Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо

    Митрополит Иларион Алфејев Живот Будућега века по учењу Св. Исака Сиријског (1. део)

      Бог ни­је освет­ник за зло, не­го ис­пра­ви­тељ зла.

      Ве­ћи­на љу­ди у Цар­ство Не­бе­ско ући ће без ис­ку­ства ге­е­не.

    sv_Isaak_Sirin.jpg

    Ес­ха­то­ло­шка гле­ди­шта Пре­по­доб­ног Иса­ка Си­риј­ског пред­ста­вља­ју нео­ту­ђи­ви део ње­го­вог бо­го­слов­ског си­сте­ма. Она про­ис­ти­чу из ње­го­вог уче­ња о љу­ба­ви и за­сно­ва­на су на ње­го­вим соп­стве­ним ми­стич­ким про­зре­њи­ма, прем­да су пот­кре­пље­на ау­то­ри­те­том Ота­ца ко­ји су му прет­хо­ди­ли.

    Раз­ми­шља­ње о Бу­ду­ћем ве­ку

    Ис­точ­но­хри­шћан­ска тра­ди­ци­ја при­да­је ве­ли­ки зна­чај се­ћа­њу на смрт као јед­ном од глав­них аскет­ских де­ла­ња. „Се­ћај се увек ис­хо­да сво­га и не за­бо­ра­вљај на веч­ни суд“, го­во­ри Ева­гри­је. „Сва­ко­днев­но имај­те смрт пред очи­ма... При­пре­мај­те се за стра­шни дан од­го­во­ра на Су­ду Бо­жи­јем“ – по­на­вља за њим ава Иса­и­ја. У си­риј­ској тра­ди­ци­ји те­ма се­ћа­ња на смрт и на Стра­шни суд раз­ви­је­на је пре све­га код Је­фре­ма Си­риј­ског. Исак се ди­рект­но по­зи­ва на Је­фре­ма у сле­де­ћем тек­сту:

    „Док смо у овом све­ту, Бог не ста­вља пе­чат ни на до­бро ни на ло­ше до са­мо­га смрт­но­га ча­са, ка­да се за­вр­ша­ва де­ла­ње у отаџ­би­ни на­шој и ми од­ла­зи­мо у стра­ну зе­мљу. Ка­ко је ре­као Све­ти Је­фрем: ‘Тре­ба да раз­ми­сли­мо да је ду­ша на­ша слич­на спрем­ној ла­ђи ко­ја не зна на ко­ју ће је стра­ну ве­тар оду­ва­ти или вој­сци ко­ја не зна ка­да ће до­би­ти знак за по­че­так бит­ке. И ако се, ве­ли, та­ко де­ша­ва са ма­лим до­би­ци­ма и у слу­ча­је­ви­ма ко­ји ће се мо­жда и по­но­ви­ти, ка­ко ли тек ва­ља да се при­пре­ми­мо и снаб­де­мо пред онај стра­шни дан, пред оним мо­стом, оном ка­пи­јом но­во­га ве­ка?’“

    172_0007_pouke_Isaka_Sirina.jpg

    Исак Си­риј­ски сма­тра да ми­сао о бр­зој про­ла­зно­сти људ­ске при­ро­де мо­ра не­раз­двој­но пра­ти­ти чо­ве­ка. Сва­ки пут пред од­ла­зак на по­чи­нак тре­ба под­се­ти­ти се­бе на смрт, раз­ми­шља­ју­ћи о то­ме да пред­сто­је­ћа ноћ мо­же би­ти по­след­ња: „Ка­да се при­бли­жа­ваш по­сте­љи сво­јој, ре­ци јој: ове но­ћи мо­жда ћеш ми би­ти гроб, по­сте­љо, и не знам да ли ће ме то­ком ове но­ћи уме­сто при­вре­ме­ног сна по­се­ти­ти веч­ни бу­ду­ћи сан“... Нео­п­ход­но је увек се­ћа­ти се Стра­шно­га су­да, при­пре­ма­ју­ћи се за су­срет са Бо­гом:

