Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе!

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности, да имаш приступ затвореним форумима

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Paladije
    Paladije

    Субкултура и сублимација

    Sign in to follow this  

      Императивно-субјективни компромис у дисбалансу лингво-комуникацијске грађе у еону тубиствених резоновања и логосних функција има за потребу препознавање аутооптијских фактора агапијске имагинације у утопијској фантазми покушаја препознавања сопства кроз Друго Ја.

    Субкултура и сублимација

    "Go find yourself first, so you can also find me"

    (Rumi)

    Императивно-субјективни компромис у дисбалансу лингво-комуникацијске грађе у еону тубиствених резоновања и логосних функција има за потребу препознавање аутооптијских фактора агапијске имагинације у утопијској фантазми покушаја препознавања сопства кроз Друго Ја. У том хабитусу логосних кретања ка општој трансфигурацији односно трансфигурацији у темпоралној копули симпликацијске дијагнозе остварује се индикативна сепарација тубиствених фактора у еманципацији сфере утицаја логосне корелације енергетских прожимања божанске мудротворности.Репропорција сентименталности у видокругу енергије људскости има као нужну посљедицу ребелију самозаборава бивствености као могућ одговор логосној интеракцији агрегације агенса. Логосно-структурни антропос је сваки антропос али треба дефинисати његово постојање: Да ли постоји ако је у самозабораву бићевности? Да ли он као јединка уопше улази у анамнезу тубиствовања или остаје у онтолошкој аномалији бивствености? Експликација бихевиоризма аутаркије покушаја, аутофантазме бивствености и постојање је експлицитно прожето селф динамисом непробуђеног односно недјелатног Ја. Центрифугална сила апаратуре самодовољности увлачи антропоса у оствариву сублимацију емфазиса бивствености која је грађена од амфибијског костура. Трагедија антропоса селф- ауто заблуда пројектована кроз унутрашњи хабитус мислених енергија са его водећим императивом. Јасније експликовано антропосово стање је сфера у труизму свога параживљења. Он је тек у фази предпостојања које је у потентном кретању ка постојању али није тубиствено и свјесно постојање. Узрок предпостојања као испитне категорије треба да потражимо у егоцентризму односно у попришту еруптивних сила селф слободе која је субверзивна категорија постојања у непостојању. Кроз ефективну темпорално-субјективну аборгацију селфа и условног дефинисања Ја односно тубиствовања у gewoferheit-у долазимо до befrein-а ка постојању. То је круцијални преломни сегмент или тачка омега. Битан је тај трансфигурацијски моменат који води у истинско постојање. Претјерана законитост гуши креативност, а самим тим и постојање. Креативност запада у стање вегетирања разума из своје онтолошке парадигме. Рефлективна субјективизација глобалних ретроактивних тековина у синхронији са екстравертном логосношћу налази своје упориште у новонасталим селективним субкултурама. Субкултура је одређени феномен логосности која антропоса подстиче на бивственост, на постојање као тубиствене заједнице. Егзамловање ћемо извршити кроз регресију на један експеримент који је извршен у једној бившој земљи СФРЈ. Наиме, један психолог је извршио мониторинг над дјецом која су била у предшколском добу дајући им задатак да нацртају прво што им падне на памет. Двије године касније, ту исту дјецу је тестирао на идентичан начин као и први пут, само што су дјеца тада била старија двије године. Резултати тог испитивања су били шокантни. Први цртежи које су дјеца нацртала обиловали су израженим колоритом, док двије године касније почиње да доминира сива боја. Кроз школску канонику и емфазисну репресију дјеца су почела упадати у протоколарну униформисаност. Спутавала се логосна креативност аутооптијске рефлексије, жеље за постојањем. Овај примјер, опет, баца на горе поменуту феномену субкултуре која је експликација многогодишње репресије и ограничаванја логосности, а самим тим и истинске тубиствености у gewoferheit-у.Спутавао се инатизам логосолошке императивне бивствености и позиционирао егоцентризам који је једнак хабитусу антропоцентризма као контрапозиције логосне конвергенције ка постојању кроз предпостојање. Долазимо до ерлебниса субкултура далеког истока. Код стогих моралних формата у дугогодишњем јарму ресетовања логосне интеракције долази до ерупције емотивне идентификације са либернатизованим метаморфизмом свога Ја. Класична егземплификација те фалигенезе сопства, кроз другачији израз хередативно утиснут, имамо у субкултури код Јапанаца.

