Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо
    Sign in to follow this  

    Ненад Божовић: Библијска субверзија

      Када је давне 1982. године изашао албум „Одбрана и последњи дани“ београдског састава Идоли, нико није слутио да ће на њему бити снимљено и црквено појање. У време када за црквену музику и религијски поглед на свет није било места у јавној сфери, у песму „Моја си“ уклопљена је мелодија византијског типа и речи „Помилуј нас“ и „Спаси нас Утешитељу Благи“. Док песмом „Одбрана“ одзвањају речи „Исус је наш мај“, пажњу привлачи и омот албума који је заправо увеличани детаљ са фреске Светог Николе који прати текст на ћирилици. Ово би се могло навести као школски пример културне субверзије.

    Крик младе и креативне генерације „новог таласа“ против наметнутог система вредности, репресије и цензуре био је могућ само кроз субверзију и то у овом случају кроз музику, песму. То је био директан покушај повезивања са традицијом и отварање према религијском погледу на свет. Субверзија, од лат. речи subvertere – збацити, представља процес у којем вредности и принципи владајућег система бивају преокренути у покушају да се трансформише устаљени социјални поредак и његове структуре моћи, ауторитета, хијерархије и социјалне норме. Ипак, субверзија као борба против тоталитарности сваке врсте постоји од давнина. Присутна је и у Библији. Посматрање неких библијских текстова из ове перспективе баца на њих сасвим ново светло.

    Када је писана приповест о Адаму и Еви, коју налазимо на првим страницама Библије, моћне цивилизације Древног Истока већ су изнедриле монументална књижевна дела. У њима су се древни учењаци такође бавили промишљањима о почецима света, настанком човека и животом првих људи. Међутим, њихово виђење човека било је прилично другачије.

    Мит о Атрахазису, рецимо, говори о конфликту тзв. „виших“ и „нижих“ богова око тога ко ће бавити тескобним „одржавањем“ света. Пошто нижи богови више нису хтели да раде (замишљени су изразито антропоморфно), донета је одлука да се створи ново биће – човек. Улога људи је била да преузму тескобни посао „нижих“ богова, да копају канале и одржавају иригацију, да обрађују земљу и да у храмовима приносе жртве – плодове земље боговима који су их створили. Иако су у митском схватању бесмртни, богови потребују земаљску храну коју им људи приносе да би добили снагу. Сличан концепт деле и митови попут Енума Елиш и Мит о Мардуковом стварању света и човека.

    Даље, бог вештина и грнчарства (Енки) и богиња рађања (Мами) приступају стварању човека од глине додајући и крв божанства које је покренуло конфликт. Тако настаје човек – трошно земаљско биће чијим венама тече бунџијска крв са једним јединим циљем: да буде роб. Иако је тешко јасно одредити време писања библијске приповести о стварању људи, из читања древних митова јаснији нам постаје субверзивни контекст библијске приче.

    У Књизи постања 1, 27–28 читамо да је (сваки) човек створен као „слика Бога“ и да је свет створен како би мушкарац и жена њиме господарили као добри домаћини. Недуго затим у Постању 2–3 приповедање се наставља тиме како Бог лично „сади“ врт у Едему на истоку и тамо смешта мушкарца и жену. Слика човека у Библији је, дакле, сасвим другачија: човек је „слика Бога“, он не мора тескобно да ради, тј. да сади вртове од којих ће давати боговима да једу. За њега важи управо супротно: Бог за њега сади врт изобиља. Књига Постања нам представља слободног човека чији је смисао постојања живот у изобиљу и заједници љубави са Творцем, женом и животињама. Плодови рада у Еденском врту припадају само човеку, јер Јахвеу није потребна „прехрана“ као вавилонским божанствима .

    На овом месту се поставља питање одакле библијском писцу овако драстично различито вредновање човека и његовог достојанства? Другачије виђење човека које нам презентује библијски писац почива на искуству другог и другачијег Бога у односу на остале народе Древног Истока. Живо искуство библијског Бога, Јахвеа, који се брине за робове и води их у слободу, коме је стало до оних слабих, који те слабе подиже у „јаке и за кога је сваки човек његова „икона“, инспирише библијског писца да нам представи слободно биће у царском достојанству еденског изобиља насупрот ропски потчињеном старооријенталном земљораднику. Ипак, треба поменути да каснији послепадни тескобни рад о којем говори Библија представља последицу људске слободне воље, али није део датости његовог стварања.