    „Ка­ко го­во­ри Ту­мач, онај је храм бла­го­да­ти ко­ји је са­ра­ство­рен са Бо­гом и увек је за­бри­нут по­ми­шљу на Суд Ње­гов. Шта зна­чи има­ти бри­гу о Су­ду Ње­го­вом ако не сваг­да тра­жи­ти Ње­го­во успо­ко­је­ње, не жа­ло­сти­ти се и не бри­ну­ти се не­пре­ста­но због то­га што не мо­же­мо до­сти­ћи са­вр­шен­ство услед не­мо­ћи при­ро­де на­ше? Има­ти не­пре­ста­ну жа­лост због то­га зна­чи не­пре­кид­но но­си­ти у ду­ши сво­јој се­ћа­ње на Бо­га, ка­ко је ка­зао бла­же­ни Ва­си­ли­је... Ево, упра­во то и је­сте бри­га и ср­це скру­ше­но – ра­ди уго­то­вље­ња по­ко­ја Ње­му.“

    Се­ћа­ње на смрт и на Бу­ду­ћи век по­ма­же чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти:

    „Док чо­век пре­би­ва у не­сти­ца­њу, не­пре­ста­но му до­ла­зи ми­сао на пре­се­ље­ње из жи­во­та, и он увек по­ста­вља раз­ми­шља­ње сво­је о жи­во­ту по­сле вас­кр­се­ња, у сва­ко вре­ме и на сва­ки на­чин се спре­ма она­мо... Не бо­ји се смр­ти за­то што сва­ко­га ча­са упра­вља по­глед на њу као на ону ко­ја се при­бли­жа­ва и иш­че­ку­је је.“

    По­ма­жу­ћи чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти, раз­ми­шља­ње о смрт­ном ча­су и о Бу­ду­ћем ве­ку ра­ђа у ње­му на­ду на вас­кр­се­ње:

    „И ве­ра ће га укре­пи­ти у на­ди, да би са ра­до­шћу под­но­сио све опа­сно­сти ко­је му се де­ша­ва­ју, ра­ди тих бо­жан­ских бла­га, да га чак ни смрт не би пла­ши­ла и да не би стра­дао као те­ле­сно би­ће, не­го се упо­до­бља­вао оно­ме ко рас­по­ла­же над­те­ле­сном на­дом, у ко­га је ср­це од­ва­жно и ко је си­гу­ран у Бо­га. Сва­ки дан он иш­че­ку­је ис­ход из те­ла и у ми­сли сво­јој у сва­ко до­ба у му­ка­ма ра­ђа ту бу­ду­ћу на­ду ра­ди ко­је стра­да сва­ки дан и ра­ди ко­је до­бро­вољ­но тр­пи све ове те­шко­ће ка­ко би без­бед­но до­сти­гао вас­кр­се­ње из мр­твих.“

    Се­ћа­ње на Стра­шни суд, ко­је се у чо­ве­ку по­ја­вљу­је за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном оза­ре­њу, до­при­но­си ње­го­вом уз­ра­ста­њу у до­бру. Се­ћа­ју­ћи се по­след­њег ча­са, чо­век по­ста­је са­бра­ни­ји и па­жљи­ви­ји у од­но­су на сво­је по­ступ­ке:

    „Ка­да она ра­зор­на си­ла ко­ја је у на­ма по­ста­је оза­ре­на, чо­век пот­пу­но пре­зи­ре страх од смр­ти и би­ва не­пре­ста­но на­дах­њи­ван на­дом на вас­кр­се­ње... У ње­му ја­ча ста­ра­ње за Суд Бо­жи­ји, и он от­по­чи­ње и да­њу и но­ћу да па­зи на по­на­ша­ње сво­је, на ре­чи сво­је и ми­сли сво­је. И ако у свем под­ви­жни­штву сво­ме он ула­же див­не и бла­го­че­сти­ве на­по­ре, то по­ми­шља­ње и то се­ћа­ње не од­ла­зе од ње­га.“

    „Раз­ми­шља­ња о бу­ду­ћим до­бри­ма“ тре­ба да по­ста­ну јед­но од не­пре­ста­них за­ни­ма­ња хри­шћа­на. Исак на­во­ди као при­мер под­ви­жни­ка ко­ји у вре­ме мо­ли­тве раз­ми­шља на сле­де­ћи на­чин:

