Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Paladije
    Paladije

    Човјек као биће заједнице начињен по Образу и Подобију Божијем

    Sign in to follow this  

      Антропос, не псеудоегзистентни ктисиолошки облик, него постојеће начело ктисиологије Божије дошао је у постојање вољом Господа Саваота, као круна стварања цјелокупног космоса.

    .

    Човјек као биће заједнице начињен по Образу и Подобију Божијем

    Теогностичан, односно de profundis ad te Domine clamav , субјекат односно човјек је већ имао утиснуту вјеру у Њега у (Господа). Антропос као цијелина,и највећи дар који је антропос примио од Бога јесте његов живот (постојање, ум, слободна воља и логосност) његов (антропосов живот) је боголики живот, јер је антропос лик чисте бесмртне и увијек постојеће природе. [1] Но, та бесмртност је, опет, условљена благодатним енергијама Господа Саваота, које устројавају и чине структурну форму читавог космоса.

    Божија артикулација Његових пречистих енергија држи све у складу и синфонији,(синхронији) небеске музике, коју је за кратко нарушио антропосов (Адамов) пад и једна врста самозаборава и самоотуђења од истинског, свјесног, дјелатног „ја“.

    Опет, требамо бар мало нагласити да је антропос створен у пуноћи, а не из дјелимичне љубави своје преизобилне Он (Господ) је створио човјека.[2] Осврнимо се на антропоса, као ктисиолошки појам у Софији стваралчке концепције оквира и довођења у биће већ наведеног субјекта наше расправе. Иако мистификовано, асимилован у остатак ктисиса, он (антропос) због дјелатног, истинског и спознајног „ја“ ипак остаје уздигнут на пиједестал егзистенционалног arhe, због своје логосности, а и због промишљања Божијег да због њега постоји све садашње и све будуће.[3]

    Човјек је створен по лику Божијем да би се Бог огледао у човјеку као у огледалу.[4] Сама ктисиологија Божија везана и аретолошки је приљубљена уз антропоса и сва физис настала је као антропоцентрична категорија, која априори утире пут обострано, једно ка другоме и једно другоме, али само у случају антропоса је у питању истински и примарни омнитеозис[5].

    Фисики или природа по своме нахођењу, а и тварословљу је агнусисихастична, а потреба антропоса је била да је још више трансфигурира и принесе Творцу као организам који је метаморфосистично подобликован,у пријепадном стању гдје је антропос био у познању истинског, свјесног и дјелатног, ванзаборавног „ја“.Али је антропос (он), ипак бјеше дјелимично окренут ка небићу још неутврђених глежњева и чвртих стопала. Човјек боголики, христолики и поред спознајног, дјелатног и истинског „ја“ не бјеше довољно софистичан и софизам његовог ума бјеше плитак и омален, као капљица кише. Бјеше то наиван Адам[6] у рају.

    Труизам сагледавања историјске хронометрије и бивствовања човјека потврђује то да је антропос наиван и суштина човјековог битисања је уствари његова наивност[7], јер само благодатним непатвореним енергијама постајемо умудрени и цјелосно управљени ка обожењу. Антропосово „ја“ је спознаја „ја“ ограђено на индивидуално и на алијенацији, али управо се и једино пројављује у заједници са Тројичним Богом. Његово (антропосово) „ја“ је првобитно израсло из лукелентног, антиавтургичног киновијског односа у заједници са Тројичним Богом и управо ту спознавши лумен и теофанију Божије алитије човјек постаје личносно биће онтолошки непоновљив, као антиципација своје праве намјене у егзистентуму вјечне садржине. Антропос је уведен, као последњи међу тварима (створењима) као нека врста природне спајалице, везника, крајности, цјелине, преко својих сопствених дјелова, као и онај који доводи у себи до јединства оно што је подјељено по природи због великих растојања да би започевши прво од сопственог раздора кроз сједињење, које све сабиру у Богу, као њиховом узроку, па затим напредујући постепено ка високом пењању помоћу свега достигао циљ сјединивши се у Богу у којем нема подјеле.[8]

    Човјек је уведен последњи у творевини као круна или врхунац Божијег домостроја односно, као средња тачка и срце свега.[9] Бог је Бог тиме што је Личност, то јесте, што Његово Биће не зависи ни од чега, чак ни од Његове Природе или Суштине. Он сам као Личност, односно слобода сачињава своју Суштину или Природу, а нису Природа и Суштина оно што условљава Његово Биће. Он постоји, јер слободно хоће да постоји, а та жеља се остварује, као љубав, као троjична заједница. Због тога Бог јесте љубав, то јесте само Његово Биће је љубав. Исту ту могућност личног (личносно) постојање Бог је утиснуо у човјечију природу.

