Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу!

    20200519_204652.jpg
    На првим страницама мајско-јунског 373. броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем).  Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 
     
    Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу!
     
     
    *Ваше Преосвештенство, благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, уписали сте се и завршили Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Каква Вас сећања вежу за живот у богословији?
     
    Богословија није само образовна установа, у којој смо стекли темељна знања о Богу, вјери и свештеничком позиву, већ, на својеврстан начин, најљепши дио живота у којем дјечак постаје човјек. У времену када смо од дјеце постајали људи, стекао сам пријатељства за цио живот. Упознавајући друге упознавао сам себе, своје мане и врлине, своје слабости и своје снаге. Благодаран сам Богу што сам се школовао у манастиру Крка, која је саздана над древним ранохришћанским катакомбама, што сам стасавао крај мјеста гдје почива велики Стефан Кнежевић, незаборавни епископ далматински, који је у ту исту Крку дошао са својих шест година.  Наравно, никад не треба заборавити да је Богословија у манастиру Крка најстарија српска школа, а свима нама који смо је похађали треба да буде на част и понос што нас је она изњедрила као честите људе, продубљујући нам вјеру и ширећи нам видике знања. Због свега тога, Крка је била, јесте и биће мјесто мог сусрета са Богом, са самим собом, али и свима онима које сам заувијек понио у срцу, никада не заборављајући своје духовно гнијездо из којег сам се винуо у свијет. Зато јој се враћам са радошћу, као син доброј мајци која не смије бити заборављена, никад и ни по коју цијену.
     
    *Благодарећи школовању у овој најстаријој Богословији, у Вашем срцу се родила посебна љубав према богослужењу и благољепију. Замолио бих Вас да нам кажете нешто о значају богослужења као конститутивном делу нашег живота?
     
     
    Наш живот је служење. Свако од нас некоме служи: родитељи дјеци, дјеца родитељима, супружници једно другоме, радници својим претпостављенима… Старац Тадеј је једном рекао да је изабрао монаштво из разлога јер сви некоме служе, а ако већ мора некоме служити нека то буде Бог. Зато је служење Богу – богослужење, било у храму, на молитви, или ван њега. Ипак, храм је централно мјесто нашег сусрета са Богом. У њему сваки хришћанин, ако је то могуће, треба да започне и заврши свој дан, да би му сваки други посао био благословен, да би му свака помисао била богочежњива, да би му сваки сусрет, са било којим човјеком, био истинско сретење. Ако схватимо да је храм Дом Господњи, а да је Света Литургија наша спона са вјечношћу и јединством са Оним Који је пострадао и васкрсао из љубави према нама, биће нам јасно зашто богослужење треба постати и остати срж нашег живота. У том смислу оно мора бити и лијепо и свечано, блиставо и искрено, охрабрујуће и надахњујуће, како бисмо осјетили да смо једно са Господом, што и јесте циљ богослужења -  да нас присаједини, да нас учини једним са Господом.
     
    *Драги Владико, реците нам нешто о богослужењу као извору истинског богословља?
     
    Нема науке без књиге, а нема ни богопознања без богослужења. Имајући на уму подвижнике који су о Богу неупоредиво више знали него они који су се бавили академском теологијом, стичемо непогрешив утисак да је свако истинско знање проистекло из молитве. Примјер Светог Силуана Атонског, који се, по сопственом признању, школовао „двије зиме“, а који је, захваљујући богослужбеном животу и молитвеном начину постојања, постао један од највећих православних мислилаца, говори нам да је једино истинско знање – богопознање, а пут до тог знања – молитва. Управо због свега реченог, требамо се чешће опомињати његових ријечи: "Моје тијело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине."
     
     
    *Преосвећени Владико, да ли је савремени човек свестан важности и освећујућег карактера свештеног богослужења?
     
     
    Плашим се да савремени човјек све више служи самом себи, а све мање ближњима и Богу. Смјестили смо себе у вријеме технике, гдје идентитет почињемо црпити из дјела својих руку. Мартин Хајдегер, водећи њемачки мислилац прошлог вијека, је рекао да наш однос према техници одређује наш однос према Богу. Ова његова тврдња испоставила се тачном. Што више урањамо у свијет технике то више израњамо из океана љубави Божије. Али, свијет технике ће нас увести у цивилизацијски суноврат, па ће савремени човјек морати потражити изгубљеног себе, а наћи ће се тамо гдје једино истински може бити човјек –  са и уз Богочовјека. Дакле, нeма човјека без Богочовјека, а то ће, суочен са болним искуством себељубља, схватити и човјек 21. вијека, али тек онда када га савремена цивилизација онечовјечи и исцрпи до те мјере да не буде у стању препознати сам себе. Повратак на Извор биће неопходан, нужан и исцјељујући.
     