    Та земља посједује разне типове субкултура и из деценије у деценију долази до појава нових и нових субкултурних јединица егзистентума. Као неке од субкултура које израњају из логосне димензије која, опет, не мора бити фиксирана нужност али жеља да кроз параидентитет дођемо до идентитета. Од субкултура треба да експликујемо декору, гебуру, готик лоли или лоли стајл, кигуруми који за полазну тачку имају један енергетски талас рефлективног, унутрашњег аспекта апстракта дизајризма. Наведе субкултуре са острвског Јапана играју трансформацијску улогу друштвених норминатива под којима су и настале.Трансфигуративни покрет на који је бачен акценат је показатељ унутрашње глади за аутентичним постојањем. Интровертна метода опет је у фази комунског императива али ипак остварује овдје сврсисходно постојање.

    Феноменологија субкултурне револуције је нужни поступак проходности логосне хелиоцентрике ка своме лумену који порађа ослобођење од норминативних дисбаланса неразуђене асиметрије спољашњег свијета укориченог у лажни морализам и клаузалност. Експресијом свога интровертног Ја тубиствовање почиње и тежи аутентичном живљењу кроз ослобођење од хередативне структуре која је била компресована у друштвени фактор апстиненције од реалности живљења вјешто преобучен у непојмљиво одступање од тежње ка привидном бивству. Антропос у таквом осиромашеном друштву у модли покушаја егзистенције има потребу да дође у постојање, у аутентични ерлебинст бивствовања у спрегу са промјеном своје асиметрије логосности и преобуче се у један вид тубивствовања за себе као хеуристички свједок времена у којем тражи себе. У тој сублимацији животних сокова које исисава фантазма неаутентичног живљења долази до преокрета и нужног ослобађања логосне функције у истраживању и препознавању свог Сопства као извршне функције парусије логосолошког вртлога поимања селфа.

    Одређени историјски токови отварају метафизички концепт осушене потраге за индивидуацијом и дјелују као иницијална каписла већ напрслог језгра турбулентне потраге за ослобођењем. Као одређени вид расијецања оклопа друштвених оквира видимо у дјелу Харукија Муракамија који пише о једном новом својету реалносне таласности у пропорцији логосног тек доживљеног прага догматизма оличен у једном носталгичном наслову који води поријекло од пјесме Битлса ''Норвешка шума''. Истоимена група је допринијела једном виду рушења у обусфакцијској методи контемплативне ширине, рушењу неког социоса арматуриране апаратуре у самопрегорној форми. Но, ''Норвешка шума'' као дјело говори о носталгичној реалности преласка границе и проналаска идентитета кроз сукоб са самим собом.Отелотворење исправности логосности се још једном, да подвучем, указује у легитимацији субкултуре онтологије у субординацији сугестије о постојању својег ја изван оквира наметнутог. Треба да акцентујемо одређене субкултурне грађе које се представљају и које егзистирају у Далеко-источном Јапану као земљи веома интересантној за логосни осврт на њену хеременутику еруптивене рефлексије логосности. Треба истаћи позитивни аспект логосног истраживања субкултурности кроз експликацију феноменолошке грађе у фундаменту тог аспекта бивствовања, а која је базирана на термину који садржи онтолошку парадигму и повезан је са правом и позитивном артикулацијом логосности кроз појам '''слаткости'' или kawai. Тај ''fundamentum in re'' онтолошки момент је кључна инфузија кроз коју пролази логосност бивства, а са друге стране еутаназично баца у заборав норминативну копулу вибрацијске осцилације привидног сажимања простора у интерпретације сопства. Kawai је већ онтолошки фактор који лукелентно прожима субкултурни хаос и кристалише у квантитету логосности пут хармоничног односа баралипронске функције. Ту се крије хелиоцентрика правилно артикулисане логосности. Навешћу један примјер који се уклапа у слику која може да буде херменеутикована из другог угла. Наиме, ријеч је о сцени из филма, тачније реченици из холивудског остварења '' Avengers 2 Age of Ultron '' који је базиран на ликовима из добро познатог '' Marvel Comics''-а. У питању је Ultron android - робот, сасвим један нови облик вјештачке интелигенције који има моћ разума али овај пут артикулисаног у пољу зле доминације. Робот је у једном тренутку филма рекао реченицу сљедеће садржине: ''Има само један пут до мира, а то је изумирање.'' Дакле акцентовање је на изумирању као сврсиходном начину до остварења утопије мира у неком облику. Међутим, те ријечи или изјаву Ултрона можемо херменеутиковати на пољу логосне материје у трансфигурацијском модулу система тубиствовања антрополошке димензије постојања.

