Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Ђорђе96
    Ђорђе96

    Дарко Р. Ђого: Да ли нам је потребна још једна (православна) контра-идеологија?

      Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође.

      Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“.

     

    PL.jpg?resize=600%2C449

    Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948.

     

    Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође.

    Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“.

    Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима.

    Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма.  Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма.

    Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда?

    Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање.

    Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and NonRadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо.

    И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца.

    Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања.

    Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма.

    Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно.

    Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања.

    Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност  времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“?

    Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог?

    За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци.  Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија.

     

    извор: Teologija.net 

    http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/

     

     

     

     

     

     



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Нисам читао/гледао излагање које критикује па само назирем кроз ову критику о чему се ради - што наравно није баш најбољи начин...

    Али прокоментарисао би само ово - што је изгледа и кључна примедба:

    пре 3 часа, Ђорђе96 рече

    Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају?

    Ко каже да се подразумевају?

    Може ли Дарко да покаже и докаже да те две појаве неминовно иду заједно?

    Слободно, тј. либерално друштво не подразумева империјализам и остале негативне ствари. Те две појаве су независне и могу постојати једна без друге. Тј. либерално друштво може да постоји без тих негативности. У ком случају јесте заиста једино исправно са хришћанског становишта - јер брани достојанство и слободу сваког човека.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Jeste! Ako imas vremena, pogledaj pazljivo do kraja, pa javi utiske.

    пре 16 часа, Grizzly Adams рече

    Нисам читао/гледао излагање које критикује па само назирем кроз ову критику о чему се ради - што наравно није баш најбољи начин...

    Али прокоментарисао би само ово - што је изгледа и кључна примедба:

    Ко каже да се подразумевају?

    Може ли Дарко да покаже и докаже да те две појаве неминовно иду заједно?

    Слободно, тј. либерално друштво не подразумева империјализам и остале негативне ствари. Те две појаве су независне и могу постојати једна без друге. Тј. либерално друштво може да постоји без тих негативности. У ком случају јесте заиста једино исправно са хришћанског становишта - јер брани достојанство и слободу сваког човека.

     

    пре 16 часа, Grizzly Adams рече
      пре 20 часа, Ђорђе96 рече

    Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају?

    пре 16 часа, Grizzly Adams рече

     

    Ja ga nisam shvatila kao ti. Na koje dve pojave mislis kad ga pitas da pokaze da li neminovno idu zajedno? Tehnoloski dometi/soc.sigurnost I breme geopolitickog licemerja?

    Kada govorimo o slobodnom, liberalnom drustvu, da li se to odnosi na realno stanje na terenu, recimo u Americi ili samo kao pojam, definicija optimalnog liberalnog drustva? Po meni, americki liberalisti su glavni krivci za negativne pojave u drustvu, jer se izjednacava sa socijalistickim nazorima. Ja zaista ne bih komentarisala kako liberalizam u Americi brani dostojanstvo I slobodu svakog coveka. Sta vise, mislim da ga na perfidan nacin porobljava.

    o.Darko se s pravom pita da li Pravoslavlje treba da opravda praksu liberalne demokratije koja sa sobom nosi I nus pojave koje su navedene. 

    U slucaju Amerike, tj. ovdasnjeg liberalizma, znamo da su one (negativnosti) veoma prisutne. Jedino sto bih izdvojila je ekspanzionizam jer on ne mora da podrazumeva samo politicki element, vec ekonomski sto bi bilo svojstveno kapitalizmu.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 5 минута, "Tamo daleko" рече

    o.Darko se s pravom pita da li Pravoslavlje treba da opravda praksu liberalne demokratije koja sa sobom nosi I nus pojave koje su navedene. 

    Па управо то је моје питање - да ли смо сигурни да либерално, тј. слободно друштво, са собом аутоматски носи и те негативности. Или су оне можда последица нечег другог?