     
    *Који је проценат литургијски активног народа у повереној Вам Епархији? 
     
     
    Тешко је, а  чини ми се и непотребно говорити о процентима, јер је Црква заједница, а не предузеће којем је проценат мјера успјеха или неуспјеха. У Цркви, као заједници, љубав је једина категорија којом се мјери да ли смо Христови или нисмо. Епархија бихаћко-петровачка је раскућена епархија. Наша су села празна или полупразна, народ прогнан, обездомљен, осиромашен, али још увијек и жилав и снажан да сачува себе онаквим какав заиста јесте. Зато је литургијски живот наша духовна смотра, јер на Светој Литургији пребројавамо сами себе, оживљавамо заједницу која је распршена на све четири стране свијета, а истовремено дајемо завјет (Богу, себи и потомцима) да ћемо до задњег даха остати на бедемима Тврђаве Истине - Цркве Христове. У том смислу је литургијски живот, у времену распећа, истовремено она васкрсна сила која нам даје снагу за сваки нови корак, нови успјех и нову наду.
     
    *Налазите се на челу Епархије бихаћко-петровачке која је поделила судбину са својим народом и много пострадала. Замолио бих Вас да нас упознате са историјатом ове епархије, као и са животом у њој?
     
     
    Прије неголи кажем коју ријеч о Епархији бихаћко-петровачкој, морам Вас подсјетити да црквена прошлост на овим просторима сеже у вријеме раног хришћанства. О томе свједоче археолошки локалитети, остаци базилика из 4. вијека и мноштво других артефаката који нам дају за право да тврдимо да је хришћанство на овим просторима присутно непосредно након проглашења Миланског едикта. Од тада до данас, у већој или мањој мјери, хришћанство је присутно у свим епохама. То је наше насљеђе којег се не смијемо одрећи, нити га се одричемо. Напротив. Важно је истаћи да је манастир Рмањ више од једног вијека био сједиште митрополије дабробосанске. Добро је познато да је митрополит Теодор, управо из Рмња, сада већ далеке 1615. године, основао Богословију у манастиру Крка. Из Рмња се управљало Црквом у Далмацији дуги временски период. Ови простори су најдуже били у саставу Митрополије дабробосанске, да би касније неколико епархија обухватале дијелове који данас припадају Епархији бихаћко-петровачкој. Између два свјетска рата, 1925. године, основана је Епархија бихаћка, али није била дугог вијека. Тек 1990. године овај простор је духовно оснажен оснивањем Епархије бихаћко-петровачке, која је за врло кратак период прошла три интензивна периода: духовног буђења, распећа, а потом и васкрсења. Током прошле године границе Епархије су проширене. Присаједињено нам је архијерејско намјесништво јајачко-мркоњићко, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке. Демографски губици су велики и ако гледамо земаљским очима нема разлога за велики  оптимизам. Али, ми смо хришћани, и знамо да ће овај нараштај бити јачи од искушења која су пред њега стављена. Тако ће и Епархија којом управљам, чврсто вјерујем, доживјети свој врхунац тек у годинама које долазе, јер планова је заиста много, а чини се да нам не мањка ни вјере ни воље.
     
    *Сведоци смо да у последњих неколико година поверена Вам Епархија васкрсава, особито када је реч о свештеним обитељима. 
     
     
    Подручје Епархије бихаћко-петровачке преиспуњено је стратиштима, страдалницима, мученицима и новомученицима, а прије много вијекова Тертулијан је рекао да је "крв хришћана сјеме Цркве". Управо на тој крви, на жртви наших предака у вјери, ова Епархија гради себе, подижући се изнова из смрти у васкрсење. Манастир Медна је изникла у протеклих петнаестак година над моштима Преподобномученика медњанских - Серафима, Авакума, Марадарија, чије нам је чудесно јављање било подстрек да нисмо заборављени ни од Господа нити од Његових Светих. С друге стране ту су још и манастири: Рмањ, Глоговац, Клисина, Трескавац, а у изградњи је и манастир Милановац, који ће, ако Бог да, сјајем монашког живота обасјати Ћопићев Грмеч и Подгрмеч.
     