    Као пут мира, стазом изумирања можемо прогласити самозаборав бићевности или inautentic живот који је вођен, односно који се води, а у овом случају субкултурни моменат је јако битан јер kawai слаткост је један пројектил који гађа у центар самозаборава бићевности и као субкултурни демијург. На пољу субкултурног аспекта, конкретно Јапана, ми се фокусирамо на позитивни аспект логосног прожимања који је доминантан у типу kawai егзистентума.

    Свакако да има субкултурних јединица које нису на артикулацијском путу добро изнијансиране па падају у неки облик девијацијског штива или се саморефлектује унутрашња глад за логосношћу али опет експозирана кроз логосност. Као субверзивни облик, рецимо субкултурне доминације, који је прожео свијет у моменту хаоса или је пак изникао из хаоса као могући одговор на расопад систематологије. Процесуирао је вентиле за метаморфозис анархо социоса оличен у још једном холивудском блокбастеру ''Mad Max 2''.

    Главни јунак буди се у свијету тоталног хаоса са привидном хијерархијом потонулог људског духа и анархо-либералне хаотичне динамисе. Оно што је упечатљиво је то да је тим лоших момака условно састављен од појединачних субкултурних фактора и ентитета. Јако је доминантна улога негативца са чироки фризуром који је, у одређеним сегментарним копулама филма, жива персонификација хаоса, зла и деструктивног мода антропосове личности. Један облик микрокосмоса зла у најмању руку оличен је у том лику. Треба акцентовати његову фризуру која, опет, игра доминантну улогу у самом експозеу лика који је замишљен од стране режисера. Фризура је типична панкерска која сублимирајуће дјелује на доживљај самог карактера те личности јер у екпликацији Панк културе за већину је доживљена у негативној конотацији, а не као анархо-либерални модус рефлектирајуће свијести антропоса кроз девијантно испољавање логосности али које је опет сасвим одбачено од културног естаблишмента као нешто дивље или сувише авангардно.

