Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Драгана Милошевић

    Родољуб Кубат: Откуд Писмо „протестантско“?

    Sign in to follow this  

    Приложени текст је на неки начин наставак претходног, објављеног на овом порталу под насловом „Писмо, оци и ми“ (17.01.2019). Због простора, а и мало шире конципираног текста, нисам се могао подробније осврнути на питање присуства Писма у нашој савременој богословској мисли. Јасно је да је питање одвећ комплексно и да заслужује озбиљну монографску студију. Па ипак, покушаћу што сажетије и сликовитије да скренем пажњу на извесне феномене, који лако могу да прерасту у озбиљније проблеме у смислу ширења непотребног и штетног мњења. Из наслова је јасно да су у питању извесне напетости које се јављају широм православног света, али некако замућено и нејасно. Разлог је што се оваквим питањима углавном приступа паушално, идеолошки острашћено и чини ми се често недобронамерно. Наравно, циљ није никакво мудровање и жеља да се наметне сопствени концепт, него да се неке ствари колико толико разјасне да би их разумевали на бољи начин.

    У прошлом тексту знатно више пажње посвећено је отачком односу према Писму и значају њихове егзегезе за нас. Указали смо и на то да Писмо у савременој православној мисли нема ону улогу које је имало код отаца. Разлога је много. Први је историјско-културни. Наиме, свима је добро познато да смо ми као народ у периоду ропства под Турцима имали мало могућности да се бавимо теологијом уопште, а самим тиме и Писмом. Добру илустрацију стања наше писмености и црквеног живота даје Његош у Горском вијенцу. Он у једној духовитој сцени представља попа Мићу, који није био у стању да прочита обично писмо. На питање Вука Мићуновића: „Аманати, не наиједи се / А како им читаш летурђију / кад овако у писмо затежеш?“, на шта му поп Мићо одговара: „Аманат ми, ја је и не читам / нити ми је књига за потребу / нит је када у цркву отварам / Напамет сам је добро утврдио / летурђију, крстит и вјенчати“. Ова шаљива сцена говори довољно по себи.

    Други битан моменат је то што се приликом рађања нове богословске мисли код православних створио известан зазор од Писма. Главна саблазан је долазила од стране протестантских учењака, који су се већ увелико бавили питањима везаним за Писмо, а која су била условљена духом времена. Наравно да су тадашњи православни богослови били свесни значаја Писма, али је постојао известан отклон у смислу његовог темељнијег изучавања. Добар пример за то су руске богословске школе 19. и почетка 20. века. У њима су цветале студије историје, патрологије, догматике, литургике, канонског права итд. Библистика је у односу на њих била скоро пригушена, а сами библисти често подозревани. Могуће је да је такав антипротестантски став преузет од тадашњих римокатолика, код којих су тек од папинске енциклике Divino afflante Spiritu из 1943. године, почеле попуштати дотадашње стеге. Било како било, тада су Писмо у академско-научном смислу изучавали само протестанти. С друге стране, Писмо је било дубоко уткано у живот Цркве кроз богослужбена и молитвена читања, духовне поуке, иконографију, догматско богословље и уопште црквени живот. Стога се и није наметало питање присуства Писма. Живот православних црквених заједница био је тако уобличен да се није осећала потреба за његовим посебним читањем. Међутим, ту се делом и крије проблем. У потпунијем богослужбеном животу учествује занемарљиво мали број верујућих. Највећи део богослужбене литературе тешко је разумљив, а конципиран је на посебан начин и са одређеним циљем. Без обзира на њен непроцењив значај, потребан је непосредан додир са Писмом управо да би се боље схватило богослужбено и поучно штиво. Од свих црквених списа, само Писмо има статус Светог.

    Протестантско одбацивање Предања и инсистирање на Писму негативно су се одражавали на нас. Поготово је било проблематично његово темељније изучавање, јер је то био готово сигуран знак склизнућа у протестантизам. Одсуство жеље и могућности за темељнијим изучавањем Писма, довело је до тога да су се поједини православни теолози почели бавити библистиком у западном свету, пре свега, код протестаната. Ситуација у којој су се налазили била је комплексна. Конфесионална подељеност, и наш искључив став према библијској науци отежавале су могућност озбиљнијег православног повратка Писму. Таквом стању су много доприносила и тадашња изучавања Библије међу протестантским учењацима. Рационалистички приступ је доминирао приликом изучавања, а Библија углавном третирана као чисто људски производ. Такав приступ није прихватала ни већина тадашњих протестаната. Мало је познат вековни јаз између протестантске академске заједнице и остатка црвених структура. Представе о монолитном протестантизму и његовом модернистичком усмерењу врло су наивне. Академско изучавање Писма више је пратило академске узусе. Развој историјских и филолошких наука диктирао је правац, као и процват рационализма и научног метода. Постојало је много тога тешко спојивог, што се наметало ранијим православним библистима. С једне стране, изазови времена, а с друге, изазови простора, односно општа свест људи у Цркви.