     
    *У релативно кратком периоду извршили сте неколико обретења моштију свештеномученикâ који су у Вашим благословеним крајевима служили Богу и народу, а скончали мученичком кончином. Дивна је прилика да поделите са нама неке детаље у погледу обретења моштију, а који су оставили посебан утисак у Вашем срцу? 
     
    Страшно је и блиставо бити свједок Обретења моштију оних који су сопственом крвљу посвједочили вјеру у Христа. Страшно, јер се на њиховим моштима још увијек, у виду рана на  њиховим костима и лобањама, може видјети бар трунка бестидности њихових мучитеља, а блиставо због величине подвига наших претходника у свештенству, које ни извјесна физичка смрт није ни на трен поколебала да остану вјерни Христу и Цркви Његовој. Свештеномученици Милош Билбија и Вукосав Милановић, као и Никола Рожић, Илија Родић и многи други, били су истински сасуди Духа Светога, а да тога, можда, ни сами нису били свјесни. Због тога су Обретења њихових моштију велика утјеха нама који смо још увијек на Земљи, јер физички контакт само је пројава оног нашег молитвеног заједништва, које ни на трен није било прекинуто. Због тога смо благодарни Богу што је баш овој генерацији дао благослов да се духовно напоји над моштима оних који су били духовни пастири нашим прецима. Вјера је и овај пут надишла и простор и вријеме. 
     
     
    *Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква је од најранијих времена поштовала мошти као „драгоценије од драгога камења” и „чистије од златаˮ. Како Ви доживљавате све свештене кивоте у Вашој Епархији који сведоче љубав Божију и благодатно дејство које се кроз њих пројављује?
     
     
    Већ сам рекао да су Свете Мошти божански дар, пројава Неба на Земљи, али и утјеха, молитвено прибјежиште и духовни ослонац. Још је Свети Јефрем Сирин, говорећио о Светима, рекао: „Они и по смрти дејствују као живи, исцјељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у Светим Моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа”. У тој благодати, која исцјељује сваку нашу слабост, пребива и наша нада у васкрсење, јер нам Господ, преко Светих Кивота, обећава да наша љубав према Њему неће остати без одговора. Свети Кивоти наших молитвеника пред Господом, вјерујем, сабираће у будућим временима потомке своје некадашње пастве, а пастирска служба оних који су у кивотима, и по њиховој земаљској смрти, бива настављена на један други узвишенији начин. Треба ли нам веће чудо и већи дар?
     
     
    *Живимо у времену када народ често погрешно поима значај светих моштију посматрајући их у неком магијском смислу. Драги Владико, дивна је прилика да нас поучите о значају светих моштију које су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. 
     
    Над Моштима Светих изникла је земаљска Црква, јер је и Сâм Господ сопственом смрћу на Голготи поставио темељ васкрсењу. Зато су Свете Мошти прибјежиште кроз вијекове, физичка спона са духовним пространствима. Добро је познато да и најмањи дјелић Светих Моштију има благодатну силу цјелине. Знају то хришћани данашњег времена, чак и ако им то нико никада није казао. То осјети срце и оног нашег најпростијег брата или сестре, па зато вјера, врло често, бива пробуђена из срца окованог сумњом, баш тамо гдје Свете Мошти свједоче љубав. На крају, или на почетку, као потврда свега реченог, довољно је опоменути се ријечи Господњих: "Заиста вам кажем, ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће" (Мт. 17, 20).
     
    *Ваше Преосвештенство, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на љубави и дивним поукама које су озарила наша срца, и молим Вас да на крају упутите једну пастирску поуку?
     
     
    Некада је довољно рећи само једну ријеч, а да се она прими у срцу наших ближњих, а некада ни књиге нису довољне да нас пробуде из духовног мртвила. Због тога је важно да говоримо језиком срца, језиком љубави, па ће нас тада разумјети и они који не познају језик којим говоримо. Зато позивам да љубављу Божијом обновимо сопствени живот, да у сваком страдалнику видимо брата, да у свакој старици видимо сопствену мајку, и да понесемо јарам једни другима. До које мјере треба да узрастамо у љубави, поучио нас је Свети Силуан, када је, говорећи о сопственом доживљају ближњих, рекао: „Мој брат је мој живот!“ 
     
     
    Разговарао: 
     Катихета Бранислав Илић 
     
    *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 4-10)


    User Feedback

    Recommended Comments

    There are no comments to display.



    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...