    „Ка­ко је Бог при­вео из не­би­ћа у би­ће овај твар­ни свет? И ка­ко ће Отац ра­зо­ри­ти, ка­ко ће уни­шти­ти тај чу­де­сни по­ре­дак, ту ле­по­ту при­ро­де, тај ускла­ђе­ни ток ства­ри, ча­со­ва и вре­ме­на, до сје­ди­ња­ва­ња да­на и но­ћи и го­ди­шњих до­ба, те сва­ко­вр­сне из­дан­ке ко­ји кли­ја­ју из зе­мље, та пре­кра­сна зда­ња гра­до­ва и у њи­ма рас­ко­шне ода­је, то бр­зо кре­та­ње љу­ди, њи­хо­во по­сто­ја­ње обре­ме­ње­но на­по­ри­ма по­чев од ула­ска у свет па све до из­ла­ска из ње­га? И ка­ко из­не­на­да не­ста­је тај чу­де­сни по­ре­дак, на­сту­па дру­ги век, а се­ћа­ње на ту пр­ву тво­ре­ви­ну ви­ше ни­ко­ме не ле­жи на ср­цу, и би­ће дру­га­чи­је про­ме­не, дру­ге ми­сли, дру­га ста­ња! Људ­ска при­ро­да се уоп­ште ви­ше не­ће се­ћа­ти ово­га све­та и пр­вог на­чи­на сво­га жи­во­та, јер ће се људ­ски ум при­љу­би­ти за со­зер­ца­ва­ње оног ста­ња у ко­јем ви­ше не­ће би­ти до­ко­ли­це да би се ум вра­тио у бор­бу са те­лом и кр­вљу. Јер са ра­за­ра­њем ово­га ве­ка без окле­ва­ња ће от­по­че­ти бу­ду­ћи.“

    Раз­ми­шља­ње о до­бри­ма Бу­ду­ћег ве­ка до­во­ди под­ви­жни­ка у ста­ње ис­ту­пље­ња пред ли­цем ве­ли­чан­ства Бо­жи­јег.

    „Ка­да је чо­век у за­но­су и ум ње­гов је ис­пу­њен ве­ли­чан­ством Бо­жи­јем, ди­ве­ћи се све­му оно­ме што је Бог са­вр­шио, чо­век се из­у­мља­ва и би­ва ус­хи­ћен Ње­го­вим ми­ло­ср­ђем, ти­ме ка­ко је по­сле све­га то­га Он при­пре­мио дру­ги свет ко­ме не­ће би­ти кра­ја, чи­ја сла­ва чак ни ан­ђе­ли­ма ни­је от­кри­ве­на... и ти­ме ко­ли­ко је та сла­ва из­над све­га оста­лог, и ка­ко је уз­ви­шен на­чин по­сто­ја­ња у оно­ме ве­ку, и ка­ко је ни­шта­ван са­да­шњи жи­вот у по­ре­ђе­њу са оним што је тво­ре­ви­ни при­пре­мље­но у но­вом жи­во­ту.“

    Ес­ха­то­ло­шка раз­ми­шља­ња о Бу­ду­ћем ве­ку по­ста­ју по­че­так ду­хов­ног пре­по­ро­да и об­но­вље­ња чо­ве­ко­вог. Она по­сте­пе­но га­се у ње­му те­ле­сне бри­ге, за­ме­њу­ју­ћи их по­ми­сли­ма ко­је при­па­да­ју Бу­ду­ћем ве­ку:

    „По­че­так об­но­вље­ња уну­тар­њег чо­ве­ка, сход­но то­ме, са­сто­ји се у раз­ми­шља­њу и не­пре­ста­ном упра­вља­њу по­ми­сли на бу­ду­ћа до­бра. Кроз то се чо­век по­сте­пе­но чи­сти од обич­ног леб­де­ња по зе­маљ­ским ства­ри­ма. Он би­ва на­лик на зми­ју ко­ја од­ба­цу­је ста­ру ко­шу­љи­цу, об­на­вља се и под­мла­ђу­је. На сли­чан на­чин, ко­ли­ко се те­ле­сне по­ми­сли и ста­ра­ње за њих ума­њу­ју у ра­зу­му, то­ли­ко уз­ра­ста и ја­ча у ду­ши по­ми­сао на не­бе­ска до­бра и за­гле­да­ње у бу­ду­ћа. На­сла­да од слу­же­ња тим до­бри­ма пре­ва­зи­ла­зи на­сла­ђи­ва­ње те­ле­сним по­ми­сли­ма и над­ја­ча­ва га.“

    – на­ста­ви­ће се –

    Превод са руског: проф. др Ксенија Кончаревић

    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 12–13.

    Online извор: Поуке.орг

    Преузмите и оргиналну страницу из новина Православље

    View attachment: Buduci Vek po Sv. Isaku I Pravoslavlje 1154, str. 12-13.pdf




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×