    Човјечија природа је створена, дата, а лична слобода човјека није оно што сачињава његово биће, што чини његову суштину или природу. Ипак та створена природа постоји само као лична ипостас живота; сваки човјек је једно личносно постојање (биће) које може да ипостазира живот као љубав, односно као слободу од ограничености своје тварне природе, као слободу од сваке нужности - као што то чини и нестворени Бог.[10] Сада се појављује проблем личнос(т)не самодеструкције, која је више него очигледна у савременом свијету, мада је била и раније присутна, али у мањој мјери ако се освренемо на римску културу живљења склону песимистичко философском начину размишљања у доба блаженог Августина, која је била распрострањена међу млађом популацијом[11]. Личносна самодеструкција није могућа, и одсуство еудемонизма субјектове унутрашње психолошке грађе врши алијенацију од свега зоистичног, труистичне и лукелентне намјере, човјека као бића заједнице.

    Личносна самодеструкција је индивидуални потез појединца чије унутрашње силе и енергије душе зраче под другачијом призмом боја, који ипак и поред индивидуалне магле само заваравајуће псеудоегзистенције остаје заробљена као личност која и поред неспознавања заједнице остаје у заједници, али не примајући енергију и покретачки еликсир. Човјек се тада налази у несвјесном фалибилизму живљења, за таквог човјека не постоји празник, не постоји навечерје осмог дана. Антропос ако се дубоко загледа у себе и интроспективно прошири унутрашње видике аутогносизма, и доћи ће до конклузије и хорисмоса фронезиса његовог унутрашњег става, али опет кроз провидентално благодатно искуство, и наћи ће себе, своје истинско и спознајно „ја“ као иконософистично управо због образа и подобија које посједује ктисиолошки остварено и замишљено по тајанственом савјету надвјечне и недсушаствене Тројице.

    Антропосово уподобљавање Господу Саваоту, Пантократору свих свијетова, по ријечима св Григорија Нисијског је пријемчљиво онолико колико дати антропос може да прими и издржи. Међутим подвигно опитно богословље данашњих субјеката свједочи о томе да је ревност опала за подвиг коју имаше ранији свети Оци. Али то не умањује латентни параопит који касније и прераста у релативни опит савременог антропоса. Човјеку је опет дата могућност да искуствује теофанију и omnipotentiu Теоса. Јер антропос дивоутистичан према подвигу стиче нецесиогносију. У стању илуминације иако темпоралне он опрашта другим антропосима и себи свој амартолошки учинак егзистентног промашаја и није у сфери малудикеје него има фанију агапеноезиспистизма.

    И на крају човјек остаје да егзистира у непрестаној борби парауподобљавања и труистичног уподобљавања икони свог истинског и намјенског бивствовања.

    Аутор: Младен Цимеша

    ___________________________________________________________

    [1] Свети Григорије Ниски, О дјевичанству, PG. 46, 369 BC.

    [2] Свети Григорије Ниски, Катихетска бесједа 5

    [3] Свети Немесије Емески, О природи човјека гл. 1

    [4] Атанасије Велики, О, оваплоћењу Бога Логоса. 11,13,PG 25, 116.

    [5] Став Митрополита Зизјуласа по овом питању је следећи:“Ако, према томе постоји бесмртност по благодати- а постоји- немојмо је ограничити само на душу, обожење се тиче цјелокупне творевине , као материјалног свијета.“Јован Зизјулас „Одговор“, Беседа, 1-4 ,1993, стр 126, 127.Став који је овде изнесен а тиче се споменуте ријечи омнитеосис налази се у контексту антропоса као ипак примарног субјекта на путу и ка узрастању у сферу омнитеосиса управо због антрпосове логосности па је зато акцентовано управо на антропоса тај вид духовног стања.

    [6] По светоотачком трезвеноумљу име Адам је дато човјеку по Божијем промислу да би тварни човјек увијек имао на уму праву истину о себи, да зна своје земљано поријекло, своју тварну или ништавну (промјењиву природу). Кирило Александријски, о Господњем овлапоћењу 3, 1421Ц

    Ријеч Адам произилази од јевјерске ријечи Адамах што значи земља, земљанко. Јевсевије Кесаријски, Црквена историја VII PG 21,521А.

    [7] Наивност се у овом случају може класификовати као и не умудреност, а и одерђени степен самозаборава.

    [8] Максим Исповједник, Мистагогија, PG. 91,664-665

    [9] S. Bulgakov, Christliche antrhopologie, „Kirche, mench und staat“, Genf 1937,219

    [10] Христо Јанарас, Азбучник вјере, бесједа стр. 1-4, 1993 год.

    [11] Наиме омладина у то вријеме је била склона самоубиству, трагичном доживљавању свога живота и бивствања,инспирисана многим умјетничким дјелима са драматичним и трагичним крајем.

    Sign in to follow this  


    User Feedback

    Recommended Comments

    There are no comments to display.



    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...