    Сублимација је у неку руку можда рефлексивно фиксирана за тло Америке која је извршила један вид истребљења Индијанаца као народа па и самих Чирокија по коме је негативац из наведеног филма легитимисан и том тоналитету дивљаштва које је било уско повезано са медијском камп ањом против нативних Американаца. Дакле, у питању је сублимација у виду интерпретације институционизма дивљаштва управо кроз фризуру која доприноси ерлебнису самог лика, која је случајно или намјерно уметнута као систем проходности поруке о хаосу стања у филмском остварењу. То је представа двије девирабилне сублимације које у експликацијском кључу гласе овако: Прво је негативна конотација панка као испољавање логосности представљена у свијету хаоса и деструкције еудемоније свјетске душе. Друго је, опет, уско везано за панк као културу, а ипак самостално обитава као посебна заједница, управо реминисенција на Чироки који опет води ка наметнутој експликацији да је фризура која је била знак препознавања тог племена конклузно представљена као дивљаштво, а самим тим и легитимација народа подлијеже и полаже се у тој капсули која баца такву рефлексију. То је сад негативна снага субкултурног представљања и поруке коју и сам филм носи ако се херменеутикује на овај начин да је сама Панк култура, преко Чироки фиктивних дивљака, субверзивни модус који је поткријепљен идеолошком грађом која је анархо-деструктивна и руши систем који треба да изгради норминативно друштво алогосне димензије. Но, то је један од примјера сублимацијске парусије у холивудском остварењу које је софтирано и феноменално уклопљено у ту динамику филма да некад само профилирање дате материје у овом конкретном случају дјелује чак и наивно. Дакако да је у ''Mad Max''-u тај субкултурни монет представљен у субверзивном свјетлу концепције схватања те врсте реалности у некомпетентној дисхармонији алитије бивствености у том модусу. Него, имамо на другој страни колизију става схватања субкултурне грађе. Опет, морам акцентовати један вид композитета субкултуре доминације у једном јако мање познатом филмском остварењу ''Bill & Ted's Bogus Journey ''1 који је класична прича из осамдеседих у тинејџ жанру. Двојица инфантилних субјеката у хормонској конкуписценији као проналаску идентитета и остваривању себе у нечему. Путују кроз вријеме у телефонској говорници и поново се враћају у садашњост како би положили завршни испит из историје, доводећи са собом стварне историјске ликове попут Фројда или Сократа. Но, оно што је овдје потребно фокусирати је моменат у филму када одлазе у далеку будућност гдје они у субкултурном афинитету рок музике бивају слављени као нека врста божанства. Дакле, препознају себе у футуризму датог времена, са великим временским простирањем, као јунаке једне нове генерације које свој идентитер темеље управо у њима као логосолошком фактору постојања. То је један еволутивни темпорал гдје сублуктура изражајне логосности достиже свој максимум и детерминацију у коначном осврту на егзистентни фактор. Дакле, у ''Mad Max''-у субкултура је субверзивна и драстично мрачна, док на другој страни у '' Bill & Ted's Bogus Journey ''-у имамо хуманизирајући елемент простирања идејне кохезије која је изградила друштво у једном новом облику, а почива на парусији хармонијске музике логосне динамике постојања у тубиственом свијету.