    Библијско схватање човека је сасвим субверзивно и авангардно за доба у којем је настало, а у каснијој историји је постало темељ савременог саморазумевања човека и његовог достојанства. То Пост 2–3 као библијску субверзију чини једним од најутицајнијих и најинспиративнијих текстова у историји човечанства.

    Осим овог примера јасне библијске субверзије, још еклатантнији пример налазимо читајући заклетве поданика асирском цару Асурбанипалу (669–627. г. пХ) и поредећи их са Књигом поновљених закона 6, 5. Вазални споразум Асурбанипала наводи да се Вавилоњани обавезују на следеће: „Волећемо Асурбанипала, цара Асирије и мрзећемо све непријатеље његове од дана данашњег па све док живимо…“. Обавезивање на „гајење љубави“ према цару значи испољавање политичке лојалности што налазимо и у другим текстовима још експлицитније: „ако не волите Асурбанипала као себе саме […]“ уследиће клетва богова.

    Насупрот томе Пнз 6, 5 сасвим субверзивно каже: „Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје“. То значи да апсолутна лојалност и љубав приличи само Богу, а не асирском цару. У смелим симболичким речима пророка Осије, ова љубав између Јахвеа и Израиља пореди се љубављу између супружника: Јахве штити и избавља народ, а заручница Израиљ заклиње се на љубав и верност.

    Субверзијом се у Новом Завету служи и сам Господ Христос. У Мт 11, 7–9 он супротставља слику светог Јована Крститеља као сиромашног пророка у кострети (груба козја кожа) са чврстим моралним принципима у односу на раслабљене богаташе у меким хаљинама. Тада присутне пита: „шта сте изашли у пустињи да видите? Трску, коју љуља ветар?“. Иако га не помиње експлицитно, јасно је да израз „трска коју љуља ветар“ субверзивно означава луксуз Ирода Антипе и његову моралну лабилност. До овог закључка се дошло кроз нумизматичку анализу, с обзиром на то да је Ирод Антипа ковао бакрени новац за локалну употребу са сликом трске, јер због забране слика није смео да стави свој лик).

    С обзиром да теологија извире из Светог Писма (и Светог Предања), можемо донети закључак да је важно освртати се на њен субверзивни потенцијал: у сусрету са оваквим промишљањима бива разобличено све оно што нема истинску и вечну вредност и остаје само оно што води у аутентични доживљај Христа. Као што је некада у доба репресивних идеологија крик младе генерације значио вапај за слободом, тако је и данас у плуралном друштву у којем смо свакодневно запљуснути незамисливом дозом баналности и бесмисла истинска субверзија само оно промишљање које представља крик за смислом и само она која је истински аутентична.

    Теологија, такође, треба да даје јасне импулсе за изградњу хришћанске културе која ће испрва свакако бити субверзивна и потцењена, јер се нужно мора супротставити сваком лажном систему вредности, свакој извештачености и формализму. Таква аутентична теологија и култура, далеко од сваког фразеологизма, дала би јасан компас у борби против савремених форми идолопоклонства, политичког месијанизма, површности, баналности и млакости.

    Ипак, не треба заборавити, истинска субверзивна теологија или хришћанска култура не могу настати без живог, личног искуства Бога или богочежњивог тражења. Она захтева и бунт према свему ономе што нас такође суштински поробљава – слабостима тела и пороцима душе. Свака аутентична мисао захтева жртву – не да се савија као Иродова трска, већ да чврсто стоји попут Претече чак и онда када је мало људи разуме и следи. Вечито питање стоји: колико смо на њу спремни и колико оклевамо? У том смислу свима нама, па и писцу ових редова вечита опомена су речи св. Јована Богослова из Откривења 3, 15: „Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“.

    теологија.JPG


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×