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    Управо сада, Grizzly Adams рече

    Па управо то је моје питање - да ли смо сигурни да либерално, тј. слободно друштво, са собом аутоматски носи и те негативности. Или су оне можда последица нечег другог?

    Mislim da on ne zalazi u dubinsku analizu jer samo izvlaci zakljucke iz onoga sto je evidentno, barrem u slucaju americkog liberalizma, a to je da negativnih pojava ima I neminovno prati nasu realnost danas. Da li je direktna posledica liberalizma- mislim da jeste, jer znamo I za druga vremena iz proslosti (mozda Reganovo vreme), koja nisu imala tako izrazene negativne pojave.... barem je Amerika bila neki uzor u svetu, a ne bez razloga.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 минут, "Tamo daleko" рече

    Mislim da on ne zalazi u dubinsku analizu jer samo izvlaci zakljucke iz onoga sto je evidentno, barrem u slucaju americkog liberalizma, a to je da negativnih pojava ima I neminovno prati nasu realnost danas. Da li je direktna posledica liberalizma- mislim da jeste, jer znamo I za druga vremena iz proslosti (mozda Reganovo vreme), koja nisu imala tako izrazene negativne pojave.... barem je Amerika bila neki uzor u svetu, a ne bez razloga.

    Па није баш "евидентно". Добар део своје историје САД је заиста била узор у свету. Осим тога имамо и друге сличне државе које су веома либералне, а немају те "негативне појаве", на пример Швајцарска или Канада итд. Према томе, чак и примери сведоче да те негативности нису последица либерализма.

    Осим тога, ако се уђе мало у детаљнију анализу лако је видети да су империјализам и ратовање супротни капитализму, тј. слободном друштву. Шта је циљ капиталисте? Да оствари профит. Па најбољи начин да оствари профит је да са људима тргује. Њему се не исплати да руши и убија. Много више му се исплати мир и сарадња.

    Превише ствари се код нас узимају олако и због тога можда правимо велике грешке...

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 6 минута, Grizzly Adams рече

    Па није баш "евидентно". Добар део своје историје САД је заиста била узор у свету. Осим тога имамо и друге сличне државе које су веома либералне, а немају те "негативне појаве", на пример Швајцарска или Канада итд. Према томе, чак и примери сведоче да те негативности нису последица либерализма.

    Осим тога, ако се уђе мало у детаљнију анализу лако је видети да су империјализам и ратовање супротни капитализму, тј. слободном друштву. Шта је циљ капиталисте? Да оствари профит. Па најбољи начин да оствари профит је да са људима тргује. Њему се не исплати да руши и убија. Много више му се исплати мир и сарадња.

    Превише ствари се код нас узимају олако и због тога можда правимо велике грешке...

    Mislim da je tanka nit izmedju "veoma liberalni" I socijalizam; za Svajcarsku ne znam, ali Kanada je skoro sasvim socijalistickog uredjenja. Dobro, ako nisu posledica liberalizma, onda koji je pravi uzrok po tebi? 

    Sto se tice kapitalizma, sve se slazem, osim da je promenjen kurs ostvarivanja profita I nije zadrzan samo za prostu trgovinu kao sto je znamo u proslosti; ratno profiterstvo je ipak zacarilo u glavama liberalista koji se s jedne strane bore za ljudska prava, a sa druge znamo sta rade - porobljavaju coveka u svakom smislu, zarad ostajanja na vlasti.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 19 минута, "Tamo daleko" рече

    Mislim da je tanka nit izmedju "veoma liberalni" I socijalizam; za Svajcarsku ne znam, ali Kanada je skoro sasvim socijalistickog uredjenja. Dobro, ako nisu posledica liberalizma, onda koji je pravi uzrok po tebi? 

    Канада је бре капиталистичка земља 100%, јес да има социјалне програме итд. Ал то није "социјализам".