    Врстимо се Роршаховој мрљи логосне интервенције екскалиране у креативном хабитусу хередативног момента у ерупцији либератинизма субкултуре идеолошке грађе у јапанској свези реалности и норминативног приступа животу гдје сада израња нови моменат легитимације и жеље за припадношћу једном облику интелигибилне комуникације са својом логосношћу. Стереотипна херменеутика оптијске перцепције кроз одређену униформисаност субкултурне јединице је детерминисана актуелизацијом апорије у труизам хумане структуре о одређеној конотацији не тако омиљених субкултурних логосолошких појава. Антропос или у крајњем случају тубиствовање у елементу предрасудног момента о другима суди сепаративном свијету легитимације субјективизације датог елемента постојања у антропоцентрици бићевног идентитета. Предрасудни монет је ускогрудни аподиксични циклични елемент који се само смањује у временским интервалима и у хипостази је очигледно плитко афирмисан ка тражењу труизма узрока сепаративног момента антиасимилације одређеног субјекта у друштвени оквир. Колико је униформисаност важан елемент за структурисање субјектовог бихевиоризма свједочи један примјер који су урадили амерички психолози. Наиме, ријеч је о једној превари везаној за паркинг аутомобила. Није актуелизација преваре при паркирању аутомобила крицијална него аутоматизам легитимисања идентитета по униформи. Наиме, један од психолога је на себе ставио само обичан прслук са флоросцентном бојом и стао на улаз паркинга представљајући се као онај који паркика аутомобиле. Људи су по аутоматизму давали ауте да паркира које је он заправо крао и одвозио на друга мјеста. Људи су остали збуњени како се то десило јер је имао униформу. Дакле, иста ствар је са легитиматизацијом субкултурних идентитета по визуелној представи антропоса схваћено у негативној или позитивној копули децизионизма. Симплификација субкултурног идентитета и свођење на црно или бијело је обсцено или милиметарско перцепирање стварности индентитетне дистрибуције логосности у рефлекцији субкултурне еменације бивства. Суптилни примјер логосне интеракције који ћемо касније експликовати као један вид корпускурне теорије логоситета. Тај приказ имамо у једној музичкој групи са почетка осамдесетих година, која долази са простора бивше СФРЈ. У питању је Шарло Акробата, једна јако интересантна музичка нијанса која је потекла са опет идеолошко-сублимацијског простора у корелацији латентне репресије логосности. Шарло Акробата је изникао на умору једне идеологије као у својој креативности остао је као један одијек онтолошке субзистентне форме и оставио је јак траг на генерацију која је могла да препозна тај квалитет логосне еруптивне снаге. За примјер одвојеног функционисања логосног идентитета, а феноменално уклопљеног у цјелину сам намјерно издвојио Шарлу Акробата као очит примјер фиксације логосолошког стваралаштва које дјелује одвојено али ипак чини одређени композитет и показао се на дјелу као fundamentum in re2.Феномен јецања душе3 је јако мистична форма антропосовског бивствовања. Јецај душе је тубиствени модул који потентно вуче ка трансфигурацијском обрту стварности и уводи у транзитну снагу селективног облика предпостојања. Издвојио бих примјер наркомана које ћемо легитимисати као велике умјетнике који, опет, девијантно испољавају логосност као последњи одговор биологизма пдеудо смрти и присилне модификације тијела као контрапродукт ретроактивне цјелине вјештачке асимилације и у фантазматички артифицијални модус продужетка биоса. На тај начин су функционисале све велике и култне групе, а у центар сам сада ставио Шарлу Акробата као један вид експликације дате материје. Шарло Акробата, као и остале групе, посједује на мистификован начин металитургијско превазилажење времена и простора у концептуалној свјесности смрти, подвиг у већ изгубљеној борби са животом и у тим моментима креативитета страна логосности има потребу за великом афирмацијом на пољу киновијског предаторства у веномској тампон зони одобравања статичке алијенације од бивствене копуле. Опет се враћам на интервју ВД један од последњих који говори о генотипској структури креативног квантификатора на пољу хармонијске симетрије у одвојеној креативности која налази своју свјестност у синтези више цјелина једне инагурације ка кохезивној стимули покушаја оваплоћења хередативне зоне тубиствовања сопства. Зато на крају испада да је логосност та која побјеђује све и антропос проналази пут до своје логосности иако не артикуласане на прави начин али је ипак мистификовано присутна и субјекат вуче ка једној општој цијелини у којој он остаје једника.

    Road-Warrior.jpg

    1. Треба обратити пажњу да су Бил и Тед едиповци и да управо у филму доминира матријархат кроз улогу младе мајке која буди сексуалне фантазије двојице адолесцената. Акценат је на томе да мартијархат заслужно остварује своју потентну силу у филму јер је управо маћеха заслужна за глорификацију читавог подвига који су остварили већ наведени субјекти. Кључни моменат у филму је управо помоћ мајке која односи превласт над мушком доминацијом која је превише стереотипно исфабрикована у овом филмском остварењу. Конклузија да кроз мајчинску улогу у случајном сплету околности потенцира остварење логосности двојице адолесцената.

    2. Интервју ВД идентично потврђује моје наводе што се тиче одвојене креативности у једну заједничку логосност.

    3. Јецај душе душе можемо окарактерисати као јецај логосне стране идентитета „психи“ која јеца над својим условним потентним али не и инерцијским повратком у небиће или дату субверзију коју проживљава сама личност која у експликацији дефинише појам јаке емотивности која прожима биће, те је потребна једна темпорална сугестија одсуства од реалности кроз наркотике да би у логосној интеракцији антропос са таквим сензибилитетом могао кратко али ипак ефективно да функционише.

    Aутор Младен Цимеша

    Лектор Александра Стевановић

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...