    Ипак, у међувремену се много тога променило. Делом је коригован научни приступ Писму, библисти све више увиђају и истичу егзистенцијални и религијски значај Библије. Писмо се почело темељније изучавати код римокатолика, нарочито после Другог ватиканског концила и догматске конститтуције Dei Verbum. Код православних богослова се све више наглашава значај Писма. Значајан број младих теолога се озбиљно посвећује његовом изучавању. У нашој научној периодици све више је радова из области библистике. Типично православно: Писмо се неким чудним путевима незадрживо враћа. Међутим, изгледа да је то почело да ствара некакве недовољно освешћене напетости. У једном делу црквене јавности ствара се извесно подозрење према томе. Главна парола је: то је протестантизам! Реакција је делом разумљива, управо из горе наведених разлога. Али то што је разумљива, никако не значи да је оправдана, напротив. Усмереност ка изучавању Писма је императивна, док сам приступ треба да буде предмет динамичног и темељнијег сучељавања ставова. Ти ставови су врло често (што је и природно) условљени углом посматрања, што по себи омогућује и инспирише дијалектику. Ако се изучавање Библије у старту окарактерише као протестантизам, сучељавање ставова и размена мишљења тешко да је могућа. То у преводу значи стати на пут повратка Писма. Апсолутно сам уверен да то нико свесно не жели, али често је више у питању знање него жеље.

    Наравно, поред историјских околности, постоје и неки дубљи разлози због којих Писмо и даље није у средишту богословских промишљања и црквеног живота. Чини се да је један од основних разлога то што светописамски текстови позивају на унутрашње преиспитивање (самопосматрање), на шта човек по себи није рад. Посебно се у том смислу истичу еванђења и пророци. Пророчке критике лицемерја, култног формализма и социјалних неправди нису ни мало пријатне, ни добродошле у заједницама где тога има превише. Пророчку критику неутемељеног (паганског) национализма, није лако прихватити, а тек актуализовати. Осија, Амос и Јеремија су најављивали пропаст Израила због грехова (Ос 1; 4; 9; Ам 3-8). Јеремија чак за Навуходоносора каже да је слуга Божији – Навуходоносора који је разорио Јерусалим (25, 9). Библијски писац без устезања говори о гнусном злочину цара Давида (2Цар 11–12). Осија жестоко критикује свештенство: „А дружина је свештеничка као заседа разбојничка, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (6, 9). Посебно су карактеристичне њихове критике власти. Шта тек рећи за Христову критику лицемерја, фарисејства, среброљубља итд (уп. нпр. Мт 5–7 ; Мк 10, 31; 10, 43 „али међу вама да не буде тако“). Критика фарисејства не представља само историјску приповест, него је то једна темељна унутрашња критика (уп. Мт 23). Фарисејство је универзалан феномен у религијски стабилно организованим заједницама.

    Библијске теме су на егзистенцијалном плану тешке теме. Оне траже много јачи ангажман него што је то миран и уоквирен црквени живот (уп. Мт 5, 10-12; 2Тим 3, 12). Поготово за оне којим овакво стање ствари сасвим одговара. Критиковати власт, верски формализам, лицемерје, среброљубље и још много тога изазвало би озбиљну пометњу, али пометња је нешто на шта Исус Христос упозорава у Дан његовог другог доласка (Мт 25, 31-46). Говорити критички о своме народу, значило би не бити православан – бити издајник. Како је данас могућа прича о Рути. Из наше перспективе Рута би могла бити Албанка, или припадница неког другог народа са којим смо у непријатељским односима. Колико би се у лику пророка Јоне открила наша сопствена идеологија и психологија. Како признати да су други бољи? Тек прича о милостивом Самарјанину (Лк 10, 25-37). Колико тога има у Библији што критикује грехе на личном нивоу, и погађа сваког од нас. Логика библијских текстова се противи логици овога света, она је пречесто „лудост за овај свет“ (уп. 1Кор 1, 17-25). Већ и овако мало наведених примера показује јак контраст између тога што је код нас владајући концепт, и онога што говори Писмо.

    Када се све ово има на уму, не чуде негативне реакције. Иако не чуде, нису оправдане. Поготово су неоправдане паушалне и неутемељене критике оних, који темељније проучавање Писма карактеришу протестантизмом. Њих у највећој мери оспоравају сами оци. С друге стране, такве реакције јесу својеврсан изазов. У сваком случају, савременом православном богословљу недостаје јаче идејно ослањање и промишљање кроз Писмо. У том погледу далеко смо од светих отаца. Доказ је чињеница да су ефекти њихове теологије у односу на нашу данашњу несразмерно велики. Залуд се можда неки уздају да су оци обавили посао и за нас – нису, они нам само својим примером могу да помогну. Стога и овај текст закључујем истоветним размишљањем: повратак Писму по угледу на свете оце је наша насушна духовна и теолошка потреба. Што се скорије и темељније вратимо Писму, више ћемо се приближити оцима у сваком погледу. У најважнијем егзистенцијалном смислу, више ћемо разговарати са Богом, чија је Реч записана у Писму. А то је основна претпоставка да боље видимо себе и друге. Нигде се као у Писму не указује на духовну погубност лицемерја, себичности, самовоље и уопште човекових рђавих склоности. Истовремено, нигде као у Писму није показана Божија рука испружена човеку, нити „лудост крста“ до које не допире човекова мудрост.

    извор

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...