    Прави узрок је управо супротно од либерализма - јачање ове политичке екипе која све ради да сузбије либерализам. Они се и овде код куће боре да сузбију права и слободе грађана, ометају слободну трговину, све живо регулишу и спутавају. Они изазивају и ратове итд.

     Бил Гејтс није напао никога никад.

    пре 19 минута, "Tamo daleko" рече

    Sto se tice kapitalizma, sve se slazem, osim da je promenjen kurs ostvarivanja profita I nije zadrzan samo za prostu trgovinu kao sto je znamo u proslosti; ratno profiterstvo je ipak zacarilo u glavama liberalista koji se s jedne strane bore za ljudska prava, a sa druge znamo sta rade - porobljavaju coveka u svakom smislu, zarad ostajanja na vlasti.

    Пази овако, наравно да у свакој државној папазјанији, па и несрећном ратовању неки људи без савести профитирају продајући оружје итд. Али већина компаније нема уопште интерес у томе, само губе. И још морају да преко пореза финансирају то лудило.

    Чист капитализам, где се држава не меша, доноси мир и благостање. Чак ни те фирме што праве тенкове и авионе не би имале интерес за ратовање да то држава не ради. Јер у ратовању нема профита. Пљачка је једнократна - дођеш негде и покрадеш шта има. Крај. А то компанијама не одговара. Њима треба дугорочно тржиште, више им се исплати да од тебе зарађују годинама него да те убију и узму шта тренутно имаш.

    Тај "војно-индустријски комплекс" у томе учествује само зато што држава покреће ратове. Јер сад они траже сто тенкова и авиона - па што да им не направиш? Ако не ти, онда ће неко други да узме паре. Али нису главни проблем ови што узимају те крваве паре, него ови што их дају.

    Треба бити мало опрезан, јер политиканти воле да "замуте воду", намерно помешају ствари да би људе збунили и подметнули своја злодела. Кад би рекли "идемо да побијемо милион људи" нико их не би подржао. Зато они кажу "ми се боримо за људска права итд". Лажу. Не боре се за људска права. Они нису либерали. Нису капиталисти.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 10 минута, Grizzly Adams рече

    Чист капитализам, где се држава не меша, доноси мир и благостање.

    Ako govorimo o Americi - onda to sigurno nije slucaj, jer dobro znamo da se drzavni apparat umnozio od kada su "demokrate" preuzeli kormilo, a o mesanju u sve pore drustva, pa I u kapitalisticko uredjenje, priznaj da je ipak evidentno :-)

    пре 38 минута, Grizzly Adams рече

    Јер у ратовању нема профита. Пљачка је једнократна - дођеш негде и покрадеш шта има. Крај. А то компанијама не одговара. Њима треба дугорочно тржиште, више им се исплати да од тебе зарађују годинама него да те убију и узму шта тренутно имаш.

    Kod tebe je nekako sve crno-belo I nabrzaka, a dobro znas da u zivotu, na terenu nije tako! Ekonomski ratovi ne podrazumevaju ubistvo iz oruzja.

    Dugorocno trziste se upravo I stvara geopolitickom licemernoscu I eto ti dugorocna zarada...

    Ti ipak mesas cisti kapitalizam, privredni , mogucnost zarade na jednakim pravima/uslovima trzista , sa drzavnom nezajazljivom pljackom (u vidu poreza), kako svojih gradjana, tako I van granica Amerike. 

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 5 минута, "Tamo daleko" рече

    Ako govorimo o Americi - onda to sigurno nije slucaj, jer dobro znamo da se drzavni apparat umnozio od kada su "demokrate" preuzeli kormilo, a o mesanju u sve pore drustva, pa I u kapitalisticko uredjenje, priznaj da je ipak evidentno :-)

    Па ни ови други нису много бољи, реално.

