божја духовна радост, он у свом срцу осјећа благодатну топлину која нема мјеру и он само тежи ка вјечном сједињењу с благодаћу Господњом. Обрнуто, кад се уз човјеково сагласје усели нечастива сила, тад човјек у себи осјећа сатанску хладноћу и надменост која га наводи само на богопротивност и мржњу према Господу Богу. Кад у дан страшног суда Господ Бог препусти човјека злим анђелима, овај нечисти дух биће вјечно присутан у човјеку и он ће у себи осјећати неописив немир и вјечно неспокојство. Овако поробљена и свезана човјечја воља не може више да се покаје јер јој унутрашње зло то не дозвољава. Муке тјелесне непрестано вапиће Господу Богу и жељети избављење, али душа човјекова, свезана духом нечистим, неуморно ће га мучити и спречавати у томе. Господ Бог жели сваком створеном бићу избављење од вјечних паклених мука, али није до Њега, него до богопротивног (вјечно незадовољног) бића. Он никоме не суди, него удара печат ономе у чему смо сами себе осудили, тј. својевољно одлучили. Оне који су искрено вапили да на било који (искрен) начин задобију милост Господњу Господ Бог неће оставити сиротне, али онима који су искрено тежили сједињењу с нечастивом силом неће бити ускраћено то задовољство. Неки грешно мисле да се смјештањем непокајаних грешника у ову вјечну кућу (ад) Господ Бог на неки начин свети својим непослушним створењима, но овдје ће се унутрашње зло сукобљавати само са собом (тј. мучити само себе), јер у њему више неће обитавати нимало вјечног Добра. Из своје превелике љубави према овим јадним душама, у којима упорно влада самовољна незадовољствена несмирујућа подвојеност, Господ Бог ће вјечно нудити себе, али они неће моћи примити у себе тај вјечно задовољствени благодатни огњени мир Господњи.

    Привремени живот: Кад му смрт покуца на врата, човјек углавном призива живот и радо би још живио у свом трулежном тијелу. Само су угодници Господњи с радошћу прихватали смрт јер су истинским благодатним сједињавањем са Духом Светим осјетили бескрајну љепоту благодатног живљења у заједници са Светом Тројицом.

    Вјечни живот: Душа човјекова на судњем дану добија своје ново вјечно одијело (ново тијело), као доказ да је Господ Бог у почетку створио човјека за вјечно живљење у заједници с Њим. Они који се по милости Господњој удостоје Царства Божјег видјеће и осјетиће бескрајну љепоту тог благодатног царства. У Царству благодати човјеков живот имаће свој суштински смисао и бескрајну љепоту прожету миром и радошћу у узајамној бескрајној благодатној љубави са Богом Живим. С друге стране, у царству таме (паклу) човјек ће због тешких душевних и тјелесних патњи призивати смрт, но то му неће дозвољавати вјечно живљење. Вјечно живиш, али вјечно умиреш, призиваш вјечни мир, али спутава те вјечни немир, призиваш спокојство, а у теби обитава вјечно неспокојство, хоћеш да отвориш душу, а спречава те твоја подвојена савјест, призиваш Господа Бога и његову милост, а спутава те дух нечисти и његова немилост, призиваш свјетлост, а у теби вјечно обитава тама, призиваш топлоту, а у теби је вјечна несношљива хладноћа, призиваш радост, а вјечно плачеш и шкргућеш зубима. С тим у вези, довољно нам говори овај примјер: А кад нечисти дух изађе из човека, иде кроз безводна места тражећи (другу подесну особу да би нашао) покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изашао, и дошавши нађе (га опет непокајан и без заштите Божје) празан, пометен и украшен (за нечисте духове). Тад отиде и узме са собом седам других (нечистих) духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога. Тако ће бити (у паклу) и овоме роду зломе (у вијекове вијекова) (Мт. 12, 43–45). Дакле, какав дух буде присутан у нама – с таквим духом ћемо се сјединити у будућем вијеку (наиме, на Земљи од тог насилног сједињења са нечастивом силом – чува нас бескрајна милост Господња и наши анђели чувари).

    Коју светлост требамо слиједити?

    У ВРИЈЕМЕ ОВО: И рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): ‘Нека буде светлост. И би светлост. И виде Бог светлост да је добра, и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3–5).

    Нека буде (благодатна) светлост. – Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом дан први прво дарова Земљи и будућем небу исту божанску благодатну свјетлост као што је даровао духовним бићима у Царству Божјем. И све што буде створено, обитаваће у овој божанској благодатној свјетлости и будућа свјетила небеска биће, причасници ове невештаствене свјетлости. Јер ова свјетлост, дана првог, дарована је од Господа Бога читавој васељени, да благодатно обасјава Земљу као незалазно Сунце. Нажалост, човјек се с временом својевољно одрече ове свјетлосне благодати – јер кад Адам и Ева падоше, тад зачуше глас Господа Бога, који иђаше у врту кад захлади (љубав човјекова према Господу Богу)– јер сва васељена остаде без ове благодатне свјетлости и благодатне топлоте (Пост. 3, 8).

    Првостворени благодатни човјек је кроз божанску свјетлост Сина Божјег у Духу Светом видио вјечну славу Бога Оца. То нам потврђује псалмопјевац Давид: Јер је у тебе (Оче) извор животу, твојом светлошћу (Оче) видимо светлост (твога Сина, кроз коју си дао живот свијету) (Псал. 35, 9). И апостол Јован збори: (од вјечности) Беше (Очева) светлост истинита која (кроз Сина у Духу Светом) обасјава свакога (преображеног) човека који (кроз божанску свјетлост Сина Божјег у Духу Светом) долази (Оцу) на (благодатни) свет (небески). У свету (у почетку) беше (присутна и божанска свјетлост Бога Сина Божјег), и свет (вољом Очевом) кроз њега (сав) поста, и (кад поново дође по вољи Господњој да и као Богочовјек буде свјетлост свијету, нажалост, заслијепљени греховни) свет га не позна. (Јн. 1, 9–10). Ту исту свјетлост видио је апостол Павле: И тако идући у Дамаск овлашћењем и наређењем од првосвештеника, у подне царе, видех на путу са неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне који иђаху са мном (Да. 26, 13) Печат удара апостол Јован: У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1, 1–5). И зато вјерујмо: у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, не створеног, једносушног Оцу, кроз Кога је све постало.

    И виде Бог светлост да је добра и растави Бог светлост од таме (Пост. 1, 4). –Растављањем свјетлости од безданске таме Бог уједно и Земљу постави на мјесто гдје и данас обитава, тј. постави је на оно мјесто гдје ће се редовно мијењати дан и ноћ.

    Зашто је била „ведра“ ноћ?

    Нека (на Земљи) буде (слична невештаствена) светлост (као што је дарована духовном небу). И би (таква) светлост (Пост. 1, 3).

    Ова невештаствена свјетлост биће мјера свему и она ће у прва три дана Божјег стварања Земљи бити и Сунце (свјетлосни дан), и Мјесец и звијезде (ведра ноћ), јер у себи носи одређену благодатну свјетлосну прилагођеност даровану од свог Творца. Кад Господ Бог хоће да нешто створи, ствара то под видом благодатне свјетлости, којој није ограничена мјера и количина. Ако дан други није било присуство благодатне свјетлости која је причињавала одређеном безданском простору свјетлосну ведрину, онда је дио свода створен и раширен у таму, што је неспојиво с Божјим свјетлосним стваралаштвом.

    Sign in to follow this  


    User Feedback

    Recommended Comments

    There are no comments to display.



    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...