    Треба овде разјаснити да "капитализам" није "уређење". Капитализам је једноставно економски процес који се дешава када људи слободно и мирољубиво сарађују. Онда неки покрећу фирме, организују посао, стичу капитал, финансирају нове изуме, па опет праве нове фирме и тако у круг - сви постајемо богатији и олакшавамо мало привремени боравак на овом свету. То је "капитализам" - проток и размена плодова нашег рада што има за резултат природно организовање, тј. ступање људи у заједнице и односе.

    Кад државни апарат крене да се меша онда то више није капитализам... Обично се то зове "корпоратизам", што је у ствари блажа варијанта фашизма.

    пре 10 минута, "Tamo daleko" рече

    Kod tebe je nekako sve crno-belo I nabrzaka, a dobro znas da u zivotu, na terenu nije tako! Ekonomski ratovi ne podrazumevaju ubistvo iz oruzja.

    Dugorocno trziste se upravo I stvara geopolitickom licemernoscu I eto ti dugorocna zarada...

    Ti ipak mesas cisti kapitalizam, privredni , mogucnost zarade na jednakim pravima/uslovima trzista , sa drzavnom nezajazljivom pljackom (u vidu poreza), kako svojih gradjana, tako I van granica Amerike. 

    Па не мешам. Мислим да Дарко меша, зато сам и прокоментарисао.

    Моја теза је да то државно мајмунисање нема никакве везе са капитализмом и либерализмом. Може држава да буде 100% либерална и капиталистичка, а да уопште не буде агресивна.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 2 минута, Grizzly Adams рече

    Може држава да буде 100% либерална и капиталистичка, а да уопште не буде агресивна.

    Potpuno tacno! To niko ne spori, imamo dovoljno primera koje si vec I naveo, poenta je da je drzavno majmunisanje itekako povezano sa ratnim profiterstvom (kratkorocno I dugorocno) koje su dosada primenjivali Klinton I Obama uglavnom; levicari nisu bas toliko vredni, radni, njima je draze porobiti "third world country" u ime demokratije, pa da radna snaga stize jeftinije u nase potrosacko drustvo, nego da, kao normalni kapitalista (recimo kao Tramp), insistira na lokalnoj proizvodnji, podrzavajuci I male I velike biznise.   Mozda bih morala da sebe ubedim kako liberalizam nije sam po sebi los, vec njegova metamorfoza u ovo, kako god se ono zvalo danas, na tlu Amerike. Govorim iz perspective nekog ko postuje cisti kapitalizam (kako ga ti vidis), ali se ne zanosim mislju da drzava nema nikakve veze sa liberalizmom, kao I privatnim sektorom,  pa nije se rasirila u sve pore drustva tek tako, zato sto nas voli I stara da imamo svoja prava.... ma hajde molim te.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 минут, "Tamo daleko" рече

    Potpuno tacno! To niko ne spori, imamo dovoljno primera koje si vec I naveo, poenta je da je drzavno majmunisanje itekako povezano sa ratnim profiterstvom (kratkorocno I dugorocno) koje su dosada primenjivali Klinton I Obama uglavnom; levicari nisu bas toliko vredni, radni, njima je draze porobiti "third world country" u ime demokratije, pa da radna snaga stize jeftinije u nase potrosacko drustvo, nego da, kao normalni kapitalista (recimo kao Tramp), insistira na lokalnoj proizvodnji, podrzavajuci I male I velike biznise.   Mozda bih morala da sebe ubedim kako liberalizam nije sam po sebi los, vec njegova metamorfoza u ovo, kako god se ono zvalo danas, na tlu Amerike. Govorim iz perspective nekog ko postuje cisti kapitalizam (kako ga ti vidis), ali se ne zanosim mislju da drzava nema nikakve veze sa liberalizmom, kao I privatnim sektorom,  pa nije se rasirila u sve pore drustva tek tako, zato sto nas voli I stara da imamo svoja prava.... ma hajde molim te.

    Да, слажемо се.

    Лепо кад се на форуму стварно споразумемо. :pivo:

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...